Naviknimo se na to da će rat u Ukrajini potrajati

Ričard Haas, bivši diplomata i savetnik nekadašnjeg državnog sekretara Kolina Pauela, posle 20 godina provedenih na čelu uticajnog njujorškog instituta Saveta za spoljne odnose, u junu se povlači s te pozicije. Tim povodom dao je intervjuu za Project Syndicate, čiji je dugogodišnji autor. Nedavno ste predvideli da se „ničim izazvani rat po izboru“ ruskog predsednika Vladimira Putina „neće skoro završiti“, i da će ova godina „više ličiti na Prvi nego na Drugi svetski rat“. Ali bi možda, u kontekstu priče o tome kako bi rat mogao da se završi, imalo smisla podsetiti se kako je počeo. Kremlj i neki na Zapadu krive Sjedinjene Države i NATO da su „isprovocirali“ Rusiju, i tvrde da zapadne zemlje Ukrajinu - bilo da je vide u ulozi marionete ili ovna za razvaljivanje - koriste da bi preko nje vodile rat s Rusima. Da li bi takav narativ mogao da utiče na trajektoriju rata? Ovaj rat ne vodi se zbog proširenja NATO ili neke buduće ekspanzije koja bi uključivala Ukrajinu (što se neće dogoditi). Ovo nema nikakve veze s NATO, ili sa SAD, kad smo već kod toga. Ovo je rat koji je Rusija inicirala da bi Ukrajina kao suvereni entitet prestala da postoji. Ukrajina predstavlja alternativni model za jednu slovensku zemlju: onaj koji karakterišu demokratski politički sistem i duboka povezanost sa Zapadom. To je za Putina bilo i ostalo neprihvatljivo, ne na poslednjem mestu i zato što bi to i u Rusiji moglo da podstakne zahteve da i ona krene sličnim putem. Budući da su Putinovi ciljevi do te mere egzistencijalistički, teško je videti kako bi rat mogao da se u dogledno vreme završi nekom vrstom teritorijalnog kompromisa dve strane. Putinova uverenost da će protok vremena oslabiti rešenost Zapada dodatno umanjuje verovatnoću da će uzeti u razmatranje bilo kakvu vrstu sporazumnog rešenja za okončanje rata. Ukrajine pak što se tiče, njene ambicije - da povrati sve izgubljene teritorije, da joj Rusija plati ratne reparacije, i da odgovorni za ratne zločine na ruskoj strani budu izvedeni pred sud - takođe umanjuju izglede za kompromis. Ponoviću, moramo da se priviknemo na to da će ovaj konflikt potrajati. Pisali ste 2021. da bi cilj američke politike prema Tajvanu „trebalo da bude smanjivanje nivoa neizvesnosti kada je reč o tome kakve su američke namere i u kojoj meri je u stanju da postupi u skladu s njima, uz istovremeno stavljanje do znanja kineskim liderima kakvi bi bili ekonomski i vojni troškovi agresije“. Imajući to na umu, da li je odgovor Zapada na rusku agresiju na Ukrajinu kineski napad na Tajvan učinio manje verovatnim? Šire posmatrano, kakve su promene američke politike prema Kini - što je jedna od retkih tema oko koje u SAD postoji saglasnost obe stranke - trenutno najurgentnije potrebne? Moguće je da je odgovor Zapada na rusku agresiju na Ukrajinu naveo Kinu da preispita svoju poziciju po pitanju Tajvana. Kina mora da uzme u obzir da bi svaka primena vojne sile protiv Tajvana vodila rigoroznim ekonomskim sankcijama. Osim toga, dok SAD i drugi Ukrajini pomažu samo indirektno, postoji realna mogućnost da bi u odbrani Tajvana učestvovali direktno. To što Rusija nije uspela da ostvari brzu pobedu i problemi s kojima se kontinuirano suočava na ratištu verovatno su takođe naterali Kinu da bolje razmisli, iako će sigurno izvući pouke iz ruskih grešaka i ojačati svoje kapacitete. Istovremeno, moguće je i da Kina veruje kako će isporuke ogromnih količina materijala i finansijske podrške Ukrajini potkopati sposobnost Zapada da vojno pomogne Tajvanu. Kineski lideri bi mogli da zaključe i kako bi zbog toga što s Kinom imaju mnogo dublje veze nego s Rusijom zapadne zemlje mogle da budu manje spremne da joj nameću rigorozne sankcije. SAD moraju da, nastupajući zajedno s Tajvanom i Japanom, Kini stave do znanja da bi