Miris skore prošlosti

Većina nas koji smo 80-ih godina počeli da se bavimo finansijama, znali smo u detalj šta se dešavalo 60-ih, 40-ih, 20-ih godina prošlog, čak i tokom 19. veka. Neki od nas proučavali su svaku zabeleženu krizu u prošlosti. Sad vidimo VCs (fondove rizičnog kapitala) i druge zverke koji ne znaju šta se zaista desilo ni 2007. Da li ovaj tvit Nasima Nikolasa Taleba, statističara i nekadašnjeg berzanskog stručnjaka, zapravo krije suštinu onoga što se pre desetak dana desilo, najpre, nekolicini američkih banaka, a onda i gigantu švajcarskog bankarskog sistema, Kredi Svis banci? Da li se krivac za njihov slom može tražiti zapravo u propustima i neznanju mlađih tehnoloških generacija i njihovih biznisa, uljuljkanih u ideji da se su se svet i ekonomija toliko promenili ekspanzijom tehnologije i digitalizacije da nijedno staro pravilo ekonomije više ne važi? Pa ni ono da period besomučnog štampanja para i takoreći besplatnog kapitala, uz nisku inflaciju, koliko god da je to potrajalo više od decenije, ne može trajati večno. Miriše li ovo što se trenutno dešava pojedinim bankama na ono što je svet doživeo ne tako davno, 2008. godine? U čemu su sličnosti, a šta je različito između sloma Banke Silicijumske doline (SVB) i nekadašnjeg Liman Bradersa? Je li ovo ceh nenaučenih lekcija iz skore prošlosti? Da li je trenutna kriza lokalizovana ili plamen preti da se proširi, kao i onomad, na gotovo ceo finansijski svet, uključujući i Srbiju? Odgovore na ova pitanja NIN je potražio u razgovoru sa Jasnom Atanasijević, profesorkom Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i gostujućim istraživačem na Univerzitetu DŽordžtaun, Ivanom Ostojićem, članom uprave za razvoj Infobipa, koji živi i radi u Švajcarskoj i Milanom Nedeljkovićem, dekanom FEFA i stručnjakom za finansijska tržišta. Svi se oni slažu da je brzi slom najpre SVB-a, a onda i Signature banke u SAD, baš kao što to sa bankama obično i biva, izazvala kriza nepoverenja i panika u redovima deponenata. Iako po tamošnjim kriterijumima SVB spada u red banaka srednje veličine i nije sistemska, ovo je drugi najveći slom jedne banke u istoriji američkog bankarstva. Bank run kako se na engleskom naziva brzopotezno povlačenje novca sa računa banaka, u ovom slučaju izgledao je tako da su deponenti SVB-a u jednom danu povukli 42 milijarde dolara sa računa, odnosno 4,2 milijarde svaki radni sat ili 1,2 miliona dolara u sekundi. Poređenja radi, pre ovog, najveći beg iz neke finansijske institucije u američkoj istoriji je slučaj Washington Mutual banke kada je za 10 dana povučeno 16,7 milijardi dolara. Razloge za ovoliku razliku upravo treba tražiti u tehnološkoj revoluciji koju odlikuje agilnost i brzina ne samo kada je u pitanju razvoj i rast vrednosti tehnoloških kompanija, kao najznačajnijih klijenata propalih banaka, nego i kada je u pitanju povlačenje novca sa računa. Pride, tehnologija, onlajn bankarstvo, pa i društvene mreže omogućili su da se i stvaranje panike, baš kao i brzina povlačenja para oposle samo jednim klikom ili tvitom. Ivan Ostojić kaže za NIN da je u slučaju SVB-a očigledno zakazao, najpre, menadžment procene rizika, a onda kada se stvar zakomplikovala i krizni menadžment. „SVB je imala prilično koncentrisanu bazu klijenata na tehnološki svet. Stotine milijardi dolara kompanija iz tog sveta bilo je deponovano u toj banci. Drugo, nisu