Zeleno svetlo za još jednu deceniju autoritarne vlasti ili uvod u njen pad

Kume, malo su me mučili u Gestapou, kaže drug Marko Dren svom kumu, drugu Petru Popari Crnom u filmu Emira Kusturice Podzemlje, kada ga obilazi u katakombama gde ga je sa drugima ostavio da trune posle Drugog svetskog rata, ubedivši ga da rat napolju i dalje traje. U stvarnosti već je 1961. i Marko Dren je upravo otkrio spomenik svom kumu, partizanskom heroju i borcu NOB-a. Simbolika Marka Drena i njegove brutalne manipulacije veoma podseća na način komunikacije predsednika Vučića sa građanima Srbije pre ili posle poseta evropskim prestonicama. Građani Srbije žive u onom podrumu Kusturičinog Podzemlja, a jedini kontakt sa svetom im je drug Marko koji im šalje poruke, objašnjava svet i ozbiljno profitira od revitalizacije nacionalizma i netrpeljivosti kao nikada u poslednjih 20 godina. Drug Popara, zvani Crni, komanduje vojskom zbunjenog naroda koji u podrumu i dalje veruje da rat nije završen, misli da su Nemci neprijatelji, i da oslobođenje još nije došlo. Drug Marko se javlja iz spoljnog sveta, pretvara, glumata, prenemaže i objašnjava im, najčešće direktno preko TV ekrana, kako ništa nije potpisano, kako ništa nije predato, kako je odbranjeno sve što se moglo odbraniti. Na ovaj način tekovine pogrešne i poražene politike Slobodana Miloševića sačuvane su u vidu mitova, govora mržnje, diskriminacije i omalovažavanja. Komfort zona nacionalista je sačuvana. Da li je i Kosovo? Ruska agresija na Ukrajinu 24. februara 2022. označila je početak neprijateljstva u Evropi neviđen od Drugog svetskog rata. U ovakvoj geopolitičkoj situaciji SAD i EU nisu želele da dozvole otvaranje eventualnog drugog „fronta“ na Balkanu te je izvršen pritisak na Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i Aljbina Kurtija, premijera Kosova, da sednu za pregovarački sto i prihvate Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa, kao i aneks njegove primene. Iako je sporazum sa Kosovom prihvatio, Vučić u kampanji za domaću javnost insistira da sporazum nije potpisao, a dovodi u pitanje i njegovo sprovođenje u delo. Posle kratkotrajne pauze u antizapadnoj i nacionalističkoj kampanji nekoliko nedelja pre i posle sporazuma, tabloidi i režimske televizije sa nacionalnom frekvencijom ponovo optužuju kosovske Albance da se spremaju za „špijunski rat protiv Srbije“, afirmativno pišu o savezu između Rusije i Kine, i nastavljaju da šire antizapadnu propagandu. Kratkoročno, fiktivni nastavak „rata“ sa Kosovom Vučiću s jedne strane služi kako bi sprečio odliv glasova SNS ka desničarskim partijama koje ga optužuju za „izdaju“ nacionalnih interesa, ali i ka njegovim koalicionim partnerima iz SPS-a. Slično je i sa dosadašnjim odbijanjem da se, poput ostatka Evrope, sa izuzetkom Lukašenkove Belorusije, uvedu sankcije Rusiji. Kao što je u decembru 2021. pokazalo istraživanje javnog mnjenja koje je BIEPAG radio sa Ipsosom, birači SNS-a, SPS-a i partija vladajuće koalicije u Srbiji, daleko pozitivnije nego građani koji glasaju za opozicione stranke (izuzev desnih političkih partija koje su organizovale demonstracije protiv sporazuma sa Kosovom), vide Rusiju i Kinu. Dublji razlog za odbijanje da se uvedu sankcije Rusiji je što to sprečava razgovor o drugim temama koje vlastima ne odgovaraju i na kojima bi imala mnogo veće šanse da izgubi izbore. Odbijanje da se uvedu sankcije Rusiji, kao i propaganda da sporazum sa Kosovom nije prihvaćen, zapravo služi da većinska, dominantna Srbija ne izađe na površinu i na svetlo iz podruma u kome je predsednik drži. Poput Marka Drena iz filma Podzemlje koji onima iz podruma obećava skoru slobodu, samo da mu daju još malo vremena da se reši nacista, Vučić Zapadu priča kako će sporazum ispuniti, dok građane Srbije huška protiv tog istog Zapada sa kojim on blisko sarađuje. Dok su protesti protiv sporazuma sa Kosovom u interesu desničarskih političkih partija koje ih organizuju, protivljenje sporazumu, uključujući i prozivanje Vučića za izdaju nacionalnih interesa, teško da