Povratak u gulag

Pre godinu dana ruski predsednik Vladimir Putin naredio je pokretanje „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini, navodno da bi se zaštitilo stanovništvo istočnog Donbasa i osigurala „demilitarizacija i denacifikacija“ zemlje. Time je pokrenuo i napad na bogatu kulturu vlastite zemlje, kojoj je svet sada okrenuo leđa. Naravno, ne mogu se izjednačiti izgubljene karijere, propali planovi za budućnost i prekinuti međunarodni kontakti Rusa sa gubicima koje trpe Ukrajinci izloženi ruskim tenkovima i bombama. Pa ipak, uticaj rata na rusku kulturu i Putinov obračun s umetnicima i izvođačima pokreće fundamentalna pitanja o budućnosti jedne od najvećih svetskih sila. Od početka rata upozoravam da „kanselovanje“ (otkazivanje ili ukidanje kao oblik sociokulturnog kažnjavanja, prim.) ruskih kulturnih događaja i kulturne razmene kao oblik kolektivnog kažnjavanja može da se obije o glavu, ograničavajući nam pristup informacijama o Putinovim namerama i davajući osnova njegovom narativu po kome Zapad želi da uništi Rusiju. Ali niko sa strane nije u stanju da Rusima nanese onoliko štete koliko im nanosi njihova vlastita vlada. Istina, ovo nije staljinistička era, kad su ljudi mogli da očekuju da će biti poslati u gulag ili ubijeni zbog kritikovanja režima. Ali Putinovi kritičari se često razbolevaju - ili ispadaju kroz prozor. A čak i kada oni kritički nastrojeni izbegnu takvu sudbinu, javno suprotstavljanje ratu u Ukrajini lako može da dovede do toga da nekome život bude uništen na druge načine. Kad se ruska pop legenda Ala Pugačova - čija je slava sedamdesetih godina bila tolika da su se Rusi šalili kako je „Leonid Brežnjev bio političar iz ere Pugačove“ - na društvenim mrežama oglasila lamentom nad time što ruski vojnici „umiru za iluzorne ciljeve koji od naše zemlje prave pariju“, njene pesme skinute su s radija i televizije. Kad je još jedna ruska legenda, rok muzičar Jurij Ševčuk, na jednom koncertu uputio antiratni apel - proklamujući da otadžbina „nije predsednikova guzica koju je potrebno neprestano ljubiti“ - kažnjen je zbog „diskreditovanja ruskih oružanih snaga“, a naredni koncerti koje je trebalo da održi otkazani su. Nisu ućutkane samo dobro poznate javne ličnosti. Kad sam u decembru bila u Moskvi, lično sam bila svedok kako policija hapsi ulične muzičare zbog pevanja Ševčukove pesme Otadžbina iz 1989, u kojoj je upozoravao na povratak KGB-a - i kojoj je sada napisao i neku vrstu nastavka pod nazivom Otadžbino, vrati se kući, u kome poziva na okončanje rata u Ukrajini. Komičari su se takođe neizbežno našli na meti. Rusko ministarstvo pravde nedavno je Maksima Galkina - supruga Pugačove - proglasilo „stranim agentom“ nakon što se javno izjasnio protiv rata. (Ista kvalifikacija iskorišćena je za maltretiranje ili ućutkivanje 262 nezavisne medijske kuće i preko 300 novinara i medijskih aktivista, kao i organizacija za ljudska prava kakve su Moskovska Helsinška grupa i Memorijal, te predavača na univerzitetima poput Moskovske škole društvenih i ekonomskih nauka.) U svetu pozorišta, bračni par Dmitrij Nazarov i Olga Vasiljeva - oboje glumci slavnog Moskovskog umetničkog pozorišta - otpušteni su nakon što su se javno izjasnili protiv invazije. Sve predstave dobro poznate glumice Lije Ahedžakove iz Savremenog pozorišta skinute su s repertoara. Komadi jednog od najpoznatijih savremenih pisaca, Borisa Akunjina, i dalje se izvode, ali je zbog toga što je kritikovao rat njegovo ime izbrisano sa plakata i iz pozorišnih brošura. Ime vodećeg pozorišnog reditelja Dmitrija Krimova takođe je uklonjeno sa spiska autora predstava koje je režirao, dok je izvođenje drugih odloženo. Ministarstvo kulture ovakve odluke smatra „apsolutno logičnim“. Oni koji su kažnjeni su „okrenuli leđa Rusiji“ u „teško vreme“ i „javno se usprotivili njenoj bogatoj kulturi“. U orvelovskoj distopiji u koju se pretvorila moderna Rusija, suprotstavljanje ratu uz istovremeni doprinos kulturi doživljava se kao suprotstavljanje kulturi. Ovde umetnost ostaje bez umetnika, a kritičari Kremlja sačuvali su glave, ali im se uzimaju životi. Po nekim aspektima Putinova Rusija je čak i manje kulturološki tolerantna od one Staljinove. Nedavna smena direktorke Tretjakovske galerije Zelfire Tregulove jedan je primer za to. Izvesni građanin Sergej navodno je prigovorio ministarstvu kulture kako izložba koju je u toj galeriji posetio „ne korespondira u potpunosti“ s državnom politikom „očuvanja i jačanja tradicionalnih ruskih duhovnih i moralnih vrednosti“. U prizorima „alkoholne opijenosti“ i „prisustvu marginalnih društvenih elemenata“ dotični Sergej - za koga bi lako moglo da se ispostavi da ga je Kremlj izmislio - video je znake „destruktivne ideologije“ koja je u njemu podstakla pesimizam i beznađe. Od Tregulove je zatraženo da obrazloži saobraznost izložbe s ruskim duhovnim i moralnim vrednostima. Iako nije poznata kao Putinov kritičar, kakvo god objašnjenje da je ponudila očigledno nije bilo adekvatno: smenjena je pod izgovorom da joj je istekao ugovor. Tokom Staljinove ere bilo je mnogo propagande o „srećnim Sovjetima“: dok su ljudi na kolektivnim farmama umirali od gladi, umetnici su slikali prizore izobilja. Ali nakon Staljina je državna kontrola nad umetnošću donekle popustila. Krajem šezdesetih i sedamdesetih godina, na primer, moskovsko Pozorište na Taganki imalo je nekoliko predstava koje vlastima nisu bile po volji ili su čak bile i zabranjene, ali je njegovom direktoru, Juriju LJubimovu, sve do 1984. bilo dopušteno da radi u Moskvi. Naravno da Sovjetski Savez nije baš bio bastion umetničkih sloboda. LJubimovu je na kraju oduzeto državljanstvo, što ga je nateralo da se pridruži drugim ruskim umetnicima u azilu, poput Aleksandra Solženjicina i Josifa Brodskog. Ali ako je došlo dotle da se Putin s umetnicima obračunava podjednako oštro kao u sovjetsko vreme, onda je Rusija odista nisko pala. Boljševička tajna policija je makar svoju smrtonosnu kontrolu nad društvom sprovodila s ciljem da nazadnu Rusiju careva pogura u industrijsku budućnost - a u nekim slučajevima čak i do tehnoloških proboja. Rusija je, na kraju krajeva, bila prva zemlja koja je u orbitu lansirala satelit, a onda i ljudsko biće. Nasuprot tome, Putinovo gušenje umetnosti rezultiraće samo vraćanjem Rusije u njenu zlokobnu prošlost. Nina Hruščova profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom NJu skul univerzitetu © Project Syndicate, 2023.