Nema Laure Koveši bez tužilačke policije

Na trenutak je delovalo da će se i to dogoditi – pobuna u pravosuđu, ali nas je tokom protekle nedelje realnost iznova stigla: sudovi su zaključili da su plagiranje od strane ministra i pretnja novinarima dozvoljene radnje, a nadležni organi tužilaštva da im se baš i ne žuri da reše pitanje mobinga u Višem tužilaštvu. Jedina lepa vest je stigla iz Drugog osnovnog suda u Beogradu – bivši predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović prvostepeno je osuđen na pet godina zatvora za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, a tužilac na tom predmetu je i dalje Predrag Milovanović, član Državnog veća tužilaca i Udruženja tužilaca Srbije. Krajem prošle godine Milan Jovanović je izjavio da neko iz tužilaštva opstruiše taj slučaj i da se na vas vrši pritisak? Nikada me niko od političara nije pozvao, niti sam sa te strane imao pritisak. Više je postojao pritisak profesionalne prirode. Predsedavajuća DVT Zagorka Dolovac je na konstitutivnoj sednici Veća donela odluku koja je zakonom utemeljena, ali je po meni bila nelegitimna, da me kao izbornog člana DVT za vreme obavljanja funkcije u DVT, oslobodi od vršenja funkcije zamenika javnog tužioca u Drugom OJT. Ja sam se toj odluci usprotivio, jer je postojala zakonska mogućnost da nastavim rad na tom predmetu. Podsećam da je odluka predsedavajuće u javnosti dovedena u kontekst Simonovićeve izjave, da se može dogoditi da ja više ne budem tužilac kada se taj postupak završi. Zašto je predsedavajuća tom utisku doprinela – ne znam, ali je usledio pritisak javnosti i na kraju sam vraćen da nastavim da postupam u predmetu. Iskoračio sam u javni diskurs i to mi je pomoglo da privučem pozornost i budno oko javnosti, zbog čega mi je danas veoma drago. Koliko je bilo teško raditi na istrazi imajući u vidu da tužilaštvo nema svoju policiju i da ste morali da se oslanjate na onu koju kontroliše ministar unutrašnjih poslova? U ovom slučaju sam imao odličnu komunikaciju sa kolegama iz Petog odeljenja MUP-a Srbije i imao sam utisak da su oni dobili zeleno svetlo da idu do kraja. Kada sam to shvatio i meni je bilo mnogo lakše. Ne znam da li je provejavala i politička volja za tako nešto, ali je ta mogućnost lebdela u vazduhu. I u javnosti je bio stvoren utisak da je Simonović pušten „niz vodu“ kao visokopozicionirani član vladajuće stranke i to je dovelo do rezultata – ako se za nekog misli da nije zaštićen, onda nema ni opstrukcije MUP-a. A kada je ima, to je veliki problem, jer nemate nikakve efektivne mehanizme da utičete na rad MUP. Da li ste tokom reforme pravosuđa u kojoj ste kao član Udruženja tužilaca učestvovali pokušali da utičete na to? Udruženje je preko Konventa uključeno u radnu grupu koja se bavi izmenama Zakona o unutrašnjim poslovima, gde i na tom forumu zagovaramo tu ideju. Predlažemo rešenja kako da dođemo do što više stvarne kontrole nad radom kriminalističke policije, pri čemu ta kontrola ne podrazumeva komandovanje, već korelaciju rada sa policijom. Odnos tužilaštva i policije se najbolje opisuje kao odnos glave i udova. Policija je ta koja treba da pribavlja dokaze, a tužilac da im daje pravnu orijentaciju. Bitno je da oni za svoj rad odgovaraju tužiocima, a ne nekom svom neposrednom starešini. Međutim, ta ideja još uvek nije sazrela u našem društvu i zato se ona u javnosti i medijima mora kvalifikovati kao tema. Koliko mi je poznato, zasad samo jedna politička stranka govori o potrebi postojanja tužilačke policije. Nadam se da će i drugi politički činioci i javni donosioci odluka uvideti koliko je to važno, pogotovo u svetlu priče o pojavi neke srpske verzije Laure Koveši, a koja se ni u susednoj Rumuniji ne bi proslavila da joj tamošnje političke elite nisu dale da ima svoj policijski tim. Rekli ste da u tužilaštvu postoji fenomen hijerarhije koja je plašt ispod koga se skrivaju različiti interesi. Da li je ona opstala i nakon ustavnih i zakonskih promena? Smekšana je. Ustavopisci i zakonodavci su uradili sve da jedan anahroni i monolitni organ „sovjetske prokurature“ pretvore u svojevrstan kolektivni organ u kome će rukovodioci organa biti samo prvi među jednakima. Kada pogledate vrh te piramide, čak ni vrhovni javni tužilac više neće imati tu količinu moći. Došlo je do deregulacije samog vrha i to će, po meni, normativno biti oslonac za promenu individualne, pa čak i kolektivne svesti tužilačke organizacije. Ovo je prilika da se izađe iz vremenske kapsule duhovnog anahronog geta i da se utrči u jedno modernije tužilaštvo u kome je tužilac stranka u postupku. Podsetiću vas da smo Zakon o krivičnom postupku počeli da primenjujemo još odavno, a da organizaciono ustrojstvo tužilaštva, koje bi trebalo da ga prati, kasni više od 10 godina. To je previše čekanja za prilagođavanje jednoj tektonskoj promeni, kakva je bila ona iz krivično-procesnog zakonodavstva. Umesto toga, mi smo imali strogo vertikalno ustrojenu organizaciju, iz koje su se sa vrha nadole uglavnom slivala usmena obavezna uputstva, a bilo ih je, iz mog iskustva, ali i iz iskustva nekih drugih kolega, jako teško dobiti u pisanoj formi. Sada je pravni institut obaveznog uputstva našao svoje mesto i u Ustavu, što je neobično, jer se ne radi o ustavnoj, već o zakonskoj materiji. Međutim, ustavopiscima je bilo od značaja da to podignu na nivo ustavne kategorije da bi se razbila ta krinka okoštale hijerahije od koje je satkana javnotužilačka organizacija, jer će o prigovoru javnih tužilaca na izdato obavezno uputstvo odlučivati Visoki savet tužilaštva, a ne kako je to do sada bilo neposredno nadređeni javni tužilac. Koliko nam takva promena znači pošto su i do sada postojali nekakvi zakoni koji štite tužioce, ali nisu primenjivani? Zavisi od samih budućih tužilaca kao pojedinaca. To nije samo kozmetika - zamenik postaje javni tužilac, s obzirom na to da će on biti i nosilac javnotužilačke funkcije. Time priča da je punomoćnik i „obrađivač“ predmeta gubi svaki smisao. Više ništa ne obrađujete, niti ikog zamenjujete, vi nosite predmet. Do sada su zamenici bili samo nekakvi surogati šefova tužilaštva, koji su za svoj rad odgovarali neposredno višim tužiocima i, naravno, republičkom javnom tužiocu. To nas dovodi do pitanja: da li jedna figura može da ima kontrolu nad svim predmetima u Srbiji i da li može da vodi sve istrage? Naravno da ne može. Nešto je moralo da se promeni, a to što je promenjeno obezbedilo nam je da dobijemo tužilački individuum, a on će biti autonoman u onoj meri u kojoj bude hteo da koristi ovlašćenja koja su mu darovali Ustav i zakon. Izmenama se dobija više lične slobode, ali i više personalne odgovornosti. E sad, i sam se pitam da li neke moje kolege žele više odgovornosti i koliko je previše jak taj mentalitet pokore, razvijan još iz vremena sistema jedinstva vlasti. Zato sam i oprezan kada govorim o efektu promena – one su samo sistemski okvir za mentalnu redefiniciju. Moje nade i iskrena očekivanja su da ove promene ne budu samo puka fasada, bez supstance, te da će se sa formom menjati naša pravna i politička kultura, odnosno da će se kod pojedinaca i svih društvenih aktera formatirati jedna drugačija svest poštovanja i primene zakona. Bitno je i to što ćemo imati Visoki savet tužilaštva (VST), koji će biti krovni organ koji treba da jamči samostalnost tužilaštva kao institucije i personalnu samostalnost svih nosilaca javnotužilačke funkcije. Iako se u VST smanjuje moć republičkog javnog tužioca, povećava se moć istaknutih pravnika. Da li ste sigurni da oni neće obavljati posao za iste nalogodavce kojima je služila i Zagorka Dolovac s obzirom na to da ih bira većina u parlamentu ili komisija postavljena od te većine? Pokušavam da to sagledam malo šire. Narodni poslanici su predstavnici naroda. Uostalom, zar na izborima za DVT nismo dobili reprezente tužilaštva po meri sopstvene savesti, otuda ćemo i dobiti istaknute pravnike, po meri savesti narodnih predstavnika. Inače, više nema Vlade i Narodne skupštine u izbornom procesu glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca, zato će istaknuti pravnici u novom sazivu pružiti demokratski legitimitet izboru