Teg nacionalističkih obmana

U obraćanju Federalnoj skupštini, a posledično i naciji s kraja februara, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izneo je niz ocena, činjenica i polučinjenica s ciljem da iznova uokviri rat, odnosno specijalnu vojnu operaciju, koji je Rusija povela na ukrajinskoj teritoriji. S obzirom na (ne)realne opasnosti od nuklearne kataklizme, najviše pažnje svetske javnosti privuklo je njegovo obaveštenje da Rusija obustavlja učešće u razgovoru o Sporazumu o strateškom ofanzivnom naoružanju na osnovu kojeg bi, između ostalog, međunarodne organizacije imale pristup ruskim vojnim objektima. Dalje, ruski BDP prevario je procene MMF-a, rekao je, pošto su zapadni posmatrači verovali da će ruska ekonomija praktično kolabirati na isteku prve godine rata; umesto toga, privredni rast smanjio se za nešto više od dva odsto. U najvažnije fotelje u Kijevu su 2014. zaseli neonacisti, potcrtao je, iako to naprosto nije tačno. Na poslednjim parlamentarnim izborima u Ukrajini, održanim 2019. godine, jedina ekstremno desna politička organizacija u konkurenciji, pod nazivom Nacionalni korpus, osvojila je svega dva odsto podrške birača. Možda se pre moglo govoriti o desničarskim elementima koji su ušli u bezbednosne strukture Ukrajine, ili o nastanku paravojnih organizacija na području Donbasa utemeljenih u neonacizmu, poput bataljona Azov, Kraken ili Tornado; opet, valja podsetiti da su te formacije, koje su u ratnim okolnostima s vojskom objedinjene u Oružane snage Ukrajine, nastale upravo kao reakcija na delovanje proruskih separatista na jugoistoku zemlje sada davne 2014. godine. No, relativno malo pažnje izazvale su njegove tvrdnje da se „pedofilija na Zapadu pretvara u normu“, te da Anglikanska crkva navodno želi da Boga prevede u rodno neutralne termine. Iako je skoro celo obraćanje bilo prevashodno usmereno ka ruskoj javnosti, dakle s namerom da same Ruse ubedi u vrednosnu opravdanost invazije (o kojoj je Putin rekao: Ukrajina je odgovorna za rat, a mi silu koristimo da bismo ga sprečili), i to u okolnostima masovne emigracije (od početka rata Rusiju je napustilo između 700.000 i milion ljudi, zavisno od procena), publici van Rusije poručio je i do sada nekoliko puta sugerisanu tezu Kremlja: u Ukrajini se oružjem vodi onaj rat koji se na civilizacijskom nivou vodi između globalnog Istoka i globalnog Zapada. S jedne strane stoji evroazijska koncepcija inkluzivnog pravoslavlja utemeljena u kolektivu, a s druge dekadentna evroatlantska koncepcija socijalnog darvinizma zasnovana u ateizmu i radikalnom individualizmu. Ako Ukrajinci tvrde da životima brane liberalnu demokratiju, ruski režim kaže: baš nju i želimo da porazimo. Tu spora nema; međutim, ni spor nije od juče, i ta je opsesija mnogo više ruska nego zapadna. NJeni su istorijski koreni duboki. Petar Veliki je godinu i po dana proveo po evropskim centrima moći na prelazu iz 17. u 18. vek kako bi se nakupio znanja, tuđeg iskustva i ideološke prakse da bi, iz svoje perspektive, Rusiju uveo u arenu evropskih velesila. Za njega je modernizacija bilo isto što i vesternizacija i nepošteno bi bilo reći da skoro ceo 18. vek nije prema istočnoj carevini bio blagonaklon. Razvijena je vojna flota, temeljno su izvršene administrativna i vojna reforma, a kruna vesternizacije na pojavnom nivou bila je izgradnja Sankt Peterburga kao nove prestonice, čiji je izgled podražavao francuske uzore. Kasnije su napravljeni i veliki teritorijalni proboji, naročito pod vođstvom Katarine Velike, i to na štetu Poljske i Otomanskog carstva. Tek potkraj 18. veka je najveći deo današnje teritorije Ukrajine i potpao pod Rusko carstvo. Putinov režim nastoji da dva veka stari ekspanzionizam sada predstavi kao temelj istorijskog prava na u najmanju ruku širenje sfera političkih uticaja. I nema države koja to neće činiti, pa ni Amerika, čije je teritorijalno širenje skorije, ali krcato zločinima nad urođenicima. Uostalom, istoriju pišu i(li) tumače pobednici. Međutim, u sredini istorijski utemeljenog mita o prirodnoj tendenciji širenja Rusije postoji malena, ali značajna pukotina iz perioda 1853-1856. godine, koja je danas poznata kao Krimski rat. Iz njega je Rusija izašla kao iscrpljena gubitnica, a na fonu pobede su je Italija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Otomanska imperija na neko vreme skrajnuli s mape geostrateških velikana. I, još bitnije, sa Crnog mora. Svaki hegemon ima svoj istorijski trenutak poniženja; poraz u Krimskom ratu bio je jedan od tih trenutaka u ruskoj istoriji i, kao u većini sličnih slučajeva, imao je značajnu ulogu u potonjem nacionalističkom diskursu. Eventualni gubitak Krima bi u okolnostima „ekspanzionizma za 21. vek“, koliko god on bio pravdan brigom za ruski živalj, imao posebno veliku simboličku težinu – možda i preveliku da bi se pred ruskom javnošću selo za pregovarački sto. Teg nacionalističkog ponosa možda će biti pretežak, ne samo da bi se