Dragulji prirode

Maštovitom čoveku, kada se nađe na vidikovcu Molitva, na 1.247 metara nadmorske visine, sa pogledom na ukleštene meandre Uvca, ne bi bilo teško da zamisli šta se ovde događalo pre više od 30 miliona godina. Tada su se, kako kaže nauka, izdigle Dinarske planine, zajedno sa Alpima, a rasedanjem nastala i Pešterska visoravan, odnosno oblast Starog Vlaha. U nju su se slivali rečni tokovi, brazdajući kanjone i klisure u krečnjačkim sedimentima. Tim planinskim „borama“ višak vode je hrlio u sliv Crnog mora. Zatvorena sa svih strana planinama, punila se vodom i visoravan, tako je nastalo Paleopeštersko jezero. Ono je za sobom ostavilo brojna vrela – Sjeničko, Vučkovo, Šarsko, Stupsko, Belan.., kao i mnoge slapove koji srljaju u bezdan virova i ponora. Život je ovde bujao, u obilju vode, pa je raspadanjem organizama nastao treset, po čijim izvorištima je Pešter prepoznatljiv u svetskim okvirima. Od međunarodnog značaja je i tamošnji biljni svet, kao i brojne zajednice ptica i insekata. Kada su se tačno ovde nastanili, ne zna se za sve pojedinačno, pa ostaje u amanet biolozima i paleontolozima da podrobnije istraže tu materiju, na osnovu fosilnih ostataka. Mnogo je posla preostalo i za geomorfologe, hidrogeologe i speleologe, budući da su vodotoci ovde izdubili najveći dosad poznati pećinski sistem u Srbiji. Okosnicu tog sistema predstavljaju dve pećine, Ušačka, na desetak kilometara od Sjenice, i Ledena, kojoj se može prići samo vodom. Deo te celine je i jama Bezdana, sa kompleksnom mrežom kanala, zbog čega se smatra najzagonetnijom od cele grupacije podzemnih „građevina“. Svi ti „katakombni“ koridori zajedno su dugi više od šest kilometara i puni su dragocenosti, sačinjenih od kalcijum karbonata. Ovo blago se ogleda u mnoštvu međusobno povezanih dvorana, sa draperijama dugačkim i po 10 metara, i pećinskim ukrasima različitih oblika. Ponegde je voda mukotrpnim radom stvorila i velike bele stubove, sa povremenim crvenkastim ili plavičastim nijansama, kao i podzemne potoke i jezero. Priroda je ostavila četiri ulaza u to carstvo, skrivajući ih od većine ljudi, pa je njihova lokacija poznata samo pojedinim meštanima, speleolozima i čuvarima Specijalnog rezervata prirode „Uvac“, na čijoj se teritoriji (od 11.746 hektara) one i nalaze. U pratnji čuvara Uvca moguće je da i turisti uđu u ovaj tajnoviti vilajet. Glavna njihova alatka biće baterijska lampa, s obzirom na to da podzemne prostorije nisu osvetljene. Tako se drži konstantnom temperatura od 8 stepeni Celzijusa, konkretno u Ledenoj pećini. Snop tanane svetlosti lampe čuvar će uperiti ka bigrenim kadicama, i predložiti posetiocima da iz njih zahvate malo vode. „Po predanjima, onaj ko tu vodu popije, uskoro će se oženiti ili udati“, čuvar će objasniti svoju neobičnu sugestiju. Sigurno će dodati i koji naučni podatak, te napomenuti da su ozbiljnija speleološka istraživanja ove pećine izvršena sedamdesetih godina prošlog veka. „Tada su i pronađene četiri retke vrste slepih miševa, i posebna vrsta gusenice koja je karakteristična za peštersko podzemlje“, napomenuće znalački, i pun ponosa. I Tubića pećina, izdubljena u stenama sela po kojem nosi ime, prepuna je pećinskog nakita. Nauka joj ne dozvoljava da se time diči, svrstavajući je u malo prostranije kanale. Sličnog oblika je i Baždarska pećina, u blizini ušća Kladnice u Uvac, a kod sela Ursule. Karakteristika tog kanala je to što vijuga u vid slova „s“, koje se mestimično širi u prostrane dvorane. Od pogleda javnosti i dalje se krije javorska lepotica - pećina Durulja, poznata i kao LJepojevićka. O njoj se prenose hvalospevi speleologa da je puna vodopada i virovina, ali i da sadrži crveno koralno ostrvo i kristale narandžaste boje. Ulaz u nju je nepristupačan i nalik je vučjoj jazbini. Ponegde podzemni tokovi promene ćud i naglo poniru, da bi se negde drugde ponovo pojavili. Takvih su odlika i Ušačka, i Tubića pećina. U sudbinu ove druge umešao se i ljudski faktor, pa je od izgradnje brane i formiranja