Univerzitet nije sluškinja politike

Akademska razmena mišljenja profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu i Filozofskog fakulteta u Prištini otkazana je zbog pretnji linčom. Dijalog o rezultatima istraživanja na temu uloge religije i politike u postkonfliktnom Kosovu, razlike između levice na Kosovu i Srbiji iz feminističke perspektive i uloge srpskog civilnog društva na Kosovu, proglašen je za neprijateljsku delatnost. Neidentifikovane snage ne dozvoljavaju naučnu raspravu. Na banderama oko univerzitetske ustanove osvanuli su plakati poternice sa grbom Oslobodilačke vojske Kosova na kojima su tri mlada profesora označena kao izdajnici. Lepila ih je neidentifikovana „patriotska“ ruka u mraku. Pred tim nasiljem ustuknuo je Fakultet političkih nauka. Iz bezbednosnih razloga. Ipak, kakva je poruka poslata akademskoj zajednici koja još uvek veruje da je autonomija univerziteta neupitna, za NIN pišu „lica sa poternice“, vanredni profesor Marko Veković i docenti Jelena Lončar i Stefan Surlić.Jelena Lončar Planirano sejanje straha Ovo nisu spontani ispadi, niti izrazi nezadovoljstva, već organizovano i planirano targetiranje kako bi se u akademske institucije usadio strah i ućutkali kritički glasovi. Ovaj slučaj je jedan od pokazatelja beznadežnosti, polarizacije i raširenosti nasilja u našem društvu Pre nekoliko dana u okolini Fakulteta političkih nauka osvanuli su plakati sa likovima nas troje profesora i docenata ovog fakulteta uz sramne i opasne optužbe. Danima pre toga su i nama lično i na fakultet stizale različite pretnje uz zahtev da se skup otkaže. Svemu ovome smo izloženi zbog naučne konferencije koju smo želeli da organizujemo sa nekoliko koleginica sa Univerziteta u Prištini i zbog činjenice da naša istraživanja sprovodimo i na teritoriji Kosova. Naš slučaj svakako nije izuzetak. Do sada smo bili svedoci različitih pritisaka na novinare, civilno društvo i pravosuđe. Nažalost, ovaj put smo i sami izloženi pritisku i linču zbog posla koji obavljamo. Naša lična bezbednost je trenutno ugrožena, ali nasilje koje smo doživeli prevazilazi individualne okvire. Ovo nisu spontani ispadi, niti izrazi nezadovoljstva već organizovano i planirano targetiranje kako bi se u akademske institucije usadio strah i ućutkali kritički glasovi. Ovaj slučaj je jedan od pokazatelja beznadežnosti, polarizacije i raširenosti nasilja u našem društvu. Kada se i sama vlast koristi nasiljem, progonom i linčom neistomišljenika, kada se institucije u potpunosti kontrolišu i utihne vladavina prava, tada ne čudi što iz mraka počinju da izlaze različite fašističke grupe. Kopiraju već viđene strategije sa vrha uverene u to da nema ko da ih privede pravdi. Važno je da to ipak učinimo. Ugrožavanje akademskih sloboda je opasno za čitavo društvo. Univerzitet u svom delovanju mora zadržati autonomnost, kako od države tako i od političkih i drugih uticaja. Slobodan i autonoman univerzitet je okosnica demokratskog društva. Istraživači moraju imati slobodu da postavljaju pitanja, svoje odgovore predstave javnosti i o njima diskutuju kako sa kolegama tako i sa zainteresovanom javnošću. Konferencije i okrugli stolovi i služe tome da se o predstavljenim nalazima diskutuje na akademski i otvoren način, da se ukaže na različite, često javnosti manje vidljive probleme i pitanja i ponude njihova različita razumevanja. Akademske institucije i njihovi zaposleni ne mogu da priznaju države, to čine političari. Mi politikolozi analiziramo državne sporazume, ponašanje elita i percepcije građana. Posao nas naučnika jeste da propitujemo, postavljamo teška pitanja i pokušavamo da damo odgovor na njih. Na Fakultetu političkih nauka se bavimo i često politički osetljivim temama sa ciljem da razumemo uzroke i tok sukoba, kao i njihove posledice. Sada nas ekstremističke grupe zastrašuju jer se plaše znanja i kritičkog