Laure imamo, ali ne i rumunski narod

Nema sumnje da je hvaljenje pravosudnih reformi od strane Evrope bilo deo pogodbe po obrascu štapa i šargarepe: vi ćete sada prihvatiti sporazum o Kosovu, a mi ćemo vam se jako diviti na nezavisnosti pravosuđa koje vas je transformisalo u respektabilnog kandidata za ulazak u EU. Čak je i koreografija bila brižljivo pripremljena – dok se Vučić spremao za put u Brisel i sastanak sa Kurtijem koji mu nije po volji, u Beogradu se održavala Konferencija o reformi pravosuđa kao zajednički projekat EU i SE. Uz hvalospeve tog zajedničkog posla, zvučna evropska imena su podsetila i na sredstva koja su i koja će tek uložiti u te reforme. I dok je Vučić potpisivao šta treba, a vlast slavila u društvu strukovnih udruženja, harmoniju je baš narušio javni istup dve smenjene tužiteljke, Bojane Savović i Jasmine Paunović, koje su nakon što im je oduzet ozbiljan predmet korupcije odlučile da stvari nazovu pravim imenom. Gde baš sada kada smo se toliko istrošili i naradili, bila je reakcija iz EU do koje smo nezvanično došli. Ona zvanična je tek za nijansu zvučala bolje - mi pažljivo motrimo šta se dešava i „očekujemo da Srbija brzo nastavi sa efikasnom primenom ovog zakona i da stoga što pre uspostavi Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca“. A zašto bismo očekivali nešto više od Evrope – dala je novac i čak „promotrila“ nezgodnu situaciju u kojoj se lančano urušavaju svi predmeti koji nisu po volji vlasti i degradiraju svi tužioci sa integritetom. A to nije ništa manje od onoga što je struka uradila u Srbiji, ako izuzmemo nekolicinu časnih pojedinaca: dva i po tužilaštva, advokate, pedesetak profesora prava... Ostali su odlučili ili da čekaju te „bolje zakone“ ili da se gade protesta zakazanih ispred Vlade (nije prava adresa, a lično ih je mrzelo da ponude bolju), zaboravivši da je Ustav već promenjen i da omogućava pravnu zaštitu tužiteljki i kaznu za one koji ih ometaju u poslu. Nezvanično, toga je u izvesnoj meri bila svesna jedino ministarka Maja Popović koja je bila spremna da se odrekne usluga višeg tužioca Nenada Stefanovića, ali je Zagorka Dolovac rekla odlučno „ne“. Kao idejni tvorac svih zataškanih afera nije želela da mogući talas pobune i nju odnese, pa je ignorisala važeći zakon koji joj omogućava da putem obaveznog uputstva naloži VJT-u u Beogradu da vrati tužiteljke Savović i Paunović u odeljenje za korupciju i na slučaj EPS-a. Pokazalo se, dobra odluka po nju – nije morala da čini rizične ustupke da bi gasila požar, ugasio se sam. Očigledno je bila daleko svesnija od drugih da ovo nije Rumunija u kojoj će stotine hiljada ljudi izlaziti u više navrata na ulicu da bi zaštitili svaki slučaj pojedinačno koji je Laura Koveši vodila protiv vlasti (u zatvor je poslala preko 600 potkupljenih političara), a još manje Gruzija čiji su građani išli protiv suzavca, šok bombi i vodenih topove da bi naterali vlast da povuče zakon o „stranim agentima“ koji je bio direktno uperen protiv nevladinih organizacija i medija. Ovo je zemlja Srbija u kojoj je većinsko mišljenje da su nevladine organizacije i nezavisni mediji zbilja „strani agenti“ (za deset godina su ih patriotski mediji naučili pravoj istini) i u kojoj se ne protestuje zbog trivijalnosti kao što su vladavina prava, ukidanje institucija ili deprofesionalizacija svega. Ma ne protestuje se ni zbog smanjenja penzija i plata, umiranja od iscrpljenosti na radnom mestu ili nepružanja lekarske pomoći detetu sa hendikepom. I ovo je zemlja u kojoj čak ni opozicija pravnu državu ne vidi kao temu na kojoj bi mogla da profitira, jer je za nju potrebno odvojiti više vremena nego da se objasni da je rudarenje litijuma loše po zdravlje. A u takvoj državi je više nego dovoljno biti strpljiv samo nedelju dana (pokazalo se da Dolovac to ume i duže) da se od povika „Ne damo naše Laure!“ stigne do 200 građana spremnih da se za njih na ulicama založe. Sandra Petrušić