Najteže tek dolazi

Da li je na sastanku u Severnoj Makedoniji postignut sporazum i na šta se Srbija obavezala čak i ako nije? Ohridski sastanak svakome je doneo šta mu je bilo potrebno. Đozepu Borelju da kaže da je postignut dogovor o francusko-nemačkom predlogu i da će, konačno, na bazi dobrovoljnosti Beograda, važne zbog zemalja koje nisu priznale Kosovo, moći da ga učini za Srbiju delom Poglavlja 35, a za obe strane delom pregovaračkog procesa sa EU. Aljbinu Kurtiju da nekooperativnost prebaci na Beograd, koji nije želeo da potpiše tzv. Implementacioni aneks, a sebi pripiše pobedu, jer se aneksom istovremeno pristaje na sve tačke francusko-nemačkog plana (koji se u dokumentima sada zove Sporazum) uključujući i članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. I Aleksandru Vučiću da se zadovoljno pohvali - da ništa nije potpisao. Deo političkih aktera kazaće se da se u Titovoj vili na severnomakedonskoj obali Ohridskog jezera dogodio čin veleizdaje i priznanja Kosova, dok će se podržavaoci vlasti u ovom poslu držati teze da Srbija mora da ide ovim evropskim putem (SSP i PSG) ili pak da se predsednik uspešno odupro ogromnim pritiscima i izvojevao još jednu pregovaračku pobedu (SNS, SPS). Na stranu slobodna tumačenja političara, motivisana rejtingom kod jednih i očitom željom da se približe učešću u vlasti drugih, kakve je međunarodno-pravne posledice po Srbiju ostavio sastanak u Ohridu? Pavle Kilibarda, doktor i istraživač sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Ženevi, ranije je više puta kazao da zahtev da se poštuju granice i teritorijalni integritet, razmena diplomatskih misija, prihvatanje da jedna strana ne može predstavljati drugu u međunarodnim odnosima (iz Šolc-Makronovog predloga) znače de fakto i de jure priznanje nezavisnosti Kosova. To se, međutim, tvrdi Kilibarda, ovde, ipak, nije dogodilo, jer ne samo da je upitno da li je dokument obavezujući, nego i da li se uopšte može nazvati sporazumom čak i samo u političkom smislu. „Jasno je da su zapadne diplomate koje su predložile nacrt sporazuma imale najpre u vidu bilateralni međunarodni ugovor koji bi bio sklopljen između Srbije i Kosova kao dva odvojena subjekta međunarodnog prava. Pošto strane nisu bile spremne na tako nešto, od toga se odustalo, i predviđen je manje formalan način prihvatanja ovog dokumenta, koji bi, ipak, bio neki vid pravno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine. Na kraju se dogodilo nešto sasvim drugačije. Pre svega, i Vučić i Kurti, koji predstavljaju dve strane na koje se sporazum odnosi, odmah su izjavili da on nije pravno obavezujući. Pošto su se obe strane jasno i javno izjasnile da prava i obaveze po međunarodnom pravu nisu međusobno razmenile, ne možemo reći da su razgovori rezultirali u pravno obavezujućem dokumentu. Opšti je princip međunarodnog prava da se postojanje međunarodnopravne obaveze ne može pretpostaviti i da, u slučaju sumnje da li se neka država na nešto obavezala, važi oboriva pretpostavka da nije“, ističe Kilibarda. Potonje obrazloženje visokog predstavnika EU za bezbednost i politiku da su se obe strane složile da njegova izjava data nakon sastanka predstavlja njihovu posvećenost ispunjavanju obaveza koje proizlaze iz sporazuma i aneksa i insistiranje na izmenama pregovaračkog okvira koje će uslediti, ipak, nose najmanje dve ozbiljne posledice. Prva je da je Srbija potcrtala izbor Kosovo ili EU, a druga da se članicama EU koje ne priznaju Kosovo omogućava fleksibilan pristup ovom pitanju u konkretnim koracima tokom integracije Kosova. „Izjava je, sa njegovog stanovišta, sasvim logična i opravdana, i naravno može da se tumači na različite načine. Borelj je rekao da su Beograd i Priština preuzeli ’obaveze’ u skladu sa ovim predlogom, ali te obaveze stavlja