diversifikovali kreditiranje, odnosno osim što su držali novac, te kompanije su se i zaduživale kod SVB-a. Situacija na tom tržištu poslednjih godina je rasla progresivno, a sa rastom vrednosti tih kompanija rasla je i vrednost i aktiva banke. Zbog ogromne količine novca banka je imala višak likvidnosti i uglavnom je to plasirala u dugoročne državne obveznice, jer je to sigurno ulaganje. Rast kamatnih stopa i zatezanje monetarne politike doveli su do obrta. Pritom, neke od tehnoloških kompanija zapale su u probleme, potreban im je bio keš, neke su htele da povuku sredstva iz banaka zato što sada na tržištu postoji unosnije ulaganje i to je dovelo do laganog povlačenja tih sredstava, što je nateralo SVB da prodaje obveznice u koje je prethodno uložila te pare i da na tome knjiži gubitak, jer je porasla kamata. I tako sve do trenutka dok se među menadžmentom tih kompanija nije pročulo da banka loše stoji. Onda je krenuo stampedo“, kaže Ostojić navodeći da je strah klijenata bio opravdan i u slučaju ovih banaka i u slučaju banke Kredi Svis, koja je, opet, već ranijih godina, za razliku od propalih američkih banaka, beležila gubitke u poslovanju zbog loših poslovnih odluka i afera u koje je bila umešana. Ostojić dodaje da je stampedo potpomogao i menadžment SVB-a, koji je pozivajući klijente da ih podrže i ne povlače novac sa računa samo izazvao još veću paniku. „U javnosti postoji anegdota da je direktor SVB-a pozvao sve veće VC fondove i zamolio ih da ne povlače depozite rečima `mi smo bili tu za vas kada je trebalo, sada je vreme da nam uzvratite`, a onda je nakon tog sastanka Piter Til (osnivač Pejpala i jedan od vodećih ljudi u svetu VC-a, prim. aut) pozvao direktore svojih kompanija i naložio da povlače novac iz banke“, ilustruje Ostojić posledice očiglednog neiskustva i lošeg upravljanja krizom. Milan Nedeljković upravo ističe da je slom došao zbog lošeg upravljanja menadžmenta ovih banaka likvidnošću, a onda i zbog promena koje je doneo rast kamatne stope. „Očigledno je da nisu dobro radili. Ako imaš očekivanja da će doći do rasta kamatnih stopa, onda si primoran da preduzimaš korake kako bi očuvao likvidnost, dakle nisu dobro upravljali rizikom promene kamatne stope“, kaže on i podseća na veliki rast kako ovih propalih banaka, tako i VC fondova poslednjih godina, upravo kao posledica jeftinog novca, odnosno viška likvidnosti na finansijskim tržištima. „VC fondovi su rasli u poslednjoj deceniji kao pečurke i davali ogromne količine novca kompanijama, i kome treba i kome ne, jer je bilo previše novca. Davali su kompanijama, između ostalog, desetine miliona dolara koje su one onda čuvale kao depozitnu bazu u SVB-u. Banka je onda taj novac plasirala u manjoj meri tehnološkim kompanijama kroz kredite, a veći deo je plasiran u državne obveznice. Zbog promene uslova na tržištu u poslednjim mesecima je došlo do povlačenja depozita sa računa banaka iz barem dva razloga. Tehnološke kompanije su u blagoj krizi, a i novac sada mogu da ulažu u neke unosnije investicije.To za posledicu ima smanjenje likvidnosti banke i ona mora da nadomesti odliv likvidnosti ili tako što će obezbediti novi kapital ili tako što će prodati deo svog portfolija. Ako prodaju obveznice prave sebi gubitak, ali se on ne vidi u bilansima banaka, jer je takva američka regulativa“, objašnjava Nedeljković dodajući da su u slučaju