Meseci ili godine raspleta

Svaki oblik lične vlasti ima svoju Ahilovu petu. To je ličnost vladara po kojem se naziva lična vlast i sa kojim se izjednačava režim kojem je on na čelu. Odmotavanje klupka je počelo. To nije kraj, ali jeste početak kraja. Prvi signal je oslobađanje građana straha. Strah je u ovakvim režimima esencijalna veza vladara i podanika. Oslobađanjem straha podanici postaju građani. Drugi signal je višestruko delegitimisanje režima Aleksandra Vučića. Ono ide gotovo simultano iz tri pravca. Prvo iz sopstvene stranke. Taj proces traje veće neko vreme - od sastavljanja izborne liste, izbora i formiranja vlade, eliminacije određenih kadrova, do najave Narodnog pokreta za državu. Manifestacioni oblik najbolje je vidljiv kroz istupe i ponašanje bivše funkcionerke SNS-a, ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, visokog funkcionera stranke Dragana Šormaza i bivše potpredsednice stranke i ministarke za evropske integracije, Jadranke Joksimović. Zajedničko im je prozapadno delovanje. Prvom i drugoj naglašeno „atlantsko“. Osipanje funkcionera SNS-a je korak ka opadanju broja njihovih birača. Drugi pravac delegitimizacije, onaj neprijatniji za Vučića, dolazi spolja. Prekretnica je tekst u NJujork tajmsu od 3. maja i dovođenje u vezu sa mafijaškim klanom. Usledili su Gardijan, Vašington post, tekstovi u Nemačkoj. To je ozvaničeno na slušanju u Senatu sa predstavnicima Stejt departmenta, 18. maja. Tome treba dodati i šum na vezi sa Miloradom Dodikom (incident na RTS-u i pominjanje porodice Đoković), poraz Andrije Mandića i Mila Đukanovića u Crnoj Gori i ne tako Vučićeva pobeda Jakova Milatovića. Treći pravac delegitimizacije, onaj koji je zaličio na lavinu je masovni izliv nezadovoljstva građana Srbije. Ne računajući one ranije, u poslednje vreme desila su se dva veoma različita i iz različitih vrednosnih pozicija inicirana protesta građana. Prvi je došao od nacionalno-desne i evroskeptične opozicije (Dveri, Novi DSS-POKS i Zavetnici) kao reakcija na nemačko-francuski plan za Kosovo, koji se implementira iako nije potpisan. Drugi, najmasovniji za ovih jedanaest godina vladavine SNS-a i Vučića je mirni i tihi protest građansko-evropski opredeljene Srbije, kao reakcija na dva stravična zločina i masovna ubistva koja su se desila 3. i 5. maja. Zbog neprimerene reakcije vlasti, svaki sledeći protest bio je sve masovniji, naročito 12. i 19. maja, kada su se reke ljudi izlile ulicama Beograda (procene idu od nekoliko desetina do više od 100.000). Odgovor na nezadovoljstvo građana nije fotošop. On je bio podsticaj za veće nezadovoljstvo. Nakon masovnih zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Mladenovca, u Srbiji ništa više nije isto. Pomerena je granica života i smrti, slobode i straha, tuge i radosti, smrtne tišine i zaglušujuće medijske buke, laži i ogoljene istine. Medijski magovi zaustavljeni su u nastojanju da celo društvo pretvore u rijaliti. Politička formula obmanjivanja, pomamljivanja i izluđivanja (Gaslighting) je proklizala i zakazala. Dvorski i iznajmljeni spin doktori su podbacili, medijska mašinerija je zaribala. Stvar nije dovedena do kraja, ali jeste do apsurda. U sekvencama slika - kao što su kriminal, pljačka, korupcija - koje prodiru uprkos medijskim „čuvarima prolaza“, problem nije životni standard koliko ono što građani poručuju Vučiću: „dosta je ubijanja u pojam“. Tugom smo utučeni a medijskom bezočnošću smo dotučeni. Odlučno i masovno iskazuju „stop nasilju“, „ne pristajemo“ i „dosta je bilo“. Ko ne sluša tu pesmu građana, slušaće oluju naroda. Globalni trend dezinformisanja, lažnih vesti i postistine zvuče previše akademski za opis atmosfere lažologije i prevarologije. U tome prednjače televizije sa nacionalnom pokrivenošću u kombinaciji sa tabloidima. U TV studijima odvijaju se, ne samo politički, već i sudski procesi sa raznim oblicima „demonizujućeg ostrakizma“. Svako ko ukazuje na ključne probleme društva biva ućutkivan, obasipan klevetama i uvaljan u tabloidno blato. Oni koji drže „džojstike“ kojima upravljaju medijima, žele da nas „drže u mraku“. Problem je što očekujemo promene pod pritiskom javnosti koju kreiraju oni protiv kojih se građani bore. Nije problem u tome što oni nastoje da kreiraju sopstvenu realnost, već što nas prisiljavaju da u nju verujemo i da živimo u nametnutoj slici Srbije, koju ne prihvatamo. Vođa sam sebe intervjuiše u TV studijima. Mazohistički gledaoci sažaljevaju novinare koji simuliraju intervjue ne smejući da postave čak ni dogovorena pitanja. U javnom mnjenju su vidljive „dve Srbije“, dva diskursa i dva narativa. Ima i interpretacija da se radi o