Uvačkog jezera, poznatog i kao Sjeničko, napravljen uspor toka reke, što je znatno promenilo prirodni vodni režim u pećini. „Stoga je jedan od dva ulaza stalno potopljen do određenog nivoa, dok je velika dvorana većinom zajezerena. Zato se znatnim delom godine u nju može ući čamcem“, navodi se u foto-monografiji Kraljevstvo supa, u izdanju SRP „Uvac“. I daleko gore, u visinama, geomorfološka situacija je složena. Pogled sa pomenutog vidikovca Molitva vuku okolne planine - Zlatar, Murtenica, Čemernica, Javor i Jadovnik, ne uspevajući da ih sve obuhvati, niti razgraniči. Najzamamniji je ipak vidik ka reci, a danas Uvačkom jezeru, i strme litice koje ga obrubljuju. NJihova visina iznosi oko 100 metara kod sela Lopiže, koje uzimamo za primer upravo zbog imena. Naime, poreklo naziva vezuje se za reč „lapideum“ , odnosno - kotao nad ognjištem u kome se kuva hrana, te možemo da vizuelizujemo utisak prastanovnika mesta o svom okolišu. Veruje se da su selo tako prozvali dubrovački trgovci što ih je karavanski put ovde vodio u srednjem veku. „Inače, prosečna dubina kanjona je između 200 i 300 metara, a maksimalna do 350 metara“, kako naglašavaju u Rezervatu. Uvac predstavlja južnu granicu Zlatibora, a njegov sliv pripada Starovlaško-raškoj visiji, kao delu dinarske Srbije. Šire gledano, ovaj sliv predstavlja severni deo crnogorskih brda i površi, a nastavlja se i preko Lima, sve do Sarajevske kotline. Zbog planinskog karaktera i prostranih visija dinarskih površi i planinskih venaca, to područje se često naziva krovom Srbije. Iz drugih razloga - dugih zima, visokih snegova i izrazito niskih temperatura, visoravan je poznata i kao srpski Sibir. Nazivaju je i srpskim Tibetom jer sadrži veliki broj kulturno-istorijskih spomenika. Nepristupačne litice bile su pogodne da se ovde ugnezdi mnoštvo manastira, od kojih mnogi više ne postoje. Ponegde su „opštežitija“ obnovljena, kao u primeru manastira Uvac, u selu Stublo, koji je sazidan u periodu između 12. i 13. veka, a porušen u 16. stoleću, da bi bio rekonstruisan 1998, od strane Crkve i Narodnog muzeja iz Užica. U Stublu se nalazi i manastir Dubrava, iz istog srednjovekovnog perioda, o kome se nije znalo baš ništa dok ga nije usnuo otac Danilo, iguman Uvca. Tada su otkriveni ostaci stare crkve, i ovde podignute dve bogomolje, posvećene svetom Vasiliju Ostroškom i svetom Pantelejmonu. Tokom iskopavanja ruševina, na mestu gde se nalazio oltar, meštanin Mitar Đurović pronašao je skrivnicu sa više od 260 dobro očuvanih mletačkih zlatnika iz 17. i 18. veka, što je još jedan od dokaza da se ovde pružala trgovačka trasa ka Dubrovniku. Prodajom nađenih antikviteta, sabran je novac za izgradnju crkava, novog manastirskog konaka, ekonomskih objekata i gostoprimnice aktuelnog ženskog manastira. Samo selo kao da je zaglavljeno u davnoj istoriji, i što se tiče izgleda, ali i delatnosti meštana, okrenutih stočarstvu i prodaji drvene građe. Kao dopunski izvor primanja mogla bi da posluži trgovina gljivama - sunčanicom, smrčkom, borovnjačom, redušom, ali samo kada bi turisti ovde češće svraćali. Lepotom prohujalih vekova obiluje i Štitkovo, nekadašnja rezidencija knezova Raškovića. Ovde su sačuvane kuće i drugi objekti u drevnom stilu starovlaških brvnara, bogato izrezbarenih, a nekad i sa pločom na kojoj piše godina izgradnje, mahom u 19. veku. Štitkovo je čudna mešavina sela i grada, sa trgom, školom, crkvom, kafanom, i zaštićeno je kao kulturno-istorijska celina od Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu. U ataru sela Družinić, gde Uvac pravi veliki zaokret, nalazi se arheološki lokalitet poznat pod nazivom Jerinin grad. Bedemi utvrđenja iz 14-15. veka prate konfiguraciju terena, pa ono ima oblik izdužene elipse. Bogatstvo ovog kraja je i u multikonfesionalnosti. Vrla predstavnica islama je tako Askerli džamija u Uglu kod Sjenice, najstarija od svih svojih srodnica. Sagrađenu 1704, mnogo su je puta rušili i obnavljali. I za nju je vezana legenda, i danas veoma poučna, o izvesnom