Šta se krije u Milovim „džepovima“

Četvrti predsednički izbori u Crnoj Gori od osamostaljenja 2006, u jednoj stvari nisu iznenadili – nijedan od sedmoro kandidata nije uspeo da osvoji pedeset odsto glasova podrške, uz još famozni jedan koji bi značio pobedu u prvom krugu. O novom šefu države odlučivaće se u drugom, koji je zakazan za 2. april. Jedna stvar jeste iznenadila pojedine, doduše uglavnom izvan Crne Gore: pored aktuelnog predsednika Crne Gore i lidera DPS-a Mila Đukanovića, koji je osvojio po svoj prilici maksimalnih između 35 i 36 odsto glasova – ne bi odmah govorio o „džepovima podrške koje treba aktivirati“, osim ako njegovi birači nisu unapred računali na drugu rundu, pa u nedelju ostali kod kuće – u utrci će se naći Jakov Milatović iz za sada vanparlamentarnog centrističkog Pokreta Evropa sad koji je obezbedio 29 odsto glasova birača. Iz dalje kombinatorike je s 19 odsto glasova definitivno ispao lider prosrpskog, odnosno proruskog Demokratskog fronta Andrija Mandić, koji je nacionalnu retoriku u kampanji zamenio za inkluzivnu retoriku o zaštiti interesa i prava svakog građanina Crne Gore. Drastičan zaokret nije bio dovoljan za drugi krug; taj bi scenario, smatraju mnogi, najviše i pogodovao Đukanoviću, jer bi spram sebe imao figuru koju bi birači ipak teško podržali. Đukanović bi u drugom krugu lakše prikupio neopredeljene i razočarane nego Mandić; ipak, trećeplasirani je očekivano pružio dalju podršku Milatoviću, s konstatacijom da „treba dovršiti ono što smo počeli 2020. godine“, naime, ispraćaj s političke scene ne samo DPS-a, već i samog Đukanovića, koji je kao premijer i predsednik državom vladao više od trideset godina. Isto su uradili i lider Ujedinjene reformske akcije i premijer u od avgusta tehničkom mandatu Dritan Abazović, kao i lider Demokrata i bivši predsednik Narodne skupštine Aleksa Bečić, koji je sa oko 11 odsto osvojenih glasova zauzeo četvrto mesto. Nije mu pomogla ni podrška premijera, što ne treba da čudi, budući da bi se URA prema nekim procenama na parlamentarnim izborima borila za prelazak cenzusa. Slede Draginja Vuksanović Stanković sa oko tri odsto osvojenih glasova, potom Goran Danilović iz Ujedinjene Crne Gore, inače članice Mandićevog DF-a, sa 1,3 odsto glasova (takođe podržao Milatovića), a poslednje mesto zauzeo je influenser Jovan Radulović sa 0,8 odsto osvojenih glasova. Od 542.154 birača na izbore je izašlo oko 344.700, što se da prevesti u izlaznost od oko 63,6 odsto. Poređenja radi, izlaznost na po značaju sličnim parlamentarnim izborima pre tri godine bila je 76,6, a na predsedničkim iz 2018. nepunih 64 odsto. „Đukanović u drugom krugu ima daleko izazovnijeg protivkandidata nego što bi to bio Mandić, što iz perspektive fokusa njegove kampanje, što iz aspekta glasova koje Milatović može da privuče kako bi nadoknadio zaostatak iz prvog kruga. Ne bih podršku ostalih kandidata matematički preslikala za drugi krug, jer će lideri dotad sigurno kalkulisati s obzirom na to da vlast u Podgorici još nije formirana i da nam slijede parlamentarni izbori, ali dio njihovih glasača će sigurno glasati za Milatovića. Đukanović pak može da računa samo na glasove iz dijaspore i eventualno one koji su glas čuvali za drugi krug“, kaže za NIN Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje. Sve da se i glasovi za Draginju Vuksanović Stanković „nalepe“ na one koje bi i dalje aktuelni predsednik osvojio u drugom krugu, mala je šansa da će to skupa biti više od podrške Milatoviću koji očekuje glasove birača praktično svih ostalih kandidata. Vidi se to i u reakcijama posle prvog kruga; Đukanović je govorio da zna gde su „džepovi podrške