Krunisanje cara Dušana

Ne znam, bre, da li ovde na Suvoj planini još postoji Srbija?! Uveče, pored bubnjare, na kineskom tranzistorčetu, nikako da uhvatim Radio Beograd, evo već desetak dana, tačnije noć uoči zadnjeg razgovora Tačija i mog Aleka u Briselu! A lepo hvatam Bukurešt, Sofiju i neke ruske radio-stanice. Nego Radio Beograd jokac, brale! I dođe mi da zovem Bujketa koga sam, svojevremeno, primio u NIN. Ali, gde da ga zovem sada kada je Bujke na velikoj muci, i kada svaki čas može da zaglavi u ćuzi, zajedno sa Oliverom koja je, takođe, kao student bila na praksi u NIN-u. Ne hvatam ni Šolakove papagaje i pitam se: ako Srbija još postoji, zašto Šolak nije kupio neki srpski klub nego tamo neki Sautempton koji će, evo, da ispadne iz engleske prve lige. Pa dalje: ako Srbija još postoji, kako to da se u njoj grade nemačke fabrike u kojima će, dobro, da rade srpski robovi za male pare. Dođe mi da zovem mog Aleka da mi sve ovo objasni, ali ni on ne zna gde mu je dupe a gde glava, a kamoli da zna kakva je sudbina Radio Beograda! Najzad, ako Srbija još postoji, kako to da je Evropska unija iscrtala mapu Romske države u kojoj će prestonica biti – Bela Palanka?! U njoj, doduše, Romi čine već više od polovine stanovništva i kada se ne bi između sebe svađali, jedan Ciganin bi već bio belopalanački gradonačelnik! I, već se nagađa kako bi se zvala Bela Palanka. Da li će se zvati Romijana? Zašto da ne?! Nekad je bila Remizijana, prestonica Gornje Mezije... Nego, još nešto me zbunilo! U prošli petak ulovili su me policajci iz Babušnice kako, u centru Bele Palanke, razgovaram na mobilni dok prelazim „zebru“! Nije, valjda, Babušnica već pripojena Bugarskoj?! A, evo, i Pavle je prodao belopalanačku fabriku dečje obuće Špancima?! Da li je, Srbija, zaista, na izdisaju? A nekad je, bre, u vreme cara Dušana izlazila na tri mora... Kad već pominjem cara Dušana, evo šta sam ovih dana o njemu saznao od Nenada Denkovskog, koji je rođen u Kruševcu gde mu je otac bio na vojnoj službi, a inače je poreklom iz Ohrida. Sedimo u kafiću „MGM“, i reč po reč stignemo do mog ohridskog Isusa. Na ovo će Denkovski, sav ozaren, da mi kaže da je car Dušan krunisan u – Ohridu?! Tu meni plafon padne na glavu! Jer car Dušan je zvanično krunisan, za Uskrs, 16. aprila 1346. godine u tvrđavi Kale u Skoplju. Ali, Denkovski će na to da kaže: „Da, car Dušan je, zvanično, krunisan u tvrđavi Kale u Skoplju. Ali, tajno je krunisan u Samuilovoj tvrđavi iznad Ohrida! Postoje i dokazi o tome! Fotokopije gramata o njegovom krunisanju su kod ohridskih bogumila! A zna se da je car Dušan poštedeo ono malo bogumila što je ostalo od nemanjićkih progona. Tu se setim da sam, pre nekoliko godina, bio u zlatari jednog ohridskog bogumila, a koji mi je rekao da su čitali moje Žitije Savino od Bogumila monaha u kome sam opisao surovo kažnjavanje bogumila u vreme Nemanje i Save. A u mom Ničeu iz Guče, glavni junak romana je od skopskih bogumila saznao da je „Isus bio Slovenin“ i da „nije razapet u Jerusalimu, već u Rimu i to u devetom veku“?! Da skratim; car Dušan je znao da je Isus bio sin Aleksandra Velikog i da je rođen u Filipovoj, kasnije, Samuilovoj tvrđavi iznad Ohrida. Zato se tamo i tajno krunisao. K. G. Jung, moj guru iz Švice, priznaje: „Nemam šta da dodam! Dankovski ti je dao vetar u leđa!“ A moja Crna će da kaže: „Pokazao si da je i car Dušan znao da je Isus bio iz Ohrida, a ne iz Nazareta! Pa, sada, neka Srbi vide šta će i kako će!“