ovih banaka, kao i u slučaju Kredi Svis, odgovorni pokazali neopreznost i obaveštavajući javnost da im je potreban kapital, što je izazvalo paniku i beg. Opisujući trenutnu atmosferu u SAD, odnosno u tamošnjoj javnosti, Jasna Atanasijević kaže da mediji pomno prate dešavanja u bankarskom sektoru, da se panika ne primećuje, ali javnost jeste iznenađena slomom banaka. „Pre svega iznenađeni su ulogom regulatora u slučaju SVB-a, pitaju se zašto problemi nisu sprečeni i uočeni na vreme. Takođe, zabrinutost vlada u pogledu toga kako će se sve ovo odraziti na IT kompanije, koje su u poslednje vreme već u problemima, a čemu svedoče pad vrednosti njihovih akcija i masovna otpuštanja. Sedište tehnoloških kompanija je u Silicijumskoj dolini, u Kaliforniji. Klijenti SVB-a su mahom mlada preduzeća u oblasti IT i biotehnologije, koja su u doba jeftinog novca i na talasu optimizma bila u stanju da od fondova rizičnog kapitala prikupe velike sume novca kako bi razvijala nove ideje. Ovaj novac čuvali su u depozitima kod banke“, kaže ona uz napomenu da je umirujuće na tamošnju javnost delovala i izjava predstavnika države da niko neće ostati bez depozita, čak i kada su oni iznad 250.000 dolara, koliko iznosi garantovana suma. I dok je Švajcarska centralna banka promptno reagovala kreditirajući posrnuli Kredi Svis sa oko 50 milijardi franaka i pre nego što je banka prodata UBS-u, američke vlasti tvrde da se novac poreskih obveznika neće trošiti, kao što je to rađeno 2008, na spasavanje alavog bankarskog menadžmenta. Ipak, i ako nema direktnih budžetskih davanja za sanaciju loših odluka menadžment banaka, Fed je doneo odluku da isplati sve štediše u punom iznosu, bez obzira na to što su propisima osigurani samo depoziti do 250.000 dolara. Ivan Ostojić to naziva „mekšim načinom pokrivanja gubitaka“, jer neko će ceh platiti svakako, dok Atanasijević kaže sledeće: „U konkretnom slučaju, depoziti SVB se neće nadoknaditi iz budžetskog novca nego iz fonda Federalne korporacije za osiguranje depozita. Odluka je da se napravi izuzetak, odnosno da se pokrije ne samo osigurana suma nego ceo iznos. Taj fond se finansira iz premija osiguranja koju plaćaju banke. Verovatno će ova premija morati da se poveća, a to se može preliti na klijente banaka“, kaže Jasna Atanasijević. Nedavni slom podsetio je mnoge na očigledne propuste u američkoj bankarskoj regulativi, upravo kao nenaučene lekcije iz 2008. Bez obzira na tu krizu i neadekvatnu regulativu, opet se desilo da banke srednje veličine izdejstvuju da ne budu nadzirane na način na koji se kontroliše rad velikih, sistemskih banaka. Računalo se, moguće i pogrešno, da one zbog svoje veličine ne mogu poremetiti ceo finansijski sistem, iako je jasno da temelj stabilnog bankarstva leži isključivo na poverenju klijenata. „Za sve vreme veoma jeftinog novca čiji je cilj da se podstaknu optimizam i ulaganja i spreči eventualna recesija, kako to obično biva, dešavaju se i brojna ulaganja bez dovoljno obaziranja na njihovu rizičnost. Sve to podstiče rast cene imovine - akcija, obveznica, nekretnina, kriptovaluta... Na takvom talasu koji se naziva ’iracionalnim optimizmom’, nastaju mehuri. To su situacije kada su cene neke imovine daleko iznad onoga što ta imovina može da donese u vidu prinosa. Kada se cene vraćaju ’fundamentima’, vlasnici imovine čija se cena drastično smanjila, trpe gubitke. U