sukobu dva operatera, Telekoma i SBB-a. To su dve paralelne javnosti u okviru iste realnosti. Jedna je ona manjinska, ali sve brojnija, koja gleda N1 i TV Nova. I druga većinska, koja se polako osipa, koja gleda Pink, Hepi, Prvu i B92. To se na određen način odnosi i na RTS. Gledanost i pokrivenost ovih ključnih medija u značajnoj meri reflektovala se na distribuciju glasova za vlast i opoziciju na održavanim izborima. Problem za kreatora je što građani izlaze iz medijske anestezije i dopinga i postaju spremni da brane sve ono što je ugroženo u nama i oko nas. Do velikih političkih promena u Srbiji, kakve su bile 2000. i 2012, nije došlo (samo) zato što je opozicija bila bolja, već kombinacijom dve grupe faktora. Prvi unutrašnji, zato što su građani bili opredeljeni da se vlast promeni i uglavnom glasali protiv („protiv Slobe“ 2000. i „protiv žutih“ 2012). Glasanje se manje temelji na budućim očekivanjima, a više kao sud o dosadašnjim rezultatima (Ivan Krastev). Drugi spoljni, zato što su to želeli spolja. Recimo 2012. predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo čestitali su Tomislavu Nikoliću pobedu u 18 časova, iako je glasanje trajalo do 20 sati. Oba faktora, spoljni i unutrašnji, moraju da budu ispunjena da bi došlo do promene vlasti. Unutrašnjopolitička agenda zavisi i od spoljnopolitičke i obrnuto. Mehanizmi su pokrenuti. Imamo signale spolja i pritiske građana iznutra. Kao da slabi prećutan, a do juče stabilan kompromis između domaćih elita i međunarodne zajednice. I vlast i opozicija svojim delovanjem mogu ove procese da ubrzavaju i usporavaju. To mogu biti meseci ili „godine raspleta“. Vučić nema dovoljno ruku, ni prstiju da zaustavi istovremeno „curenje“ na sve strane. „Cezar“ je uvek u osami. I kada se ispune oba uslova (kako bi Zoran Panović nazvao „Orlovićev zakon“), ostaju izbori, a ne ulica kao način mirne promene vlasti. Ovoga puta građani prednjače u odnosu na političke preduzimače (partije i političare). Opozicija je već jednom, iz njima i nama znanih razloga, ispustila faktičku pobedu u Beogradu. Politike protesta (ekološke, protiv litijuma, protiv sporazuma sa Prištinom, protesti radnika Kolubare, poljoprivrednika, Stop nasilju, lokalne inicijative…) mogu da mobilišu i ohrabre građane i da delegitimišu vlast, ali - kao i bojkot - nigde nisu dovele do promene vlasti. One dovode do promene raspoloženja koja je preduslov za promenu vlasti. Koliko god učestali i masovni bili protesti, promene se na kraju dešavaju u institucijama. U demokratiji sredstvo za to su izbori. Od 2012, od kada je SNS na vlasti, parlamentarni izbori održavaju se svake dve godine (2012, 2014, 2016, 2017, 2020. i 2022), osim kada su 2016. i 2017. održani dve godine uzastopno. Za izbore su opoziciono opredeljeni građani uvek spremniji nego opozicione partije. Na jednom mestu Umberto Eko piše o krizi ideologija i partija: „Partije postaju kao taksi u koji ulazi vođa naroda ili lokalni šef mafije sa zadatkom da kontrolišu glasove“. Građani imaju pravo da pitaju kako se troše naše pare i ko broji i trguje našim gasovima. U suprotnom, razlivena energija „demokratije ulice“ ostaće samo sigurnosni ventil za samoohrabrivanje i pražnjenje nezadovoljstva, od čega više koristi može imati vlast. Ovo utoliko više ako opozicija upadne u svoje poznate kalkulantske, egotripsko-sujetne lavirinte i klijentelističko-bezbednosnu zamku vlasti koja za to ima resurse i oprobane instrumente. Sada je Vučić, podsećajući na Miloševića, u Miloševoj dilemi „steži i popuštaj“. Sa čime će Miloš pred građane nego Miloševom vladavinom. Problem Vučiću nije toliko uverljiva kadrovska alternacija koliko činjenica da mu podrška opada i da potencijal za glasanje „protiv“ njega raste. Na sceni je i revolt neopredeljenih i neglasača. „Kontramiting“ i slične već viđene predstave samo produbljuju podele i zaoštravaju inače prilično uznemireno društvo. Uvažavanje razloga za proteste i izlazak u susret zahtevima može biti „vin-vin“ kombinacija. Mudri političari uvek mogu više da nauče od kritika svojih protivnika i iskazanog nezadovoljstva građana, nego od laskanja i poltronisanja svog okruženja. Kada guše kritiku pripremaju put za sopstveno uništenje. Demokratija ne guši neslaganje već počiva na njemu. Ako nema sluha za dotok informacija, ako nema senzibiliteta za razumevanje poruka građana, tonućemo u dublje podele i sukobe koji više neće moći da se kontrolišu. Srbija je još uvek u šoku. Nenormalno stanje je neodrživo i za većinu neizdrživo. Revolt i bes građana imaju imperativ, za početak - povratka normalnosti. Autor je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu