In memoriam Dragoslav Mihailović

Samo su Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić među piscima imali tu privilegiju da ih je doživotni predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito prozvao jer mu je neko od skutonoša rekao da tu ima nečeg opasnog. I kako moć vlasti utiša svaku istinu, podmuklo dejstvo biografije bivšeg golootočanina učinilo je svoje: zabranjena je i skinuta s repertoara njegova predstava Kad su cvetale tikve, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavio Boro Drašković. Glumac Dragan Nikolić, koji je obožavao ovu knjigu, godinama je govorio da je njegova najveća, neostvarena, želja bila da odigra na filmu junaka ove priče LJubu Vrapčeta. Rođen 17. novembra 1930. godine u Ćupriji, gde je 1949. godine završio gimnaziju, Dragoslav Mihailović je u zatvorima i na Golom otoku boravio od 1950. do 1952. godine. Egzekutori su zapisali da je 19-godišnjak „Mihailović u svojoj neprijateljskoj delatnosti pored ostalog rada na liniji IB (ne kaže se kojeg rada, prim R. S.) nazivao druga Tita američkim špijunom i da je Tito raspustio SKOJ i da takođe namerava da rasformira omladinski pokret u Jugoslaviji. I da čini ono što je činio Gorkić. Ovo je govorio pred jednim učenikom koji nije ibeovac.“ Zbog toga je uhapšen i osuđen na „15 meseci društveno korisnog rada“. Pisac je govorio da je to možda i rekao, ali se ne seća. Kada je taj društveno koristan rad odradio u zloglasnom logoru na Golom otoku, gde se uglavnom tucao kamen, Mihailović je kao student jednog leta otišao u Senje, odakle je njegova majka. Tu, blizu manastira Ravanica, nalazio se kamenolom i Dragoslav je tu radio, tucao kamen, da bi zaradio neki dinar za nastavak studija. Ironija koju i slučaj teško može da servira! Godine 1957. završio je studije jugoslovenske književnosti. Ali, golgota se nastavljala. Promenio je desetak zanimanja. Bio je niži činovnik u vojnoj menzi (otpušten); radio je u preduzeću za otkup koža i fabrici šećera; bio je prepisivač, akviziter, prodavac jaja, paker koža; impresario u cirkusu Adrija, u prevodu poslovođa putujućeg cirkusa; urednik u listu Mozaik, publicista u časopisu Arhitektura-urbanizam (otpušten), novinar u listu za tehničko obrazovanje (otpušten), lektor, korektor i tehnički urednik časopisa Hrana i ishrana (otpušten); reporter i urednik u listu Novosti iz Jugoslavije, lektor za srpsko-hrvatski jezik u Poatjeu (1974). Tako je ostao slobodan umetnik, postao pisac i primljen u SANU. Roman Gori Morava posvetio je supruzi Neni, i to je najomiljenija tatina knjiga ćerke Milice. Za roman Čizmaši dobio je NIN-ovu nagradu za 1983. godinu. Desetak godina od zabrane Tikava, Dragoslavljeva i Nenina kćer Milica, odavno sjajna glumica, postala je Titova pionirka koja je obožavala druga Tita. NJen tata mi je svedočio da je zapravo preterivala u tome: „Jednog dana, bila je valjda u drugom razredu osnovne škole, donela je kući nekakav album s izlepljenim Titovim slikama. Moja žena Nena me i danas zavitlava kako sam pogledao album i pitao: Miško, dušo, a je li ti neko rekao da to radiš? Na to je ona ponosno odgovorila da nije niko već da je ona to sama, za svoje zadovoljstvo. Probao sam da joj sugerišem da napravi album sa lepotama naše zemlje, ali ona je volela Tita. Ja sam imao tu slabost da ga nisam voleo.“ Bio je ponosan na svoju porodicu: „Deca su mi prva klasa. Sin Branislav iz prvog braka je slikar, oženjen, ima decu i lepo živi u Lisabonu. Milica je glumica, ima muža i sina. Nena je celog života bila uz mene i pružala mi podršku. Pre nekoliko godina pravio sam bilans svog života u odnosu na gladovanje, i zaključio da sam, ne računajući Drugi svetski rat, gladovao punih 17 godina. Tri puta sam bolovao od tuberkuloze, policija me je pratila do 1990. godine... Da li je sve to zaista moralo zbog samo nekoliko rečenica koje je izgovorio jedan klinac? Ili zbog nekoliko desetina rečenica, svejedno je?“ S Dragoslavom Mihailovićem otišao je poslednji velikan sa Studentskog trga 19. Tu su živeli i ostali članovi SANU – slikar Mića Popović, književnici Antonije Isaković i Slobodan Selenić. I postojale su ploče na ulazu u zgradu sa njihovim likovima i obeležjem. Neki ološ ih je davno polomio i nikada više nisu vraćene. Evo prilike čelnicima Beograda da se naprave nove ploče. Sada četiri. Radmila Stanković