Pre izbora snažna kampanja da se zaboravi - Kosovo

Formiranje Narodnog pokreta za državu, Vučićeva kampanja obilaska Srbije i razgovori sa građanima da im on pojasni „da bi narod razumeo“, najava promene izbornog praga i vraćanje cenzusa na pet odsto, zahtevi nacionalno-konzervativne opozicije za izborima na svim nivoima i Narodne stranke za referendumom o francusko-nemačkom planu, ponašanje i delovanje aktera suprotno onome što su pre prošlih izbora govorili i obećavali, grupisanje nekih snaga opozicije po određenim linijama, najave „dobro obaveštenih izvora“ iz SNS-a – sve zajedno izgleda kao da će biti izbora uskoro, i to u septembru, kako se priča po medijima. Međutim, hajde da vidimo trenutne pozicije onoga ko o njima odlučuje. Suštinski, vanredni izbori se raspisuju iz dva razloga – kada je to politički neophodno ili kada se za to ukažu političke prilike i šanse. Prvi razlog podrazumeva nestabilne političke prilike i veliku političku, društvenu ili socio-ekonomsku krizu u kojoj je nemoguće da se održi vladajuća većina. U tim slučajevima, vanredni izbori su uglavnom neizbežni, pa i opravdani. U Srbiji danas, iako postoji kriza, pre svega kriza državnosti, vladajuća većina je više nego stabilna, a kriza se ne reflektuje na odnose u parlamentu i unutar većine. Ne, ponašanje ministra privrede Radeta Baste ne može biti kriza vladajuće koalicije. Drugi razlog za vanredne izbore je kada akteri vide političku šansu koja im može doneti korist za partiju ili sebe lično (reizbor, produženje mandata). S obzirom da o krizi nema reči, o tome da li će biti vanrednih izbora i kada, zavisi isključivo od Aleksandra Vučića i njegove procene da li mu izbori iz nekog razloga odgovaraju ili ne. Kada kažem iz „nekih razloga“, tu ne pretpostavljam potencijalni gubitak većine u parlamentu, jer pod jedan, političari neće raspisati bez razloga vanredne izbore na kojima postoji šansa da izgube, a pod dva, izbori u Srbiji su odavno izbori sa unapred poznatim pobednikom. Srbija ni po kom kriterijumu nema takmičarske izbore i, nažalost, Srbija nije demokratija. Tako da zahtevi određenih grupa da se raspišu vanredni izbori na svim nivoima ili organizuje referendum o sporazumu jesu dobri mehanizmi, ali u demokratijama. U Srbiji, sa ovakvim stanjem medija i velikim pritiscima na birače – ti mehanizmi će biti upotrebljeni samo u slučaju da odgovaraju i koriste Vučiću. Prema tome, hajde da vidimo gde su SNS i drugi politički subjekti u ovom trenutku i šta su okolnosti. Pre svega, redovni lokalni izbori u velikoj većini lokalnih samouprava dolaze na red na proleće 2024, jer su prethodni održani krajem juna 2020, što znači da su skupštine tih opština i gradova konstituisane uglavnom tokom jula, a izbori se mogu raspisati najranije 120 dana pre isteka mandata odbornika. To znači da se redovni lokalni izbori najranije mogu raspisati početkom marta, a najkasnije sredinom maja i održati najranije sredinom aprila, a najkasnije krajem juna, dakle za više od godinu dana. Pri tome, od promena načina izbora predsednika opština i gradonačelnika, lokalni izbori nijednom nisu održani samostalno. Ni 2008, ni 2012, ni 2016, pa ni 2020. Vučiću je svakako u interesu da redovne lokalne izbore spoji sa parlamentarnim i to iz najmanje dva razloga. Prvi je što tako može da vodi nacionalnu kampanju i sakrije svoje lokalne odbore, lokalne politike i lokalne kandidate iza sebe (posebno treba imati u vidu razliku između rezultata Vučića kao predsedničkog kandidata i SNS-a na parlamentarnim izborima 2022), a drugi da lokalne odbore i partijsku mašineriju upregne da rade kako za svoj lokalni odbor, tako i za stranku na nacionalnom nivou. Nema potrebe da ih pušta da rade kampanju samo za sebe, kada to može da iskoristi za nacionalni rezultat. Ovo je jako važno iz konteksta priče da bi vanredni parlamentarni izbori mogli da budu u septembru ove, a lokalni da se ostave za narednu godinu. To je već preveliko trošenje „mašine“ i neracionalno iz ugla partijskih aktivnosti i ciljeva. Dodatno, važno je spomenuti - iako su slavodobitno od strane dela opozicije najavljeni vanredni izbori u Beogradu u jesen 2022. ili proleće 2023, ne samo da ih nije bilo, nego cenim da ih neće biti ni zajedno sa ovim ostalim lokalnim izborima 2024, jer se tu, osim Vučića, pita i Aleksandar Šapić, koji ne deluje da o izborima uopšte i razmišlja. Vučić, doduše, lokalne izbore može raspisati i ranije, u septembru ove godine i to na dva načina. Jedan je da svi čelnici opština i gradova podnesu ostavke u slično vreme i izazovu vanredne lokalne izbore u svojim sredinama, a druga je da se izmene zakoni o lokalnoj samoupravi i/ili lokalnim izborima i u njih ubaci član da će nakon usvajanja tih izmena biti održani lokalni izbori u svim jedinicama lokalne samouprave. Ove opcije hipotetički jesu moguće, ali ne verujem da su i realne. Zašto ne verujem da su realne? Pre svega, hajde da vidimo šta bi na tim izborima moglo da se promeni? Vučić ima šaroliku opoziciju u parlamentu u ovom trenutku, a francusko-nemački sporazum ponovo je aktuelizovao društveno-politički rascep i razlike u odnosu prema pitanju Kosova. Nekada se taj rascep eksploatisao na liniji „Kosovo“ nasuprot „I Kosovo i Evropa“, iako će neki od starih kadrova DS-a reći da je to bila pozicija samo za Evropu. Da se ne lažemo, pozicija je te 2008. bila „I Kosovo i Evropa“, a ne samo Evropa. Sada se taj rascep preklapa i sa odnosima prema Zapadu i Istoku, prema ratu u Ukrajini, pa i prema evropskim integracijama i odnosu Zapada prema Srbiji. S tim što čak i vlast, iako povlači poteze za koje bi se moglo reći da su prozapadni i sa te linije rascepa – ne želi da javnost to tako percipira, zato što je javno mnjenje okrenuto na drugu stranu. I ne samo javno mnjenje, nego birači vlasti su u tom rascepu na pozicijama Istoka, Rusije, odupiranju secesiji Kosova itd. Već 2022. na izborima je uočen značajan rast glasova nacionalnih i konzervativnih opcija, kada Kosovo nije bilo tema broj jedan. Sada su ti sentimenti jako pojačani. Na prošlim izborima značajan rast su ostvarile nacionalno konzervativne partije, od kojih su jedino Dveri bojkotovale izbore 2020. POKS, Suverenisti, DSS, SRS i Zavetnici su zajedno na izborima 2020. osvojili oko 340.000 glasova, a sa Dverima 2022. nešto više od 650.000 glasova (Dveri i deo POKS-a 144.000). Svi pojedinačno su osvojili više glasova nego 2020. i pored zavrzlame oko POKS-a. DSS i POKS su zajedno na izborima 2020. osvojili oko 157.000 glasova, a koalicija NADA (DSS i deo POKS-a) 2022. je osvojila 50.000 glasova više. Zavetnici su za dve godine sa 45.000 porasli na 141.000 glasova, a tome valja dodati Dveri i drugi deo POKS-a sa 144.000 birača. Osim toga, setite se 100.000 birača više za SPS 2022, jer je otvoreno podržavala Rusiju u ratu tokom izborne kampanje zbog čega je predsednik SNS-a bio posebno ljut. Iako je Vučić osvojio 2,22 miliona glasova, njegova stranka je izgubila više od 300.000 glasova u odnosu na izbore 2020. Deo glasača je sigurno otišao ka SPS-u, a deo ka nacionalno konzervativnim strankama. I tu dolazimo do konteksta potencijalnih izbora. Svakako, prošle godine Vučić je bio percipiran kao garant zaštite Srba, Srbije, Kosova i neuvođenja sankcija Rusiji. A zapitajte se i zašto je Vučić, čim je video rezultate izbora, izašao sa idejom o Srpskom bloku/Mojoj Srbiji, a sada bi da osnuje Narodni pokret za državu. Da bi ga njegovi birači i dalje percepirali kao da je on zaštitnik države i naroda. To je ključna stvar, a ako pogledate medije sa nacionalnom frekvencijom i neformalnu prljavu kampanju protiv opozicije – vidite kome u ovom trenutku raste rejting ili ima ozbiljan potencijal da mu raste rejting. A to su stranke nacionalne i konzervativne opcije, pa čak i one koje za sebe kažu da su centar ili desni centar. Šta je tu dodatno problematično po Vučića? Što ti politički subjekti mogu da urade ono što su uradili 2022, a što pre toga nije bio slučaj – da uzimaju njegove birače. Dugo godina slušamo stav da opozicija