Политичка ситуација у вези са Косовом и споразумом који су подржали ЕУ и САД заслужује детаљну анализу из које се могу извући дедукције и некакви правци деловања опозиције. У овом случају мислим искључиво на проевропске елементе будући да од десничарских странака, по мом мишљењу, не можемо очекивати било шта конструктивно. Десничари плутају на таласу емоције „жртве“ која се овде гаји деценијама, а режим Александра Вучића је довео до савршенства. Жртве смо страних сила, жртве смо историје која не препознаје нашу величину и важност, жртве смо квазикомунизма од пре пола века, жртве смо Милошевића, жртве смо „жутих“, жртве смо НАТО-а, жртве смо Европљана, жртве смо светског поретка, жртве смо… ми смо јадне жртве. Колективно смо, кроз научену беспомоћност, почели да уживамо у брлогу жртве и не желимо да изађемо из те апсурдне зоне комфора. Лакше је ваљати се у брлогу чопора и самосажаљењем аболирати себе од кривице због тога што не чинимо ништа да себи помогнемо. У чопору јесте топло, али смрди. И смрди све више! Вучић најбоље влада у том смрдљивом безнађу и брижљиво га негује.