čoveku što se oglušio o nepisano pravilo da se ne sme seći šuma oko te bogomolje. Nakon što mu je grom spalio rogove kuće, napravljene od drveta koje je krišom posekao, nikom više nije palo na pamet da slično ponovi, kako vele predanja. S druge strane, Delimeđa kod Tutina ističe se po vicešampionskoj visini minareta. Sa svojih 77,5 metara, niži je samo od onog na džamiji kralja Hasana Drugog u Kazablanki. Iako je sve navedeno značajno za širu sliku o području rezervata Uvac, njegov zaštitni znak je, bez sumnje, beloglavi sup, kome su veoma pogodovala opisana geomorfološka obeležja. I za ovu pticu, raspona krila do tri metra, vezuju se razne legende, do danas nezaboravljene. Navodno, sup može da rastera oblake i predskaže oluju, kao i nemile događaje, poput bolesti i smrti. „Narod nije shvatao kako se oni pojave čim neko grlo ugine, pa su skovali priču da supovi mogu da predvide budućnost. Postojalo je i verovanje da im je životni vek oko 500 godine, što proističe iz činjenice da se generacije gnezde na istim mestima u strmim liticama“, kazaće vam zaljubljenici u ove ptice. Beloglavi sup je vekovima pratio pastire i njihova stada. Zato je neretko prikazivan rame uz rame sa bogom Velesom, zaštitnikom stočara. Bio je on i simbol na plaštovima, grbovima i zastavama srednjovekovne srpske vlastele Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića. Duboko poštovanje ovaj lešinar je izazivao time što ne lovi plen i ne traži žrtvu. „U lancu ishrane, njegova uloga je jedinstvena i nezamenjiva, jer obavlja prirodnu reciklažu i čisti prirodu od uginulih životinja. Istovremeno, on sprečava širenje stočnih bolesti“, reći će upućeni. U svakodnevnim vestima, malo-malo se čuje informacija da je neki beloglavi sup iz Uvca nađen negde po belom svetu. Uroš je tako pronađen u Poljskoj, vraćen u Srbiju, da bi se posle vinuo ka Kritu. Darko se domogao Rezervata nakon 15 godina, a da se ne zna gde je u međuvremenu boravio. Dobrila je lutala po Turskoj, Mirna i Milan nastradali na Bliskom istoku, Hadžisup je dospeo do Izraela, a Hiperborejac do Estonije. „Istorijsko nasleđe koje vuku supovi, čini da zimi požele da odu na jug. Ali, s obzirom na to da na Uvcu imaju dovoljno hrane, tom se zovu svi ne povinuju“, poetično je objašnjenje jednog stručnjaka. I dokaz da ove veličanstvene ptice i nauku intrigiraju na razne načine. Iako ogromni, nekad teški i po 11 kilograma, i moćni – leteći i 60 kilometara na čas zahvaljujući vazdušnim strujanjima, beloglavi supovi su u ovom području bili na ivici izumiranja. Stradavali bi oni u ogromnom broju kao kolateralna šteta pri suzbijanju štetočina u ovdašnjim lovištima. Nije im prijala ni izgradnja brane u Rastokama, niti vatrena dejstva u okviru NATO agresije, kao ni smanjenje stočnog fonda, vezano za industrijalizaciju. Osim odlukom o zaštiti područja Uvca iz 1971, i samih svojih staništa, dve decenije kasnije, supovi su spaseni i pravljenjem hranilišta. Kada je, 1994, probijen put do „velike krivine kod Gujaničke Male“, gde su meštani do tada na svoju ruku ostavljali uginule životinje, taj specifični „restoran“ i zvanično je otvoren. Na očuvanju ovog simbola preporoda, ali i Peštera, zdušno se zalagalo i stanovništvo, kao i lokalna preduzeća. Neku asnu od mera zaštite supa imali su i crni lešinar i bela kanja, vrativši se u prapostojbinu. Sada je lanac ishrane gotovo zaokružen, jer prvi oštrim kljunom probija kožu lešine, dok sup i kanja jedu samo meka tkiva. Kada im se pridruži i orao bradan, što je želja zaštitara, imaće ko da pojede i kosti, sa sve koštanom srži. Uvac je utočište i velikog ronca, i to najveće na Balkanu. Na nebu se supovi mogu sresti sa orlom belorepanom, mišarom, zmijarem, surim orlom, kao i brojnim vrstama jastrebova i sova. U šumama caruju vukovi, medvedi, divlje svinje, lisice, zečevi, jazavci, kune.., a ukupno 47 vrsta sisara, što je gotovo polovina njih koji nastanjuju Srbiju. U veštačkim akumulacijama i njihovim pritokama živi čak 24 vrste riba, a nabrojaćemo samo