mora da uđe u biračko telo naprednjaka i Vučića. I to i jeste tako. Nema toliko apstinenata koji mogu da promene ishod glasanja na stranu opozicije. Opozicija i dalje nije uspela da „preuzme“ temu korupcije na kojoj je Vučić došao na vlast 2012. i podigao svoj i partijski rejting na 50 odsto, hapšenjem Miroslava Miškovića. Ovo je pre svega razlog medijske propagande koju vlast vodi protiv opozicije i medijskog mraka koji ne dozvoljava da se o bilo kojoj od afera čuje na nacionalnim frekvencijama. Voleo bih da ljudi mnogo više vrednuju slobodu, demokratiju ili vladavinu prava, ali to nije slučaj. Zapitajte se zbog čega prosečan glasač, koji nije pod „obavezom glasanja“ (nije član SNS-a, nije ucenjen poslom ili nekim drugim benefitima), ipak glasa za Vučića? Osim percepcije da se bolje živi (plate, infrastruktura, „helikopter novac“, davanja) nego pre 10 godina u vreme velike svetske ekonomske krize i da je nezaposlenost značajno manja, šta je ono zašto prosečan birač glasa za SNS i Vučića? Da li glasa zbog demokratije, vladavine prava ili slobode medije? Sigurno ne. Da li glasa zbog toga što su sigurni da Vučić vodi Srbiju u EU i da je predstavnik evropskih vrednosti i da je okrenut Zapadu u potpunosti? Sigurno ne. Da li glasa možda zbog toga što Vučića percipira kao zaštitnika Srbije, Srba i Kosova u sastavu Srbije? Pa, vrlo moguće, da. Šta mislite da je Vučiću važnije kod njegovih birača – da ga percipiraju kao evropskog političara koji vodi Srbiju u EU i koji će možda dozvoliti da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije ili da ga percipiraju kao jedinog političara i državnika koji je garant izvesnosti i trenutnog stanja, teritorijalnog integriteta, zaštitnika Srba i Srbije i nekoga ko se više desetina puta susreo sa Putinom? Retoričko je pitanje. Svima vam je jasno zbog čega glasaju za njega. I u ovom trenutku on ima potencijalni problem odliva svojih glasova zbog promene percepcije da li je on ili nije taj isti Vučić. Zašto bi sada raspisao izbore na kojima nacionalno-konzervativne opcije mogu samo da ojačaju? Da se pokaže da je izgubio rejting? Da ga jedan deo ljudi ne doživljava kao zaštitnika Srba, Srbije i Kosova, već nekog drugog? Zato bih rekao da je njemu prvo potrebna kampanja da građanima objasni da je i dalje onakav kakvim su ga do sada doživljavali, da ništa nije potpisao. I da je najveći zaštitnik Srba, Srbije i Kosova u sastavu Srbije. Da prođe sasvim dovoljno vremena od ovoga što se desilo u Briselu i Ohridu, pa i da otupi oštricu kritika sa nacionalno-konzervativnih pozicija, pa tek onda da ide na izbore, i to ako mu se pokaže da će proći neokrnjen. A izbori za nekoliko meseci bi samo ojačali snage koje su mu problem i to mu nije potrebno. Jer u ovom trenutku on možda više ne može u potpunosti da kontroliše temu i da se predstavlja kao najveći zaštitnik Srbije i Kosova u sastavu Srbije. Dodatno, Vučićev rejting neće se srušiti, a njegovo biračko telo neće se smanjiti pričom o EU i Zapadu. Pričom o Kosovu, možda i hoće. Zato on i nije formirao „Građanski pokret za Evropu“, nego Narodni pokret za državu, kao sredstvo i slogan za čuvanje svoje pozicije kod svojih birača. Suštinski, izbori u skorije vreme bi doneli rast desnice i potencijalni odliv birača SNS-a ka tim opcijama ili SPS-u. To Vučiću nije potrebno. NJemu bi više odgovaralo da spoji vanredne parlamentarne sa lokalnim izborima, jer do tada kroz kampanju po Srbiji prvo mora da objasni da se ništa nije promenilo. Tek onda može da ide na izbore, kada dosta toga građani zaborave ili kada im stavovi o svemu tome na neki način popuste. Zato smatram da se vanredni parlamentarni izbori mogu očekivati zajedno sa redovnim lokalnim izborima 2024. Ako tada ne bude vanrednih parlamentarnih izbora, onda postoje ozbiljniji problemi u rejtingu SNS-a i Vučića. Ne vidim razlog zašto bi uskoro (u septembru) jačao snage koje mu potencijalno oduzimaju glasove i uzimaju temu koja je važna njegovim biračima. Autor je doktor političkih nauka