u kontekst evropskih integracija. Po mom mišljenju, obe strane su zaista prihvatile određene obaveze, ali samo kao deo njihovog evropskog puta. Dakle, ukoliko Srbija želi da se približi članstvu u Uniji, moraće da postepeno ispuni ono što evropski predlog predviđa. Ukoliko to ne ispuni, Srbija se neće približiti Uniji, ali neće kršiti nekakvu međunarodnopravnu obavezu, pa ni neko političko obećanje dato Prištini. S druge strane, moramo razumeti da su zapadne diplomate u ovaj proces ušle s namerom da Beograd i Priština prihvate nekakav ’istorijski’ sporazum koji bi, sa medijskog i komunikacionog aspekta, mogao da se predstavi kao veliki spoljnopolitički uspeh. Čestitati stranama na elaboraciji tehničkih standarda za pristupanje Uniji bilo bi, složićete se, daleko manje zvučno nego čestitati im što su prihvatile nekakav sporazum. To naročito važi za Borelja koji je u pregovorima sa Aleksandrom Vučićem i Albinom Kurtijem proveo mnogo vremena i koji svakako snosi najveći deo političke odgovornosti sa evropske strane“, kaže Kilibarda. U pravnom smislu, smatra on, ni Beograd ni Priština ni na šta se nisu obavezali, pa ni na poštovanje člana 4 predloga sporazuma. „U političkom smislu, u smislu uslova za pristupanje Evropskoj uniji, očekivanje je da Srbija neće blokirati članstvo Kosova u ’bilo kojoj’ međunarodnoj organizaciji. To, naravno, podrazumeva i Ujedinjene nacije. Moguće je da isprva neće postojati pritisak na Srbiju da se tome ne protivi, jer, uostalom, članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama ne zavisi isključivo od Srbije. Ipak, bojim se da je, kao posledica ovog ’sporazuma’ – nisam siguran kako preciznije da ga nazovem – pristupanje Srbije Evropskoj uniji uslovljeno članstvom Kosova u Ujedinjenim nacijama. Pre ili kasnije, Srbija će morati da napravi težak izbor“, ističe Kilibarda. Sagovornik NIN-a objašnjava da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije pregovore o članstvu karakteriše kao „politički dijalog“ i ono o čemu se razgovara nije, samo po sebi, pravno obavezujuće nego je obavezujuće u kontekstu evropskih integracija. Tako ni obaveza da se odnosi „normalizuju“ danas nije ništa više pravna obaveza nego pre deset godina, ali s političkim značajem stvari stoje drugačije. „Do sada je bilo moguće insistirati na tome da ’normalizacija’ odnosa sa Prištinom, koja je krajnji cilj Poglavlja 35, ne podrazumeva priznavanje. To sada više nije moguće tvrditi. Ukoliko Srbija želi da pristupi Uniji, moraće da sprovede sve odredbe evropskog predloga, što, naravno, podrazumeva prihvatanje kosovske državnosti. Iako ovim sporazumom još uvek nije prihvaćen, recimo, teritorijalni integritet Kosova, verovatno će se očekivati da Srbija to učini u budućnosti, i to u pravno obavezujućem obliku, recimo, putem nedvosmislene jednostrane deklaracije. Priznajem da za ovakav proces uopšte ne postoji presedan, pa bi moja predviđanja trebalo uzeti s rezervom. Važno je pitanje kako će pet država članica Unije koje ne priznaju Kosovo da protumače ovaj sporazum, odnosno, da li one smatraju da je Srbija ipak dala svoj pristanak da sa Kosovom stupe u diplomatske odnose, ili barem da ga priznaju kao državu. To u ovom trenutku nije moguće proceniti i pre svega će zavisiti od toga kako nastupa Srbija. Ukoliko Srbija bude neutralna po pitanju priznanja Kosova od strane drugih država i nekako im u tom smislu da odrešene ruke, ne vidim zašto bi se one ustručavale da to učine“, zaključuje Kilibarda. Konačno jedna od takozvanih crvenih linija Beograda bila je Zajednica srpskih opština, pre bilo kakvog novog dogovora. Tako je govorio predsednik Srbije, a zapadni posrednici to nisu osporavali. Kroz njihove izjave i diplomatske aktivnosti (Miroslav Lajčak je ponudio navodno 15 mogućih modela ZSO) pritisak