mišljenja. To je oduvek bilo naše oružje protiv njih. Protiv ekstremizma i nasilja se možemo i moramo boriti znanjem, argumentima i otvorenim razgovorima. Verujem da smo na dobrom putu.Stefan Surlić Susret političara je patriotizam, a naučnika veleizdaja Paradoks današnjice je da je Kosovo terra incognita za većinu članova srpskog društva. Zavet naroda postao je zavet ćutanja u kome nije dobrodošlo nikakvo preispitivanje, a pogotovo ne naučno i ne zajedno sa profesorima Albancima Pa to su radovi, to je nauka, bila je najučestalija reakcija ljudi uznemirenih što je troje nastavnika Fakulteta političkih nauka osvanulo na plakatima. Označeni kao „izdajnici“ zbog želje da učestvuju sa kolegama iz Prištine na zajedničkom skupu. Obeleženi kao nepoželjni u živoj „Prokletoj avliji“, vanvremenski krivi zbog poziva posvećenog nauci i istraživanjima. „Pa to je nauka, to su knjige – upao je ogorčeno kadija koji je iz iskustva znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka.” Mnogo je onih koji danas zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoje sudove, toliko da su se ovlastili da presuđuju drugima. Pa i onima kojima je poziv da neprestano sumnjanju i preispituju. Onima koji istražuju i vape da ih neko čuje, sasluša, a kamoli uvaži toliko da njihove nalaze i preporuke primeni. Možda je trebalo prezreti ceo događaj. Prećutati i oćutati. Stati u red koji je podugačak među žrtvama sveopšte atmosfere linča. Ili reagovati, onako instinktivno i na prvi mah, uvažiti mržnju i početi uzaludno objašnjavati zašto i zbog čega prozvani nisu izdajnici. Do iznemoglosti. Ili je pak najispravnije izdići se i plakate posmatrati fenomenološki. Promišljati o događaju, po zakonu profesije. Ukazati na to kako instrumentalizacija identitetskih tema može imati poražavajuće društvene epiloge. Poći od pitanja zašto plakati i zašto troje akademskih poslenika na njima? Paradoks današnjice je da je Kosovo terra incognita za većinu članova srpskog društva. Ne razgovara se o ljudima, o njihovim životima, o otvorenim pitanjima i mogućim rešenjima. Jer normalizacija je nametnuta i sporadična. Ona nije legitimizovana. Susret političara je akt patriotizma, ali je susret naučnika i istraživača primer veleizdaje. Razlog tome je što se Kosovo u mitskoj ali i realpolitičkoj ravni posmatra samo kao trauma. Zavet naroda postao je zavet ćutanja u kome nije dobrodošlo nikakvo preispitivanje, a pogotovo ne naučno i ne zajedno sa profesorima Albancima. Trauma bez debate u političkom smislu ovaploćuje deformitete poput polarizacije, isključivosti, radikalizacije i ekstremizma. U takvoj atmosferi dijalog o normalizaciji i srpsko-albanska saradnja su sami po sebi prokazani. Jezik mržnje pretočen u plakate. U poternice za ljudima koji se usude da svojim radovima budu neprijatni svedoci stvarnosti. Izdajstvo jer se ne prepuštaju frustracijama koje vode samo do jednog ishoda – kolektivnog osećaja beznađa. U pozivu na linč za neprijatelje se ne biraju oni koji imaju moć, oni koji određuju ima li zvezdice ili ne na nekom terminu, oni koji mogu da priznaju ili ne priznaju. Za neprijatelje se biraju oni koji misle i promišljaju. Možda greše, ali bar pokušavaju. Da pišu i istražuju i vraški su usamljeni u tom naumu. O religiji i verskim zajednicama na Kosovu. O Srbima, Zajednici opština i opusu njihovih prava. O kulturnoj baštini i njenoj trajnoj zaštiti… Toliko radova koji svedoče uložen trud. Zato za početak gradivo da se pročita. A posle toga može se i razgovarati, pa čak i sa mrziteljima. Marko Veković Nećemo se povući pred pretnjama Toliko smo potrošeni i uprljani visokom politikom da smo zaboravili na običnog čoveka, na život. Nažalost otkazani skup, koji je trebalo da se održi na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bio je zamišljen upravo kao forum na kojem će istraživači predstaviti nalaze