koje treba aktivirati“, a njegov oponent je poručio da će Đukanovića poslati u političku penziju, što će biti pobeda „svih diskriminisanih, onih čija su djeca napustila zemlju trbuhom za kruhom, onih koji su bili siromašni“. Novinara i analitičara Slavoljuba Šćekića nije iznenadio plasman kandidata u prvom krugu. „Imao sam uvide u istraživanja javnog mnijenja i nijedno nije Mandiću davalo više od dvadeset odsto glasova. On je do juče bio predstavnik ekstremne desnice i ljudi se ili nisu navikli na njegovu promjenu retorike ili mu naprosto ne vjeruju. Nije mu pomoglo ni to što je na televiziji rekao da je već jednom potpisao dokument kojim se obavezuje da neće otvarati za njega sporne teme dok mu traje mandat. Prije svega se tu misli na članstvo u NATO-u i priznavanje Kosova“, kaže on za NIN. Milatović u drugi krug ulazi na dve zdrave političke noge. S jedne strane, PES je nastao nakon parlamentarnih izbora 2020, pa nije morao da se opredeljuje po nizu neugodnih pitanja – izbora sudija Ustavnog suda, recimo, eventualnog usvajanja ozloglašenog „antimafija“ zakona koji je dozvoljavao zaplenu imovine bez presude da je stečena nelegalnim putem, ili nekog od neuspelih pokušaja formiranja Vlade otkako je u avgustu DPS povukao podršku Abazovićevoj vladi zbog potpisivanja Temeljnog sporazuma sa SPC. S druge, on je kao ministar ekonomskog razvoja u vladi Zdravka Krivokapića zajedno s ministrom finansija i socijalnog staranja Milojkom Spajićem sproveo reformu „Evropa sad“ kojom je ukinuo poreze i doprinose i realnu platu građanima podigao za u proseku oko trideset odsto. Povrh toga, uspeo je da umanji značaj afere čiji je vinovnik bio upravo Spajić, čija je kandidatura za predsedničke izbore odbijena kada se saznalo da ima dvojno državljanstvo – Crne Gore i Srbije, kao i prebivalište u obe zemlje. Prema Šćekićevim rečima, jedna od većih grešaka koje su Mandić i Đukanović napravili bila je to što su preko svojih članova Državne izborne komisije sprečili Spajićevu kandidaturu, uz, napominje, učešće srpskih vlasti. „Dokumentaciju o njegovom prebivalištu i državljanstvu iz Srbije su poslali organi koji nisu za to nadležni, i to na zahtjev crnogorskih organa koji tako nešto ne bi smjeli da traže. U ljudima je proradio inat, pošto je po odbijanju Spajićeve kandidature PES za Milatovića za nekoliko dana skupio skoro tri puta više potpisa nego što se traži. Od Milatovića se potom očekivalo da nastupa mlako i tiho, kao i dosad, a u sučeljavanju na televiziji je Đukanovića satjerao u ćošak. Posljednji TV duel Đukanović je imao 1997. godine kada se suočio s Momirom Bulatovićem. Od tada građani Crne Gore nijesu imali prilike da vide da mu neko oponira. Šanse da Đukanović pobijedi u drugom krugu praktično ne postoje, mada ne treba otpisati ni mogućnost kupovine glasova ili, recimo, poboljšanja ponuda liderima manjina koje su sada na izbore izašli u svega 30 do 50 odsto“, kaže Šćekić. No, najveća prednost Milatovićeva – koji je bio viđen za gradonačelnika Podgorice nakon lokalnih izbora prošle godine, na kojima je DPS nastavio slobodni pad, izgubivši vlast u 11 od 14 opština – upravo je u tome što zastupa široke pozicije, od proevropskih do prosrpskih, pod privlačnom i, ruku na srce, opravdanom krinkom boljeg života o kojem nije bilo mnogo govora ni do 2020. godine, ali ni od tada. Milatović je ponosno isticao da nema „kosture u ormaru“, ali je i do sada uzrokovao različite reakcije; ne uvek pohvalne. Jedni su ga optuživali da je trampista i populista, drugi da je plan poreske reforme dobio iz Beograda (ali ne od Vučića, nego Gorana Radosavljevića, profesora na Fakultetu za ekonomiju i