budućih nosilaca javnotužilačkih funkcija. Koliko mi je poznato, radna grupa je tokom rada na izradi zakonskih rešenja imala u vidu i neka rešenja iz uporednog prava, recimo da jedan od istaknutih pravnika bude izbor poslanika koji nisu deo vladajuće većine, zatim da jedan bude iz nevladinog sektora koji se bavi temama vladavine prava, ali to nije prošlo. Svi bismo želeli savršen model Ustava, ali Ustav je kompromis različitih društvenih grupa. Stvari se pomeraju mic po mic. Republički tužilac je do sada bio predsedavajući, spojio je obe funkcije i Državno veće je decenijama funkcionisalo kao produžena ruka Republičkog tužilaštva. Zamislite koliko je to moći, a kada se sve to objedini u jednoj osobi, onda je to daleko bliže nekom totalitarnom režimu nego demokratiji. Pa samo to što smo dobili nije malo. Mislim da je veoma važno da u rad budućeg Visokog saveta tužilaca bude uključena javnost, da se sve sednice snimaju i da rad bude transparentan, jer će to uticati da se ne zloupotrebljavaju ovlašćenja i da konačno damo građanima mogućnost da nas upoznaju i da zaista budu upoznati sa tim šta mi zapravo radimo. Povodom odluke višeg tužioca Nenada Stefanovića da oduzme predmete i premesti iz odeljenja za korupciju dve tužiteljke, Bojanu Savović i Jasminu Paunović, pre tri nedelje su i struka i javnost bile vrlo glasne. Gde je nestao taj entuzijazam u borbi za nezavisno tužilaštvo? Jedan od najvažnijih razloga zbog kojih sam pristao na ovaj intervju je taj što sam želeo da iskoristim ovu priliku i pružim snažnu podršku svojim koleginicama, ali i svim drugim kolegama koji se bore za svoju samostalnost. Znam da je javnost jedini pravi saveznik tužilaca i sudija kada je u pitanju vladavina prava, a kada ne postoje institucije ili kada postoje, ali gromoglasno ćute. Mislim da je to i bio razlog zbog kog su moje hrabre koleginice istupile i zatražile, te i dobile podršku javnog mnjenja. Problem je što kod nas nijedna tema tako dugo ne drži pažnju, a dodatni što većina naših građana ne vrednuje visoko nezavisnost kao vrednost. Kada me pitaju kada će pravosuđe biti nezavisno, kažem – kada građani budu branili neke svoje Laure i kada budu shvatili da je nezavisnost pravo svakog građanina, a dužnost sudija i tužilaca. Ipak, kada sondirate biračko telo, vidite da su ekonomske teme uvek na prva tri mesta: interesuje ih bolji život, egzistencijalni problemi, pa Kosovo... a onda je pravosuđe negde pri dnu interesovanja. Zar ne mislite da bi građani imali više elana da su za problem bili zainteresovaniji nadležni tužilački organi – DVT ili poverenik za samostalnost, koji i po nepromenjenim zakonima imaju mogućnost da nešto učine kada je ugrožena samostalnost tužilaca? Moja pozicija kao izbornog člana DVT ne dozvoljava mi da govorim u javnosti o tome, budući da se moram principijelno i objektivno nahoditi prema svakom događaju, ali ću vam pojasniti proceduru kao član Udruženja tužilaca Srbije. Tačno je da postoje mehanizmi i sada. Poverenik za samostalnost je osnažen promenama Poslovnika o radu i dati su mu široki dijapazoni ovlašćenja. Koliko sam iz medija upoznat, a vodim računa da se ni na koji način ne involviram u rad poverenika, on je obavio poverljivo savetovanje, što mu Poslovnik daje kao mogućnost i sa nestrpljenjem očekujem njegovu odluku, te eventualnu sednicu Veća, na kojoj bismo raspravljali o njoj. Učestvovao sam u usvajanju tog Poslovnika i znam za odredbu po kojoj poverenik za samostalnost sarađuje sa Etičkim odborom i disciplinskim organima, što znači da im se može obratiti. Dakle, po mom mišljenju, ukoliko poverenik zaključi da možda postoji povreda Etičkog kodeksa javnih tužilaca od strane Višeg javnog tužioca, gospodina Nenada Stefanovića, on tada ima mogućnost da od Etičkog odbora zatraži tumačenje, savet ili razjašnjenje da li je svojim postupcima urušio lični integritet koleginica. Takođe, ukoliko smatra da tu eventualno postoje elementi nekog disciplinskog prekršaja, mogao bi da podnese predlog za vođenje disciplinskog postupka. Tako nešto bi sigurno proizvelo eho u