„Relokacija“ iz zatvora

Srbiju sam prvi put uporedio sa zatvorom, kada sam držao govor na protestu pokreta 1 od 5 miliona, u Pančevu, u zimu, 2019. Tom prilikom sam rekao da iz zatvora svako normalan želi da pobegne, a kada jednom odeš iz zatvora, poslednje što ti pada na pamet je povratak. Mislio sam na one koji su iz Srbije otišli u poslednjih deset godina. Hteo sam da ih ohrabrim i podržim u njihovoj odluci da napuste toksični smećarnik autokratske vlasti i njihovog mračnog stada. Prvo što sam osetio po „relokaciji“ bila je zbunjenost. Prvih mesec dana osećao sam se kao da sam i dalje u Srbiji. Pre svega, jer sam predugo bio u Srbiji, a onda zato što sam, na neki način, u njoj i ostao, pošto i dalje pišem kolumne za Danas i još uvek snimam podkast Dobar loš zao. O inspiraciji za pisanje novog romana nema govora. Kako je Boris Tadić u Dnevniku na Nova S pomenuo moj „slučaj“, više nisam imao osećaj da sam i dalje u Srbiji, već da je Srbija banula kod mene, da mi je provalila vrata, uletela kroz prozor, kao odvratni nezvani gost, koji se, nakon nekih nedelju dana, vratio u srpski mrak. U petak, 10. marta uhvatio sam sebe kako se, u ponoć, refleksno, svakih deset sekundi, hvatam za mobilni, proveravajući šta je ko komentarisao na mojim društvenim mrežama, da bih blokirao one koji vređaju i prete mi. Utihnulo je. Posle mesec dana u drugoj zemlji i nedelju dana medijskog haosa, u kom sam se neplanirano (s)našao, ostao sam sam sa sobom. Srpska mašina za mlevenje ljudi me je još jednom samlela i ispljunula. Više nisam bio zbunjen. Bio sam prestravljen. Imam skoro četrdeset osam godina. Pet banki, dakle. Šta se dešavalo poslednjih jedanaest godina? Gde su nestale? Nikada nisam bio u pravom zatvoru, ali mogu da pretpostavim da se otprilike ovako oseća bivši robijaš. Bolje rečeno, ovako bi mogao da se oseća neko ko je robijao nevin. Režim mi je proždrao jedanaest godina života. Miloševićev režim još jedanaest. Skoro pola života sam proveo na robiji. Koliko ste vi dugo na robiji? Da li ste uopšte svesni da ste na robiji? U jesen, 2012, kada su novi zatvorski dani tek počinjali, sreo sam Filipa Davida u prodavnici gotovih jela. Pitao me je koliko mi je godina. Trideset sedam. „Pa ti si sada u najboljim godinama za pisanje, blago tebi.“ „Najbolje godine za pisanje“ nisam proveo pišući, nego sledeći svoju savest, da se kao javna ličnost borim za bolje društvo. Odmah sam dobio preko usta. Pa preko prstiju. Pa po glavi. Jeste, napisao sam tri romana od tad, ali, sa izuzetkom Urednika (napisan 2013, objavljen 2014), nisam uživao dok sam ih pisao. Bilo mi je odvratno dok sam ih, u „najboljim godinama za pisanje“, stvarao. E baš vam hvala i Đubre pisao sam s velikom mukom, u pauzama gotovo neprekidnog režimskog šikaniranja, odlazaka u Šabac na snimanje DLZ i borbe za goli život. Nekada sam uživao u pisanju knjiga. U „najboljim godinama za pisanje“, pisanje knjiga mi se smučilo. Dokle traju te najbolje godine? Je l` imaju rok trajanja? Do pedesete? Do šezdesete? Ne sećam se nekih ljudi. Ne sećam se događaja. Đurđija mora da mi prepričava nešto što sam u potpunosti zaboravio. Nisam siguran nekada ni da li je neko gostovao u DLZ ili sam to istripovao. Moram da proveravam na Jutjubu. Nenad me podseća šta se, s kime i kada dešavalo. Kako se piše roman kada ti je glava u takvom stanju? Kad sam „relociran“, rečeno mi je: „U Srbiju ne idi“. Došli smo do kompromisa, prema kome u Srbiju odlazim retko, na par dana, da poneku epizodu DLZ snimim iz studija, a dok sam na tom putu, javljam se neprekidno nekim ljudima, istom porukom: „Sve je u redu“. Ako poruka izostane, diže se