finansije, inače bliskog SDS-u Borisa Tadića), treći da je ta reforma oštetila državnu kasu, četvrti da je Milatović zaposlio kuma u jednom novoosnovanom državnom preduzeću, peti, pak, da njegovo favorizovanje Otvorenog Balkana znači veću saradnju s Beogradom nego Briselom, pa posredno i SPC… I, svi su u prvom krugu glasali gledajući u drugi; sad pripreme za drugi krug teku pod senkom specifičnog Đukanovićevog predizbornog gambita. Naime, pošto mandatar Slavoljub Lekić – kome je nakon u Vašingtonu i Briselu kritikovanih izmena Zakona o predsjedniku u decembru prošle godine, Skupština Crne Gore dala poverenje – nije uspeo da formira Vladu u roku od trideset dana, Đukanović je saziv Skupštine raspustio i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 11. jun. Iako su predstavnici parlamentarne većine zahtevali ocenu ustavnosti ove odluke, ona je učinjena donošenjem ukaza koji kao pojedinačni pravni akt ne podleže osporavanju pred Ustavnim sudom. „Vjerujem da je Đukanović mislio da će ovim potezima ojačati svoju poziciju na izborima, jer je javnosti poručio da je i dalje važan, da uspostavlja tempo, pa da čak može da odluči i kad će biti novi parlamentarni izbori na koje će rezultati predsjedničkih mnogo uticati. Mislim da nikad nismo imali i predsjedničke i parlamentarne izbore u istoj godini, vremena između nema mnogo i može se očekivati da se entuzijazam, odnosno razočaranje preslikaju u junu. Pobijedio Đukanović u drugom krugu ili ne, činjenica je da vrijeme nije na strani DPS-a i da bi eventualni pad podrške u junu u slučaju poraza na predsjedničkim izborima i dalje vjerovatno bio manji nego recimo za šest mjeseci“, zaključuje Uljarević. Šćekić napominje da izbore priželjkuju svi, pa i Đukanović, „koji dvije godine gubi izbore i nikako da nauči da padne“. „NJegova kampanja zasnivala se na tome da bez njega Crne Gore neće biti. Uskoro će izgubiti, sasvim izvjesno, a u nedjelju je Crna Gora bila gdje i ranije. Uz to, rezultati izbora pokazuju da velika većina građana želi da država nastavi svoje evropske, pa i evroatlantske integracije. Očekujem da parlamentarni izbori ovo samo potvrde“, zaključuje Šćekić. Prema rečima Zlatka Vujovića, direktora Centra za monitoring i istraživanje i profesora na podgoričkom FPN-u, glavno pitanje crnogorske politike nije je li DPS na vlasti ili ne, nego kako će se aktuelna skupštinska većina ponašati do juna, ali i posle, s obzirom na preklapanja birača. „Istraživanja su pokazivala da je PES imala oko dvadeset odsto podrške, a njen kandidat je osvojio skoro trideset. Polovina tih birača je prema sondažama javnog mnijenja 2020. glasala za Demokratski front, trećina za Demokrate, desetina za URA, pa slijede ostali. Rast PES-a se odvija na štetu onih koji bi trebalo da u drugom krugu podrže Milatovića. Ako on postane predsjednik, a s obzirom na blizinu parlamentarnih izbora, to bi se negativno odrazilo na rezultate članica trenutne parlamentarne većine. Dalje, vladajuća većina, ona koja ima 41 poslanika, imala je trojicu kandidata, Bečića, Danilovića i Mandića, a zajedno su osvojili trideset odsto, što znači da su doživjeli pad podrške u odnosu na parlamentarne izbore, kada je izlaznost bila veća. Određenim partijama vladajuće većine vjerovatno predstoji gašenje ako ne postanu dio neke koalicije, koje takođe nijesu garant daljeg političkog života. Budući, a skromni ulasci u Skupštinu značiće manji politički uticaj i nemanje kontrole nad državnim preduzećima. Zato uspjeh Milatovića za mnoge nije dobra stvar i treba vidjeti kako će se ko ponašati“, zaključuje on. Lavina se pokrenula, a ko će preživeti – videće se u junu. Stefan Slavković