svojih istraživanja, u atmosferi dijaloga i akademske razmene znanja Svi ljudi teže k znanju, prva je rečenica Aristotelove Metafizike i verovatno kvintesencija akademskog rada i istraživanja. Ako nismo intelektualno i naučno radoznali, ako ne postavljamo relevantna pitanja i formulišemo hipoteze, u skladu sa njima dizajniramo i implementiramo istraživanja, prikupljamo i kritički analiziramo podatke i konačno nudimo nova (sa)znanja - akademija kakvu danas poznajemo ne postoji. A ako nema akademskih istraživanja i posledično pomeranja granica znanja, onda neće biti ni napretka društva i zajednice, nauke, a ni nas kao pojedinaca. Tema Kosova i Metohije dominira našim javnim i političkim prostorom već dugo. U takvim uslovima gotovo je paradoksalno da mi zapravo ne znamo mnogo toga o savremenom Kosovu. Isto je kada je u pitanju poznavanje Srbije iz ugla stanovnika na Kosovu. Toliko smo potrošeni i uprljani visokom politikom da smo zaboravili na običnog čoveka, na život. Nažalost otkazani skup, koji je trebalo da se održi na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, bio je zamišljen upravo kao forum na kojem će istraživači predstaviti nalaze svojih istraživanja. U atmosferi dijaloga, akademske razmene znanja i zaključaka i otvorene diskusije, zamišljeno je bilo da se bolje upoznamo sa različitim temama - od delovanja civilnog društva, preko funkcionisanja političkih institucija, pa sve do političkog značaja religije i verskih zajednica na Kosovu i Metohiji. Međutim, akademski rad susreće se sa velikim brojem izazova, a jedan od najvećih je uticaj politike i partikularnih političkih interesa. Akademija nije, i ne sme biti, sluškinja politike. Jer kada se politika umeša u akademski rad, onda on gubi svoj smisao, suštinu i vrednost. Ako sam išta naučio, u sada već decenijskom istraživanju odnosa religije i politike, to je da kada se politika umeša u religiju onda nastaje problem. Čini mi se da isto stoji kada je u pitanju odnos politike i akademije. Akademski rad ne sme biti u službi dnevnopolitičkih interesa, kampanja i procesa. Kada su osvanuli sramni plakati oko Fakulteta političkih nauka u Beogradu sa imenima mojih kolega i mene, sa uvredljivim i opasnim konotacijama, bilo je jasno da je to poruka ekstremističkih grupa sa ciljem zastrašivanja i poziva na linč. I ne, plakati nisu bili usmereni protiv dvoje mojih kolega i mene. Oni su zapravo poruka svim naučnim radnicima i radnicama u zemlji. I to je najveći problem sa sramnim plakatima. Ali, mi se ne smemo povući i odustati. Ti sramni plakati predstavljaju sve ono protiv čega se borim i protiv čega ću nastaviti da se borim - protiv jednoumlja i akademske isključivosti, protiv uskraćivanja akademskih sloboda, a uvek za dijalog, slobodu reči i misli i autonomiju nauke. Ipak, valja istaći i jednu pozitivnu stranu ovog sramnog događaja. Akademska zajednica Srbije, kao i verovatno svaka akademska zajednica u svetu, ima svoje podele, možda čak i neke animozitete i sukobe. Ali, ovaj događaj učinio je da se ujedinimo u osudi nasilja, napada na nauku, na slobodu mišljenja i slobodu naučnog rada. Zbog toga se ovim putem zahvaljujem akademskoj zajednici na jedinstvu, na rečima i delima podrške i nadi za bolju budućnost. Budućnost u kojoj ćemo svi biti slobodni da pomeramo granice znanja. To je posao za koji smo se školovali i poziv koji smo odabrali. U isto vreme, dugujem veliku zahvalnost onima kojima sam najviše dužan - a to su moji bivši i sadašnji studenti i studentkinje. Ono što mi radimo - radimo upravo za njih. Od njih moramo da pravimo bolje ljude, otvorene i tolerantne, spremne da kritički misle i promišljaju i da nas uvek intelektualno izazivaju. Ako zbog nekoga moramo izdržati i nastaviti da radimo - to su oni. I ovim putem ih uveravam da se nećemo povući pred pretnjama, jer znamo da strah životu obraz kalja često.