na Prištinu da se ovo telo formira se činio većim nego ikada pre, ali je ključna nedoumica nakon ohridskog sastanka ostala u Srbiji - da li je ZSO preduslov ili neispunjena obaveza kao novi zalog Prištine za naredni sporazum. To pitanje je istovremeno i razlog za oštru kritiku Kurtija u prištinskoj javnosti, kojoj je obećao da Zajednice neće biti. U francusko-nemačkom predlogu se ZSO ne pominje u članu 7, koji se načelno bavi „odgovarajućim nivoom samouprave za srpsku zajednicu“ na kojoj, po aneksu, Kosovo treba odmah da počne da radi, ali se oba dokumenta referišu na obaveznost prethodnih sporazuma. U slučaju ZSO to je Briselski iz 2013. i dokument Asocijacija/Zajednica opština sa većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu - opšti principi/glavni elementi, kojim se njeno uređenje i nadležnosti preciznije definišu. „Aneks jasno govori da redosled odredaba u tekstu sporazuma nema nikakvog uticaja na redosled njihovog sprovođenja, i da se obaveze iz svakog člana sprovode nezavisno od obaveza iz drugih članova. U pravu razlikujemo pozitivne i negativne obaveze: pozitivna je obaveza koja od vas očekuje da nešto učinite, a negativna ona koja vam propisuje da od nečega morate da se suzdržite. Negativne obaveze su često neposredno primenjive, jer ne iziskuju posebne zakonodavne korake da bi strana mogla da ih sprovede. Iako ovo nije pravni proces, moguće je da će se strane države rukovoditi istom logikom, naravno u političkom kontekstu“, kaže sagovornik NIN-a. Kilibarda ilustruje ove pravne odrednice mogućnošću da se tek kasnije od Srbije očekuje da, na primer, prihvati kosovske pasoše i druga dokumenta, jer bi se za tako nešto morao naći adekvatan modalitet imajući u vidu srpsko pravo. „S druge strane, od Srbije bi se moglo već očekivati da ne blokira Prištinu ukoliko se prijavi za članstvo u međunarodnim organizacijama. Implementacija toga se ni bi morala posebno razrađivati. Očekujem da će se uskoro govoriti o aplikaciji Kosova za članstvo u Savetu Evrope, a način na koji se postavi srpsko rukovodstvo, predstavnici Evropske unije i države članice Saveta Evrope poslužiće kao ’lakmus papir’ da razberemo šta je to Beograd konkretno obećao i da li ima nameru da to i sprovede“, objašnjava Kilibarda. Aneksom se precizira rok za formiranje zajedničkog komiteta koji će nadgledati sprovođenje (30 dana) i organizovanja donatorske konferencije za pregovarače (150 dana), ali samom tekstu nedostaje formulacija o načinu obavezivanja na njegove odredbe - da li je to ratifikacija, potpis ili izjava. Zasad, Vučić je najavio da će pozvati sve parlamentarne stranke na konsultacije u vezi sa sporazumom, neke su to unapred otpisale kao saučesništvo u veleizdaji i pokušaj da se podeli krivica, ali nije najavljeno bilo kakvo izjašnjavanje u Narodnoj skupštini. Dveri, Zavetnici, POKS i Novi DSS organizovali su protest uoči sastanka, a po objavljivanju dogovorenog najavili blokadu institucija. Oni tvrde da je reč o kapitulaciji i krivičnom delu veleizdaje i nisu jedini. Oko deset hiljada građana okupilo se ispred Hrama Svetog Save u Beogradu i u mirnoj šetnji stiglo do Predsedništva, gde većina nije bila voljna da sluša nepristojno dugačke govore poput onog koji je održao Miloš Ković, na primer. U organizaciji protesta, na primer, nije bilo ni Narodne stranke, koja deli stavove organizatora. Ali i bez toga, danima je trajala kampanja protiv „Miloša Francuza“, „Milice lažljivice“ i „Boška fašiste“. Štaviše, masovnost protesta mogla se videti samo prisustvom, jer su na oba pola medijskog spektra izveštaji bili neobjektivni, tamo gde ih je uopšte bilo. No, da je Srbija, u Ohridu, zaista pobedila, izostale bi negativna kampanja i medijsko susprezanje, kao očit dokaz straha od raspoloženja građana. Dragana Pejović