uzbuna. U prvih mesec dana bio sam jedanput. Sve je bilo u redu. Tada je moj dolazak pratila zabrinutost zbog bezbednosti. Ubuduće će svaki moj dolazak pratiti i osećaj gađenja. Upravnik zatvora, koji je na Hepiju i Pinku više puta komunicirao sa mojim snimcima, u najnovijem intervjuu kod Milomira nije se usudio da me pomene. NJegova naprasna tišina jasno govori o njegovoj ličnoj krivici za situaciju u kojoj se nalaze srpski novinari. Na društvenim mrežama, ipak, možemo, ispod brojnih vesti o meni i intervjua koje sam davao prethodnih dana, uočiti nekoliko jasno profilisanih komentatorskih grupa. U najvećem broju, javljaju se oni koji mi pružaju podršku. Ova grupa se deli na one koji su „u najboljim godinama“ za šta god, pa su samim tim i iracionalni, poput mene, dok sam bio u najboljim godinama za pisanje. Oni mi poručuju da će „ovo“ brzo proći, žele mi da se što pre vratim. Neka, hvala. Pre svega, neće brzo proći, U mom slučaju, teško da će proći. Gledano izdaleka, Srbija je poslednje mesto gde bih želeo da živim. Ima onih kojima je žao. Strašno je, kažu, to što moja porodica i ja doživljavamo, što sam morao da napustim svoju zemlju, svoj rodni grad. Braćo i sestre, prošlo je. Strašno je bilo šta smo moja porodica i ja trpeli proteklih godina. Ovo je daleko bolje. Ni najmanje nije strašno to što sam „relociran“ iz zemlje koju smatram zatvorom, odnosno grada koji ništa zajedničko nema sa gradom u kom sam se rodio. Kada sam Međunarodnom PEN-u ukazao na situaciju u kojoj se nalazim, oni su odmah ponudili „relokaciju“, a ja niti sam gutao knedle, niti sam se borio sa suzama, dobro, možda jesam, ali sa suzama radosnicama. Tu su i racionalni, dobronamerni komentatori, koji vele - dobro je da si se izvukao, sada konačno možeš da dišeš, piši, uživaj i za nas, koji ostajemo u ovom užasu. Oni su uboli pravu žicu i beskrajno mi je žao što svakoga od njih ne mogu da „relociram“, jer nema goreg osećaja od potrebe za životom u normalnoj zemlji, svesti da Srbija to nikada neće biti i spoznaje da iz nje nemaš kud. Gamad se, na društvenim mrežama, takođe deli na nekoliko podgrupa. Tu su, pre svega „smejavci“, koji udaraju emotikone koji se klibere ispod vesti da sam „relociran“. Kod mene na mrežama ih nema, jer sam ih ili blokirao, ili znaju da ću ih blokirati. Možete, međutim, ispod mog prvog javljanja preko Skajpa, na fejsbuk-stranici N1, među 1.300 lajkova, naći čak 300 „smejavaca“, kojima se pridružujem, jer se i ja napokon smejem, doduše iz drugih pobuda. Tu su, dalje, nacionalisti, prorusi, fašisti, nazovimo ih kako god. Pošto su mi više stotina puta poručili da idem iz Srbije, oni danas, zajedno sa mnom, slave taj odlazak, doduše uz opasku da kao „neprijatelj svega srpskog“ u Srbiji ne zaslužujem da živim. Simpatizeri režima prate dve škole komentarisanja: jedni vele da sam potpuno nebitan i da samo tražim pažnju, te da nikakve pretnje nisam nikada ni dobijao, a vlast gotovo i da ne primećuje da postojim; druga škola veli da sam opasni strani plaćenik, koji je sve ovo isplanirao da bi naškodio njihovom fireru u njegovim teškim danima, kada se rve sa Kosovom, stranim pritiscima i lošim rejtingom SNS: Skoro sve demokratske opozicione stranke i građanski pokreti pružili su mi podršku, a botovi jedne opozicione stranke (čik pogodite koje), sprovode udruženi komentatorski poduhvat, koji glasi: „Mnogi ljudi se bore za slobodnu Srbiju, pa ne beže iz nje“. Neko je, komentarišući to na Fejsbuku, napisao: „I da ga ubiju, vi biste rekli da je pobegao.“ Idem u šetnju. Autor je pisac, kolumnista i aktivista, koji je zbog pretnji morao da se preseli na nepoznatu lokaciju