javnosti i smirilo uzavrele duhove, ali ne bih želeo da u tom smislu ni na koji način prejudiciram njegovu odluku. Isto tako, prema Poslovniku, poverenik može da kada navodi iz zahteva za zaštitu od nedozvoljenog uticaja, pribavljeni dokazi, informacije ili izjave pružaju dovoljno osnova da se može odlučivati o postojanju nedozvoljenog uticaja, podnese predsedniku Veća obrazložen predlog za sazivanje vanredne sednice Veća, na kojoj se odlučuje o postojanju nedozvoljenog uticaja. Javno neoglašavanje doprinosi da građani izgube poverenje u institucije. No, pustimo poverenika da radi svoj posao. Veoma kolegijalno ste rekli gospodin Stefanović. Kako možete da nazivate „gospodinom“ nekog ko vas je napao i pokušao da fizički izbaci iz Palate pravde jer mu niste rekli „dobar dan“? Moram vam reći da sebe smatram pristojnom osobom, ali bih više voleo da u tom smislu o meni govore moje kolege i prijatelji. Ukazujem vam da je povodom tog događaja viši javni tužilac protiv mene podneo disciplinsku prijavu, kojom me tereti da sam se ja tom prilikom prema njemu neprimereno poneo. U izjašnjenju disciplinskom tužiocu sve to sam nedvosmisleno opovrgao, iako je on u prijavi zamenio teze i sebe označio kao žrtvu. I u ovom konkretnom slučaju, čeka se odluka disciplinskih organa. S obzirom na to da je Stefanović takođe deo tužilačke organizacije, a u ovom trenutku je veoma istaknut, zar ne mislite da bi javnost trebalo da zna pod kojim okolnostima vas on izbacuje, ne samo kao kolegu već i kao člana DVT? On nema nikakva ovlašćenja da bilo koga izbacuje, jedini ko ima to pravo po Sudskom poslovniku je predsednik Višeg suda koji je zadužen da upravlja zgradom. Ja sam se povodom tog događaja obratio predsedavajućoj veća Zagorki Dolovac, ali to kod nje nije izazvalo nikakvu javnu reakciju. Sve što mogu da kažem jeste da se sada vidi koliko sam tada bio u pravu što sam odabrao da mu se ne javim, jer sam u tom trenutku želeo da pošaljem poruku da ne prihvatam njegovo ponašanje prema pojedinim kolegama u Višem javnom tužilaštvu. Znao sam da su tamo pređene granice profesionalnog i kulturnog ophođenja prema nekima od mojih kolega, mogao bih to da nazovem i šikaniranjem, a to sam javno rekao i na sednici Veća koja se zbila pre svih ovih potonjih dešavanja. A reči kojima mi se obratio: „Ti meni moraš da se javiš jer sam ja viši tužilac!“, i sada mi zvuče deplasirano, jer je lišen stvarnog autoriteta, nastupio je sa pozicije moći. Logično bi bilo da se javim svakom bez obzira na poziciju, ako taj neko zavređuje da mu se javim. To je građansko i lično pravo svake osobe. Naposletku, on je tu gde jeste i izabran je na način na koji se dosad biralo u procesu u kom su učestvovale Vlada i Skupština, a notorna je činjenica da je u Veću od komisije koja ga je ocenjivala dobio najveću ocenu. Ja nisam bio u toj komisiji, ali sam na sednici na kojoj smo se jednom prilikom izjašnjavali o njegovom izboru, pružio detaljne argumente protiv njegovog izbora. On mi to sigurno nije zaboravio. Dakle, politika ima afinitet prema ne baš lepo vaspitanim ljudima? U izbornom procesu koji smo imali do sada politička volja je bila ključna u odlučivanju da li će neko biti starešina tužilaštva ili ne. Tako je bilo decenijama i sada se to menja. Hajde da imamo malo nade i da damo šansu tim promenama. Moje drage koleginice su otvorile mnoga pitanja, osvetlile su probleme u pravosuđu i utisak mi je da je duh iz boce pušten i da stvari nikada više neće biti iste. Ustavne promene su otvorile Pandorinu kutiju i to će pokazati vreme. Niko nije ni slutio da je to kamen bačen u vodu, a koji pravi koncentrične krugove, te kad krenemo u primenu tek ćemo videti koliko će daleko ti krugovi otići. Pritom ne mislim da je ovo kraj borbe, biće je još, jer je ovo put od hiljadu milja, koji je započet promenama Ustava, a mi smo tek na pola puta. Ostao je onaj mnogo teži iskorak, a to je implementacija usvojenih amandmana i pravosudnih zakona. Verujem da je to moguće. To će biti amanet ove generacije tužilaca i sudija budućim pokolenjima pravnika. Sandra Petrušić