Realno i onostrano tvore celinu

Knjiga Klara, Klarisa (Bulevar buks) kojom je Marijana Čanak ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu može se čitati kao parabola o ženskom, ali i opšteljudskom oslobođenju od stega i balasta prošlosti toliko puta ponovljene da se već negde podrazumeva pod krinkom zdravog razuma. Dvostruka dobitnica nagrade „Laza K. Lazarević“ u svom prvom romanu sučeljava arhetipsko i atipično, poetsko i prozno, a rezultat je gusto pisani, ali prohodni narativ o životnom putu jednog para blizanaca kroz svet koji neobičnost ne prašta – i to, naravno, nakon što darove i životnu energiju nazove upravo tako: neobičnošću koju, razume se, valja uobičajiti. Već u naslovu romana sugerisana je udvojenost glavne junakinje, čemu se značenje njenog imena (Jasna) istovremeno opire. Da li je reč o namernoj odluci? Da, od početka sam imala na umu podvojenu ličnost, ali ne u smislu dijagnoze, nego u smislu neminovnosti, opšteljudskog iskustva fluidnih, slojevitih i promenljivih identiteta. Klara se prvo pojavila kao ime, kao zvuk, vibracija, reč, kao priziv ženskog lika. Potom je usledilo značenje, a s tim u vezi i nomen est omen kao princip. U život dolazimo s namerom, s jasnim planom, sa svrhom i talentima koje treba realizovati. U procesu socijalizacije, da bismo osigurali svoje mesto na svetu, da bismo pripadali i preživeli, udaljavamo se od te jasnoće, od sebe. Klara jeste podvojena, čak višestruka, ali svaki od njenih izraza čuva koren njene autentičnosti. Klarina priča je priča o traganju za sobom, o rasvetljavanju sebe kao slojevite tajne, o življenju sebe. Ne znači to nužno biti uvek dosledna i kristalno jasna. Nekada je dovoljno stišati unutrašnji rat, izmiriti različitosti unutar sebe, posložiti slojeve sopstva i ne pasti u rascep ličnosti. I zaista, ona nam se kao devojčica ukazuje kao vrlo jasna osoba, ogromnih talenata i skoro neukrotive energije. Naročito iz perspektive njenog brata Klausa. Kao da je i detinjstvo podvojeno po principima koje oni predstavljaju? I koliko je za njihovo (samo)razumevanje bilo važno prisustvo onog Drugog? Svaki odnos je ujedno zamka i prilika, postoji mogućnost da sebe otkrijemo kroz Drugog, ali i opasnost da se u tom odnosu izgubimo. Blizanački odnos jedan je od centralnih odnosa u romanu. Klara i Klaus rađaju se kroz istu majku, dele zajednički genetski paket, odrastaju u istom okruženju, izloženi su istim pravilima odgoja, pa je bilo zanimljivo istraživati različitost njihovih karaktera i njihov uzajamni odnos. Klaus jeste Klarino ogledalo, najčešće iskrivljeno ogledalo. NJih dvoje funkcionišu kao antipodi, ali su njihove suprotnosti spojive. Oboje su na putu ka sebi, ali hodaju različitim smerovima. Klara je sklona uznošenju, superiornosti, dominaciji, a Klaus bira put poniranja, otkriva moć u apsolutnoj predaji i potčinjavanju. Roman se može čitati kao mračna parodija bildungsromana – svet nastoji da slomi ženu, ali je se i plaši, što se vidi kroz Klarine interakcije s ljubavnikom, a potom i suprugom Tonijem, ali i likom duhovnika, pa i pesnika koji joj se udvara. Zašto je muškom zurenju teško da ženu sagleda kao biće, bez iskliznuća u idealizaciju, odnosno nipodaštavanje? Postoji uvreženi strah od ženske snage, jer se snaga kojom žena može dati život ne razlikuje od snage kojom može uzeti život. Unutar ženskog tela ugrađena je materica, kao Zemlja u malom, a majčinsko (ne)prihvatanje određuje ima li dete pravo na postojanje ili ne. Dete koje ne oseća da je dobrodošlo u život ima potrebu da se sveti, a osveta će biti usmerena ka ženskom principu, univerzalnoj majci, Zemlji koja je ženskog roda. Strah od majke i od svega što je žensko, isprepleten je sa strahom od života samog. Nipodaštavanje žene proizlazi iz potrebe da se kamuflira sopstvena nemoć pred njom, a njena idealizacija često je samo drugi oblik nipodaštavanja. Na primer, ideal bogomatere glorifikuje patnju i odseca ženu od snage njene