će doneti bilo kakve glasove ostatku opozicije. Jedan njen deo su taoci Miloševićeve politike koju nisu uspeli da poraze od 2000. do 2012. i koja se sada vraća da ih progoni, ubacujući ih u centrifugu mitova i primitivnog nacionalizma iz 90-ih koje propagiraju režimski mediji. Ukoliko implementacija sporazuma bude čak i delimično uspešna, ako smanji tenzije i približi kosovske Albance i Srbe, političke ideje i pokreti koji recikliraju Miloševićevu politiku odnosa u regionu, ili neuspešno kopiraju Vučićevu mračnu stranu, ili će nestati, ili će biti potpuno marginalizovani. Uvek će postojati političkog prostora u Srbiji za nacionaliste, relativizatore i revizioniste do određenog procenta, ali je vreme u kojem oni čine 80 procenata biračkog tela prošlo. Kosovo i Rusija su većini birača od pukog simboličkog značaja. Bitno je da je forma zadovoljena, ali se oni suštinski ne vode njima kada glasaju na izborima. Način na koji je energija demonstracija protiv sporazuma Vučića i Kurtija brzo opala to i pokazuje. Vučić je sporazum sa Kosovom postigao ne protiv volje građana, već potpuno mimo njih. Da li je moguće da Vučić učini da Srbi prihvate istorijski sporazum sa kosovskim Albancima kada se ponaša kao da sopstvene građane toliko prezire da neće ni da proba da im objasni suštinu tog sporazuma? Kada bi se Vučić iskreno trudio da za normalizaciju odnosa sa Kosovom dobije podršku birača, najverovatnije bi se deo glasova prelio desničarskim partijama koje trenutno organizuju proteste protiv sporazuma, dok bi deo otišao njegovim koalicionim partnerima koji u trenutnoj situaciji mudro ćute. To bi SNS ostavilo sa korpusom birača koji za režim glasaju prvenstveno iz klijentelističkih i ekonomskih interesa, što svakako ne bi bilo dovoljno za dosadašnju političku dominaciju. Zbog ovoga, u meri u kojoj bude zaista hteo da primeni sporazum, i da bude konstruktivan, Vučić će pokušati da transformiše sebe i svoj novi pokret u sada već treću iteraciju svog političkog delovanja, možda najmanje nacionalističku. Da li će uspeti da pobedi sebe samog to je drugo pitanje. Ono što je važnije jeste da li će druge političke opcije uspeti da biračima i Zapadu pruže kvalitetniju i mirnodopskiju ponudu koja omogućava harmoničnu i evropsku Srbiju a onda samim tim i Balkan. Trenutno, kao da Vučić čini sve da ih sve natera u desni deo političke scene, kako bi on i njegov novi pokret ostali da se sami „baškare“ u centru. Odbijanje sporazuma ili izbegavanje njegove implementacije koju bi Vučić predstavio kao svoju pobedu, usporilo bi rasipanje glasova vladajuće SNS, Vučićeva vlast bi se nastavila jer je ubedljiviji nacionalista i antizapadnjak od bilo koga iz opozicije. Celokupna srpska javnost, zahvaljujući režimskoj propagandi, još uvek živi u katakombama iz filma Podzemlje. Konačan izlazak na svetlost dana, prihvatanje realnosti kada je reč o Kosovu, ubrzalo bi povratak demokratije u zemlju. Dok ne dođe do normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, Kosovo će zauzimati čitav javni prostor, onemogućavajući debatu o zarobljenoj državi, vezama vlasti sa organizovanim kriminalom, vrtoglavom zaduživanju, masovnom iseljavanju stanovništva u Evropu, zdravstvu i obrazovanju u katastrofalnom stanju, otrovnom vazduhu koji nas ubija. Međutim, odnos Srbije i Kosova jeste ozbiljno i teško pitanje. Zbog njega je bivši predsednik Boris Tadić izgubio podršku tadašnje nemačke kacelarke, pa delom i zbog toga, izbore. Vučić to zna, a svestan je i da su regionalni odnosi na Balkanu Zapadu mnogo važniji nego što su prosečnom građaninu Srbije, i zbog toga prihvata ovaj sporazum u uslovima zaustavljenih evropskih integracija Srbije, i okolnostima neuvođenja sankcija Rusiji. To jeste Vučićev tesan prolazak u produžetke igre sa Zapadom, a koliko će ta igra trajati zavisi pre svega od građana Srbije i njihove želje da ugledaju svetlost dana i da izađu iz podruma. Igor Bandović direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Srđan Cvijić predsednik Međunarodnog savetodavnog odbora BCBP