krizi 2008. to su bili fondovi koji su ulagali u obveznice iz kojih su se finansirali hipotekarni zajmovi. Postoji izreka da ’kad Fed povuče ručnu, neko uvek ispadne kroz šoferšajbnu’. Treba podsetiti da su u globalnoj krizi iz 2008. široki delovi društva bili pogođeni kroz rast nezaposlenosti i dugu i duboku recesiju koja je usledila. Ipak, čini mi se da je rano da se prave poređenja, odnosno za tvrdnju da će tako biti i sada“, kaže Jasna Atanasijević koja se globalnom finansijskom krizom i njenim uzrocima bavila i u knjizi Uvod u finansije. Situacija u evropskom bankarskom sistemu je zasad, čini se, pod kontrolom. Osim u Kredi Svis, kojoj je na naplatu stigao niz loših ulaganja i afere u kojima je učestvovala, što je rezultiralo knjiženjem gubitaka poslednjih godina. Samo prošlogodišnji je iznosio 7,3 milijarde franaka i to u trenutku kada su gotovo sve banke na svetu imale debele profite. Ipak, stroža regulativa u Evropi i veća kontrola od strane regulatora bankarskog tržišta ne isključuju mogućnost krize, ukoliko se nepoverenje u banke nastavi. Ilustrujući moć psihologije i straha od gubitka depozita, Ostojić podseća da je glavni okidač za stampedo u slučaju Kredi Svisa bila izjava najvećeg akcionara banke, Saudijske nacionalne banke, da neće dokapitalizovati banku. Milan Nedeljković kaže da su sad presudne reakcije vodećih centralnih banaka, odnosno da je ovo što je preduzeo Fed odlukom o isplati depozita u celosti, kao i ono što je uradila Švajcarska centralna banka, očigledna namera da se povrati poverenje u bankarski sistem i spreči širenje krize. „Smatram da Fed mora, baš kao i ECB, nastaviti sa povećanjem kamatnih stopa iz dva razloga: najpre inflacija i dalje nije obuzdana, a drugi razlog je signalni efekat koji šalju tržištu. Tržište je uznemireno i ako bi se zaustavio dalji rast kamatnih stopa, to bi moglo da se protumači kao signal da je stanje u bankarskom sektoru gore nešto što se veruje. Drugim rečima, ako Fed zaustavlja rast kamatnih stopa investitori će pomisliti da je to poruka da se novac povlači iz banaka, pa bi odluka Feda mogla da potpiri paniku i stampedo“, kaže naš sagovornik. U Narodnoj banci Srbije ističu da razloga za paniku nema ni najmanje, da su banke visoko kapitalizovane i likvidne, te da je nivo problematičnih kredita od tri odsto na najnižem nivou. I zaista, podaci govore da je srpski bankarski sektor stabilan. Uprkos tome, predsednik Aleksandar Vučić najavio je nedavno da će se iznos osiguranih depozita uskoro povećati sa 50.000 na 100.000 evra. Oni sa dobrim pamćenjem mogli bi ustvrditi, međutim, i da se pre nešto više od decenije u danima pred njen kolaps tvrdilo da je Agrobanka sigurna i stabilna, a stručnjaci podsetiti da nema te stabilnosti koja se, pogotovo u vremenima jednog klika, ne može srušiti kao kula od karata ako zavlada panika. A paniku, za koju sada zaista nema razloga, mogla bi izazvati eventualna kriza u evropskim bankama koje na srpskom tržištu imaju svoje podružnice. Ukoliko one dođu u probleme sa likvidnošću i poslovanjem, to bi moglo uticati i na domaći bankarski sistem, pre svega u smislu pada profita i smanjene likvidnosti. Ipak, eventualni stampedo, opravdan ili ne, u nekoj od evropskih banaka mogao bi i štediše u domaćim bankama navesti da se zapitaju da li su oni ludi ukoliko veruju da je njihov novac i dalje na sigurnom. Petrica Đaković