Novi izbori u zemlji bez izbora

Ako je verovati nezvaničnom dobošaru predsednika, građani Srbije će pre kraja godine još jednom na birališta. Da, baš tako, na birališta, jer ovde izbora odavno nema. Osim onakvih kakvi su prošle sedmice organizovani za predsednika Fudbalskog saveza Srbije. Na kojima se, kako je to primetio Mirko Poledica, pobeda fudbalske legende Dragana DŽajića istog trenutka pretvorila u njegov najveći poraz, jer je odmah nakon glasanja postalo jasno da će srpskim fudbalom sada „vedriti i oblačiti“ doskorašnji ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, prvi potpredsednik FSS-a. Iako je pobedio, DŽajić je izgubio možda i više od Nemanje Vidića, koji samo nije hteo da učestvuje u nameštenoj utakmici. A više i od DŽajića, i od Vidića izgubili su svi koji još gaje iluziju da bi za izbor bilo koga za bilo koje mesto u ovoj zemlji presudan trebalo da bude kvalitet kandidata. Kad smo već kod kvaliteta, šta bi sa bivšim predsednikom FSS-a, funkcionerom SNS-a i prijateljem šefa države, Slavišom Kokezom? Zar o njemu svi provladini tabloidi pre samo dve godine nisu pisali da je kao deo „carinske mafije“ ojadio državu za 640 miliona evra? Da nije možda u međuvremenu vratio pare? Ako jeste, kome? Ili je i to samo jedan od onih slučajeva koji su završeni po principu „pojeo vuk magare“? Elem, umesto Vidića, kad god DŽajić bude sprečen – a kao LJubiši Trgovčeviću, „javlja mi se“ da će to biti prilično često – od sada FSS-om će upravljati prvi potpredsednik, PP. Kao što je onomad Vladom Srbije, umesto formalnog premijera Ivice Dačića komandovao PPV Aleksandar Vučić. Kao što je Beogradom, umesto gradonačelnika Zorana Radojičića upravljao njegov zamenik Goran Vesić. Kao što i Vladom Srbije od 2017. naovamo ne upravlja Ana Brnabić, već njen „šef“. Omiljeni novinar predsednika Srbije i SNS-a, glavni urednik Informera, Dragan J. Vučićević u nedelju uveče, 20. marta, preko ružičaste televizije gledaocima je dojavio ekskluzivnu vest da će Vučić pre kraja godine raspisati vanredne parlamentarne izbore. Pozvao se i na svoje dobro obaveštene izvore. Biće da mu je isti izvor u ponedeljak po podne, 27. februara, dojavio i one podatke o kretanju plata u regionu, koje je u studiju Pinka ispisao na tabli (sve gledajući u telefon, da ne pogreši, što upućuje na zaključak da mu je te podatke neko poslao) da bi objasnio kako Srbiji baš dobro ide, naravno zahvaljujući Vučiću. A onda je, samo dan kasnije, ama baš iste te brojke, doduše ne kredom i ne na običnoj, već na elektronskoj kineskoj tabli (koju predsednik običnim građanima ne preporučuje, „jer je mnogo skupa“) gledaocima RTS-a predočio lično Vučić. Ovog puta sklon sam da poverujem Vučić(ević)u. Do jeseni još može i da drži građane u uverenju da ništa nije potpisao (što od njega niko iz EU i SAD nije ni tražio), da nikad neće priznati Kosovo (što osim Kurtija niko, takođe, ne traži), a da će Kurti posle sastanka u Ohridu morati da formira ZSO. Da drugim rečima održi privid da je i ovoga puta pobedio sa „pet-nula“, iako je morao da dribla „na petoparcu“, te da tu „pobedu“ nad Kurtijem kruniše i pobedom na vanrednim izborima. Do tada, posle Vranja i Sremske Mitrovice, uz direktne prenose na Pinku, taman će stići da obiđe celu Srbiju, možda i da formira Narodni pokret za državu, a uz pomoć svojih telala sve koji mu se ne priključe proglasiti za „neprijatelje države i naroda“. Ne samo desničare, Miloša „Francuza“ Jovanovića, Boška Obradovića i Milicu Đurđević Stamenkovski, kojima su pristalice SNS-a stavili albansko keče na glavu, nego i „Ponoša Hrvata“, profesore „izdajnike“ sa FPN-a… Svakog ko se drzne da nešto zameri neprikosnovenom vođi. On bi da mu se svi dive, da ga svi vole. A lepo je, još pre 32 godine, rekao DŽoni Štulić (opširnije na narednim stranama NIN-a) da ljudi koje svi vole u stvari i ne postoje. „Takvi, najzad, ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svet. A šta će posle njih ostati? Ništa“, izgovorio je legendarni frontmen zagrebačke Azre tri godine pre nego što se Vučić učlanio u SRS. Očito je malo ko zapamtio te Štulićeve reči. Kao što malo ko ovih dana čuje Gabrijela Eskobara i Đozepa Borelja da su u Ohridu Srbija i Kosovo „postigli pravno obavezujući dogovor“ i da je „fokusiranje na potpis nepotrebno“ i da se sprovođenje dogovorenog u Ohridu od obe strane očekuje „odmah“. Vučić to svakako zna i uradiće to – odmah posle izbora. Krajem ove ili početkom naredne godine, svejedno.