joj svaka upotreba sile protiv Tajvana donela veću štetu nego korist; i da Tajvanu savetima pomognu da ne povlači nikakve potencijalno provokativne poteze. U međuvremenu, SAD svoje saveznike moraju da povedu u pravcu preispitivanja ekonomske zavisnosti od Kine, kojoj se ne sme dozvoliti da tu zavisnost koristi za ostvarivanje svojih geopolitičkih ciljeva na račun Zapada. Konačno, SAD moraju da pokušaju da nađu način kako da u naglo i opasno pogoršane odnose s Kinom vrate diskretni diplomatski element. U vašoj najnovijoj knjizi, The Bill of Obligations, (eng. Povelja o obavezama, aluzija na čuvenu Povelju o pravima, što je popularan naziv za prvih 10 amandmana na američki ustav, koji se tiču prava i sloboda, prim.), zagovarate stav da će, ukoliko želi da se na efikasan način suprotstavi bilo „ruskoj agresiji“, ili „još sposobnijoj i asertivnijoj Kini“, Amerika morati da zaustavi „propadanje demokratije“ na domaćem terenu, na šta gledate kao na potencijalno „najozbiljniju pretnju po globalnu bezbednost i stabilnost“. Zašto obnova američke demokratije podrazumeva prelazak s isključivo na pravima zasnovanog koncepta američkog građanina na onaj koji podjednak naglasak stavlja i na obaveze? Prava imaju centralno mesto u svakoj demokratiji. Ali ona ne mogu sama po sebi demokratiju učiniti bezbednom ili funkcionalnom. Razlog je jednostavan: prava jednih se neizbežno sudaraju s pravima drugih. To svakog dana možemo da vidimo u SAD, u rasponu od prava na abortus do prava na posedovanje i nošenje oružja. Kad do takvog sudara prava dođe, rezultat je često blokada, što sprečava osmišljavanje i primenu odgovora na izazove na domaćem i međunarodnom planu. Sučeljena prava bi isto tako mogla da vode nasilju. Obaveze, kako između građana tako i u odnosu između građana i države, od vitalnog su značaja za izbegavanje takvih ishoda, kao i za to da se demokratiji omogući da funkcioniše na efikasan i miroljubiv način. Obrazovanje igra veliku ulogu u ispunjavanju deset obaveza koje u knjizi navodite. Na koji način američki obrazovni sistem mora da se promeni da bi bila uspostavljena „kultura obaveza“ koju zagovarate? Obrazovanje je od centralnog značaja za izgradnju i održivost demokratija, ne u najmanjoj meri i zbog toga što predstavlja stepenicu koja vodi napretku građana. Posebno je obrazovanje iz humanističkih nauka važno da bi se shvatilo zašto je demokratija važna, kako funkcioniše, i šta zahteva od građana. U eri dezinformacija takođe je od vitalne važnosti da ljude naučimo informatičkoj pismenosti - dakle, kako da analiziraju i procenjuju informacije. Da bi američka demokratija ojačala, obrazovanje iz humanističkih nauka moralo bi da bude obavezno u školama, kao i na svim koledžima i univerzitetima. U knjizi insistirate kako je potrebno da „rad u državnoj službi postane mnogo uobičajeniji nego što jeste“. Zašto je ovo važno, i kakvim bi se zakonima, programima ili drugim podsticajima to na najefikasniji način moglo postići? Rad u javnom sektoru nudi način da se građani različitih bekgraunda okupe na jednom mestu i prevaziđu neke od barijera - poput onih proizašlih iz verskih, klasnih, rasnih, etničkih ili ideoloških razlika - koje neku naciju dele. To može da pomogne i smanjivanju političkih razlika između građana i njihovih vlada, a pritom ljudima omogućava da steknu set korisnih veština. Ne zagovaram stav da bi rad u javnom sektoru trebalo da bude obavezan; takav pristup bi naišao na značajan politički otpor. Umesto toga, trebalo bi da osmislimo bolje podsticaje koji bi građane naveli da se opredele za rad u javnom sektoru, uključujući tu i one finansijske - od viših plata do otpisa studentskog duga - te otvaranje boljih perspektiva za napredovanje u karijeri, poput dodatnih mogućnosti za pronalaženje posla ili dalje obrazovanje. © Project Syndicate, 2023.