seksualnosti. U jednom trenutku, Klara i Klarisa zaključuju: možda bi bolje bilo da nas je majka nekome drugom rodila. Koliko njihova trvenja s roditeljima, pre svega majkom, potiču iz strukturnih razloga, a koliko je reč o pojedinačnom slučaju? Da li bi neki drugi roditelji odgajali drugačije odrasle ljude? Klarin odnos s majkom i odnos prema primarnoj porodici je opšte mesto, predstavljeno na specifičan način. Jedna od uobičajenih zamki roditeljstva je u tome što se roditelji ne pitaju ko im se rodio, ne uvažavaju individualnost deteta, nego pretpostavljaju da će dete postati ono što od njega naprave. Nije sporno da će dete u velikoj meri biti definisano genetikom svojih roditelja, njihovim ponašanjem, kao i vremenom i prostorom na kojem je rođeno. Ali, mimo toga, ono ima izgrađen karakter, poseduje iskustva na nivou duše. Nekada ga ta iskustva čine starijim i mudrijim od roditelja. Kako to prihvatiti? Retki su roditelji koji razumeju da nisu vlasnici detetove sudbine, a deca takvih roditelja odrastaju u smeru samorealizacije. Majka Klaru više puta kune i moli da bude kao i svi drugi – da postane normalna. Šta Klaru čeka u toj normalnosti? Preživljavanje umesto življenja sebe. Ponavljanje majčine sudbine. Život na autopilotu. Klarin unutrašnji kompas mora biti dovoljno snažan i drzak da ustanovi šta nije normalno, iako je opšteprihvaćeno. U tim, „normalnim“ odnosima svi pate. Kasnije u romanu saznajemo da su majci u detinjstvu slomili dar pevanja, kao što je ona nastojala da osujeti Klaru, koja takođe divno peva. Da li je normalnost – uprosečavanje? I koliko je za roman bilo važno uspostaviti prevashodno vertikalnu dinamiku ženskih likova? Normalnost je upravo to – konzerviranje prosečnosti, otklanjanje svega što se ističe i preti promenom, neutralizacija autentičnosti. Klara hoda po rubu, neprekidno se kreće između onoga što vanjski svet proglašava normalnim i svog unutarnjeg poriva za pevanjem, potrebe da nadglasa tu normalnost. Ako udovolji svetu, žrtvuje talenat; ako ispoljava talenat, otuđuje se od sveta. Kako da odredi pravu meru, da pronađe tačku balansa? Majčino iskustvo naizgled joj nije od pomoći, ali predočava joj sav besmisao samožrtvovanja. Saznajemo i da se Toni osećao zakinuto i neuvaženo u svojoj primarnoj porodici. Da li bi bio bolji suprug da mu je odrastanje bilo drugačije? Uopšte uzev, koliko nasleđujemo, a koliko dobijemo ili izgubimo socijalizacijom? Bio bi drugačiji, ne nužno bolji, ali činjenica je da Toni ne može pružiti Klari ono što ni sâm nema. Koliko njegov osećaj ugroženosti pred ogoljenom ženskom snagom ima korene u odnosu s majkom, toliko pripada i kolektivnom nerazumevanju ženskog principa. Neki kulturološki obrasci su toliko istrajni, da su postali deo našeg genetskog koda, nasleđujemo ih kao boju očiju. Socijalizacija ne može da demantuje Tonijeva ženomrzačka uverenja, jer on nema hrabrosti da zaista vidi Klaru, kao što ne bi mogao da vidi ni bilo koju drugu ženu, nego je unapred doživljava kao pretnju, a pretnja aktivira njegovu potrebu da ukroti i potčini. Na tom tragu, dinamika romana opstaje na tenziji između radoznalosti i želje s jedne strane, odnosno osujećenja i razočaranja s druge. Važnu ulogu ima i Klarino fizičko izmeštanje – iz kluba u kuću, pa na primorje, pa u manastir. Paralelno, njena cenzura postaje pounutarnjena, postaje autocenzura. U kom trenutku planiranja priče ste posadili prelomne momente radnje; jer, roman se, uprkos strmoglavom toku, ipak završava srećnim krajem? Pisanje je za mene proces otkrivanja priče, mogućnost da me priča iznenadi i odvede na neočekivano mesto. Nisam odmah znala kako, ali sam znala da Klara ne sme ostati zatočena u kavezu trauma i ponavljajućih frustracija. Možda bi očekivani ishod bio njeno smaknuće, ali time bi celokupna priča izgubila smisao, jer sve ono što Klaru osporava, istovremeno je pritiska da se ispolji. Prolazeći kroz frustraciju, ona stiže do najvišeg izraza sebe. Klarina