najpoznatije: mladicu, potočnu i jezersku pastrmku, smuđa, klena, skobalja, potočnu mrenu... Neke od vrsta unete su poribljavanjem, kao što je zlatovčica, babuška, amurski čebačok, sunčica i jegulja. Sve su one tek sitan vez na umetničkom radu prirode koji čine i pitome livade, i gustiši belog i crnog bora, smrče, bukve, jele, cera, graba, javora, klena, crne i sive jove, vrbe, divlje leske... „Modrozelena boja Uvca na brzacima penuša, da bi potom prešla u spokoj srebrnastobele“, opisuje se u pomenutoj foto-monografiji. Bele se i okolna polja heljde, takođe u riziku od nestanka, kao potcenjena „žitarica iz pasivnih krajeva“. I nju su sačuvali Starovlašani, znajući da je heljda i hrana, i lek, i bogati izvor nektara od kojeg pčele prave med pun vitamina, minerala i hranjivih sastojaka. Ni druge kuriozitete uvačke flore nipošto ne smemo da zaboravimo. Od 655 registrovanih taksona biljaka, koji čine oko 17 odsto ukupnog broja vrsta biljaka, tri su od međunarodnog značaja, tri na Crvenoj listi flore, dok je njih 25 pod kontrolom sakupljanja, korišćenja i prometa. „Više od 50 vrsta flore ima lekovita svojstva“, naglašavaju u Rezervatu. U SRP „Uvac“ bitišu i strogo zaštićene vrste vodozemaca - žutotrbi mukač, obična krastača i livadska žaba, kao i tri vrste gmizavaca u istom stepenu zaštite - barska kornjača, belouška i poskok. Posebnu vrednost biodiverziteta predstavlja 20 vrsta insekata iz reda tvrdokrilaca, od kojih je devet prvi put zabeleženo u Srbiji Na kraju ovog podugačkog spiska dragulja koje je priroda Uvcu galantno poklonila, mora se reći (još) nešto o čovekovom učinku, a odnosi se prvenstveno na eksploataciju vodenih resursa. Naime, ideja o hidroenergetskom korišćenju reke Uvac rodila se još 1947, u okviru vodnih studija Lima i njegovih pritoka. Već 1953, otpočelo se sa gradnjom dve hidroelektrane istovremeno, u Bistrici i Kokinom Brodu, kako je nastalo Zlatarsko jezero. Kada je, 1979, dignuta zemljana brana kod sela Akmačići, izdvojilo se i Uvačka (Sjenička) akumulacija, duga 27 kilometara, a ponegde duboka i više od 100 metara. Ono je jedino veštačko jezero, osim Vlasinskog u opštini Surdulica, gde je postrojenje za proizvodnju struje na većoj nadmorskoj visini od nivoa akumulacije. Poslednje je rođeno Radoinjsko, dizanjem brane kod istoimenog sela. Voda se odatle sprovodi tunelom, dugim oko osam kilometara, i dovodi do turbina HE Bistrica, da bi posle otekla u Lim. Branama je promenjen prirodni tok reke, što neki eksperti energično spočitavaju neimarima, iako je količina struje ovde proizvedene, predstavljala 65 odsto ukupne proizvodnje u Srbiji. Sada to više nije slučaj, ali, zbog reverzibilne prirode postrojenja, ove hidroelektrane i dalje su nezamenljive. U cilju pravljenja studije i uredbe o proglašenju Specijalnog rezervata prirode „Uvac“, Zavod za zaštitu prirode Srbije sve je ovo spakovao u naučni vokabular, rekavši da je od prvorazrednog značaja očuvanje „spektakularnih morfoloških osobenosti ovog područja“. Te, pažnje vredne odlike rezultat su „kompleksnog uticaja fizičko-geografskih činilaca, klimatskih prilika, ali i tektonskih i geomorfoloških osobenosti“. Uredbom o proglašenju SRP „Uvac“, Zavod ističe i „prisustvo jedne od najređih vrsta lešinara kod nas - beloglavog supa (Gyps fulvus), koji ovom području daje posebnost u odnosu na susedne krajeve Srbije“. U uredbi se pominju i nepokretna kulturna dobra, kao što je pomenuti Jerinin grad, ali i most na Uvcu u zaseoku Žvale, grad Klak (Radoinja) i manastir u Trudovu. Vode ovog podneblja ipak predstavljaju „temeljnu vrednost i okosnicu zaštićenog područja“. Jer, one ne samo da su „svojom ogromnom erozivnom snagom izgradile izuzetnu kanjonsku dolinu u moćnim karbonatnim stenama“, već su i omogućile opstanak biodiverziteta, kakvog nema u državi. O uticaju čoveka još se mora raspravljati, jer on ne čini uvek dobro, niti u skladu sa zakonima. Nesmotreno, trapavo, a nekad i bahato, čovek Uvcu nanosi štetu koju će i sam ispaštati. Dragana Nikoletić