postigao mir, nego i da bi se Rusija iz rata dugoročno vratila što manje okrnjena. Kako bilo, brojni vernici su u figuri Petra videli figuru antihrista koji je evropeizacijom rascepao duhovno tkivo ruskog društva. I taj procep vidljiv je do danas. Da se Rusija pod njime nije osnažila, ne bi došla u situaciju da vojuje sredinom 19. veka, niti bi nakon bolnog poraza došlo do niza seljačkih buna koje su koju godinu kasnije rezultirale ukidanjem kmetstva. Kompleksna ekonomska zavrzlama da se prevesti u nekoliko reči: spahije su osiromašile, a oslobođeni seljaci prošli su još gore. Svojevrsna uravnilovka je tokom ostatka 19. veka na talon bila postavila pitanja koja su još 1789. godine odjeknula u Francuskoj – može li lična svojina, odnosno privatno vlasništvo, opstati u uslovima političke neslobode, u skoro svemu suprotne prosvetiteljskoj, dakle liberalnoj koncepciji demokratije? Mnogi u posledicama ukidanja kmetstva vide začetke uzroka koji su na koncu doveli do pobede komunizma 1917. godine. Potonja pojava liberalnih kružoka, građanske inteligencije i, u ruskim uslovima, njima inherentnih kontradikcija skoro su savršeno sažeti u biografiji i naročito opusu Fjodora Dostojevskog. Gotovo sva njegova dela tematizovala su istu strepnju: može li proboj liberalnih i socijalističkih ideja, čiji je temelj u njegovom kasnijem shvatanju egoizam, a ishodište poništavanje duhovne vertikale naroda, ugroziti specifičnosti onoga što danas, umnogome zahvaljujući samom Dostojevskom, zovemo „širokom ruskom dušom“. Procep je dobio preciznije ideološke granice: s jedne strane stajali su zapadnjaci, uvereni da budućnost Rusije može da bude samo u implementaciji zapadnih rešenja na tada već pozamašnoj ruskoj teritoriji, a s druge slavenofili, uvereni da Rusija budućnosti u tom slučaju neće imati i da je neophodno okrenuti se stvaranju šireg, panslavističkog saveza čiji bi politički, kulturni i duhovni centar bila majčica Rusija. Supstrati prezira prema svemu zapadnom i proslavenofilskih gledišta mogu se zapaziti i danas, ne samo kada Putin tobožnju normatizovanu pedofiliju suprotstavlja ruskim vrednostima, nego i kada govori o „ruskom svetu“ kao teritoriji omeđenoj ruskom kulturom i jezikom. Na primeru Ukrajine se jasno vidi da u Kremlju smatraju da taj svet treba braniti ognjem i mačem; nevolja je što je opseg tog sveta, pa i potencijalnih njegovih stanovnika, lingvistički i kulturno relativno mali. S obzirom na veličinu teritorije glupo bi bilo reći „regionalan“, ali s obzirom na njegov domašaj na planetarnom i ideološkom nivou, pridev deluje prikladno. Zapadne granice trenutno se iscrtavaju krvlju, a južnoslovenski kulturni obrasci, koliko god sporadično dugovali ruskim, ipak više duguju lokalnospecifičnim i zapadnim. Centralnoazijski korpus zemalja i zajednica tek je zasebna tema, ali zastupljenost i primamljivost ruske kulture takođe proističe dominantno iz perioda Sovjetskog Saveza; ne i odranije. Dakle, ideološko delovanje se i po ovom pitanju okreće ka unutra, ne ka spolja. Činilo se da su zapadni kulturno-ideološki obrasci u Rusiji odneli definitivnu pobedu s nastupanjem Oktobarske revolucije i potonjim stvaranjem Sovjetskog Saveza. Valja podsetiti da Lenjinova parola kojom je zadobio poverenje najširih slojeva ruskog društva – mir, hleb, zemlja – verodostojno svedoči o idejnoj krizi u koju je zapala ruska carevina, ophrvana ratom i nerešenim socijalnim pitanjima. Pomalo paradoksalno, tek s marksizmom-lenjinizmom je Rusija došla u situaciju da zaista bude izvoznik ideja i kulturno-političkih praksi, jer je reč bila o jedinoj uspešno konsolidovanoj političkoj zajednici koja je radnim masama mogla da bude svetionik; do tog trenutka, ili je upijala tuđe uticaje, ili je produbljivala sopstvena ideološka uporišta. To se ni od tada neće ponoviti; paradigmatski je primer upravo Dostojevskog, kojeg je Zapad zavoleo, ali ga je tumačio u sopstvenom, egzistencijalističkom ključu psihološkog romana, a ne u izvornom ključu slavenofilskog pravoslavlja. Na koncu, međutim, mali je broj ljudi na planeti koji je spreman da se u ime kolektivne sigurnosti odrekne elementarnih političkih sloboda koje unutrašnjom represijom u Rusiji jedna po jedna nestaju. Ko u ovo sumnja, neka se zapita po koju cenu bi pristao da se nad njim primenjuje poslednjeg dana februara usvojeni zakon kojim se zabranjuje upotreba stranih reči osim ako nemaju analoge u ruskom jeziku. Ponovo, ideološka konsolidacija ka unutra. Ovo se sada možda odnosi samo na zvaničnu upotrebu jezika, ali zatvorska tamnica nema granica: razlog da se u nju dospe može biti objava na društvenim mrežama, izlazak na protest… a može i gore. Valjalo bi pitati 23 ruska biznismena i tuce i kusur ruskih zvaničnika koji su od početka rata… ovaj, specijalne vojne operacije (FSB da ne čuje!) nastradali pod čudnim okolnostima. Zapadni mediji ovaj fenomen nazivaju „sindrom nagle ruske smrti“. Ništa privlačno u tome. Stefan Slavković