priča nije priča o žrtvi, nego o preobražaju. Žrtva može biti jedna od epizodnih uloga, ali ne mora da preraste u njen celoživotni film. Klara pravi greške, ali im ne robuje, nego otkriva slobodu da napusti pogrešan izbor. To je prirodno, jer život se odvija u ciklusima. Naslov romana može se čitati i kao obraćanje – i zaista, glavnoj junakinji se tokom romana često obraćaju, bacaju se kletve, poju bajalice na granici s vradžbinama. I ona se njima koristi. Prilikom samooslobođenja, ipak, Klara zaista postaje jasna u svojim obraćanjima – kao izvrnuti Hamlet, shvata da su reči ipak samo reči? Nikada reči nisu samo reči, reči su vibracija, nose energiju iza značenja, u njih je ugrađen emotivni naboj onoga ko ih izgovara, nose snagu kletve ili blagoslova, imaju ritam, a ritam može prizvati harmoniju ili isprovocirati haos... Reči su moćnije nego što mislimo. Klara dolazi do te spoznaje, postaje mudrija u njihovoj upotrebi. U skladu s tim, jedna od srži romana je da u različitim kontekstima iste stvari poprimaju različiti smisao, poput lajtmotiva smokve i mosta. Da li je Klara morala da prođe kroz sve kroz šta je prošla da bi njena sloboda zaista bila osvojena? I šta nam to govori o rodnim ulogama? Ništa samo po sebi nije ni dobro, ni loše, sve je uslovljeno načinom na koji ga upotrebljavamo. Istom se vatrom može rasvetliti tama, skuvati ručak, uneti strast, spaliti veštica, uništiti šuma. Vatra je neutralna, dok god je ne upotrebimo. Klaru njena unutrašnja vatra može sagoreti iznutra, a isto tako može biti iskra preobražaja koja će se rasplamsati u strast prema životu. Iskušenja su neizostavni deo života, ako lamentiramo nad činjenicom što postoje, žalimo se što smo uopšte živi. Klara se naprosto usudila da živi, imala je hrabrosti da se suoči sa sobom i da bira. Starac iz manastira je Tonijev duhovni roditelj, uslovno rečeno, a kružok s obale je Klarin. Tamo gde Tonija starac uči da ponavlja istu priču, iste obrasce, nju podučavaju da nema te priče koja ne može iznova da se osmisli. Koliko je večna narativizacija životnih iskustava i želja važna za (samo)razumevanje pojedinca i pojedinke? Zašto je važno da sebi pričamo – o sebi? Priče o nama već su ispričane, sve što nam se desilo i sve što nam se može desiti, nekome se dešavalo pre nas. Važno je da prepoznamo svoju priču: koji mit korespondira sa mojom životnom situacijom, koji arhetip preigravam, s kim sam u priči, kakve maske nosimo, koje karaktere igramo, kakvim stilom? Kad prepoznamo priču, ona prestaje da ima vlast nad nama, više nismo marionete, nego njeni kreatori. Ponavljanje iste priče odgovara dogmatičnom pristupu životu, opštevažećim zabludama i jednoumlju, a to je recept za nesreću. Iznova osmisliti staru priču – to je već zahtevna stilska vežba, celoživotna vežba. Retki se usude da zaista žive sebe, da se zapitaju: ko sam, šta je moja strast, zašto sam tu, kud idem? Pitanja otvaraju priču o sebi. Čak i kad nema jednoznačnih odgovora, važno je da se pitamo, jer svako pitanje ponire u spektar mogućnosti, razgrađuje dogmu, ne pristaje na život po tuđim pravilima, opire se autopilotu, traži više od pukog preživljavanja. Roman pripada halucinatornom realizmu – prosede jeste realistički utemeljen, ali je sve što se u njemu dešava grozničavo, gotovo snoliko, sublimirano. Kako ste postigli ovaj naizgled oksimoronski ton pripovedanja? Kao što je život neodvojiv od literature, tako su snovi neodvojivi od stvarnosti. Realno i onostrano tvore celinu. Naravno, živimo u svetu koji je orijentisan ka linearnosti i logici, inteligenciju svodi na koeficijent, negira ono što ne vidi, ne bavi se pitanjima duše i jednu razinu postojanja olako proglašava jalovim maštanjem. A činjenica je da nekada progledamo tek kad zatvorimo oči, da nas osećaj iz stomaka ne vara tako često kao glava, da su emocionalne istine legitimne, a snovi naša produžena stvarnost. Naprosto sam uvažila tu činjenicu dok sam pisala roman. Stefan Slavković