Zlostavljanje Srbije

Nema većeg zločina koji totalitarna ili autokratska vlast može počiniti sopstvenom narodu i društvu koje vodi od njihovog svesnog držanja u stanju hronične neprosvećenosti. Poput zlostavljača koji svoje žrtve „štiti“ držeći ih izolovanim od informacija iz spoljnog sveta, vlast Srpske napredne stranke deceniju unazad sistem(at)ski podstiče verbalnu i fizičku agresiju, endemsku mržnju, nepatvoreni primitivizam, kolektivnu paranoju, provincijalnu zlobu i ostale osobine koje, kad ih prepoznamo u svom okruženju, čine da se od takvog okruženja distanciramo – kao što se i od naše zemlje distancirao pristojan i uređen svet. Po usamljenosti i izolovanosti Srbiju danas možemo porediti samo s onom Miloševićevom iz perioda ratova devedesetih. Na identičan način izolovan je i njen predsednik – kog kao svetsku pariju, na retkim međunarodnim skupovima gde uopšte uspe da se pojavi, redovno ćuškaju u poslednje redove ili stavljaju na magareću klupu. On, međutim, predstavlja i našu sramotu – shodno Jaspersovoj tezi kako u modernim društvima niko nije izuzet od odgovornosti pa su i narodi odgovorni za načine na koje se (nad) njima vlada. Izdižući infantilnost i destruktivne nagone na nivo državne politike, hronično posvađan s realnošću, zlostavljač Srbije ponaša se kao njen vlasnik. Dok je Boris Tadić imao problem s drugačijim mišljenjem, Aleksandar Vučić je u zavadi s mišljenjem kao takvim. NJegove medijske trovačnice u funkciji su težnje da se Srbija oduči od potrebe da misli. Na istom zadatku angažovani su svi koji mržnju praktikuju u vidu zanata – od lažne premijerke, preko „narodnih“ poslanika, urednika tabloida, televizija s nacionalnim frekvencijama sve do „analitičara“ i korumpirane elite. A koliko je društvena odgovornost važna tragično su pokazali masakri u školi „Vladislav Ribnikar“ i mestima u okolini Mladenovca. Pored pravnog, neophodan je i moralni poredak – kao rezultat konsenzusa oko stvari koje u jednom društvu nisu dozvoljene. Predugo robovanje moralnoj raspuštenosti neminovno rezultira smrću društva, derogiranim institucijama, nesprovođenjem zakona, spregom politike i mafije, dehumanizacijom javne sfere – naposletku i zločinima. „Premijerka“ je zato u pravu kad kaže kako „sistem nije zakazao“. Sistem ne postoji, kao što ni Srbija već dugo nije država nego privid iste. Sopstvene odgovornosti za stanje u društvu prvi put svesni su i uzurpator i njegova fikuskinja. NJihovo nepojavljivanje na mestima izvršenja zločina nije samo odraz nemanja empatije već i svesti o dubini jaza koji su između sebe i društva iskopali. Ne pokušavši čak ni da odglumi lično i institucionalno dostojanstvo, dok je Srbija oplakivala žrtve zlostavljač nije silazio s TV ekrana, iskazujući čak i za njega frapantno pomanjkanje lične pristojnosti i elementarne uračunljivosti. Košmar u kom živimo njegovo je autorsko delo, srazmerno količini prigrabljene vlasti. Umesto iskrenog priznanja nemoći društva, jer ovakve tragedije teško bi prevladale i mnogo veće i uređenije zemlje, jedino za šta je bio sposoban bila je pasivna agresija, pretnje represijom i retratumatizacija društva. U ruganju žrtvama pridružili su mu se oblik života zvani „govno jedno kako smeš“ u danu žalosti, objavivši „ispovest“ dečaka ubice s naslovom „Nije mi bilo teško da ih pobijem“ i „televizija“ Hepi koja nam je ponudila Šešelja. Umesto poniženih institucija čast društva su, na svu sreću, odbranili građani – najpre spontanim izlivima bola, potom i masovnim protestima Srbija protiv nasilja. Formalno okupljeni od strane opozicije, protestanti zahtevaju smenu REM-a, rukovodstva RTS-a, oduzimanje nacionalnih frekvencija Hepiju i Pinku, ostavke resornih funkcionera koji se nisu udostojili da ih podnesu sami, ukidanje rijalitija i zabranu Informera i srodnih toaletoida. Ukratko, Vučićeva piramida mržnje potpuno se raspala i on trenutno nije predsednik ničega osim svoje razbojničke družine koju neosnovano naziva političkom strankom. Izuzev kontinuiteta u mržnji on prosto više nema šta da ponudi. Lišen talenta za racionalno rešavanje političkih problema, njegov sistem „vrednosti“ pristojnost smatra slabošću a „dijalog“ praktikuje isključivo u svrhu dehumanizacije oponenata i nezavisnih medija. Ako je od Vučića iko očekivao nešto drugo taj ili je naivan ili prosto nije odavde. On je već pao i to je sada savršeno jasno. S jedne strane stoje građani oslobođeni straha, sa druge pad podrške međunarodne zajednice (tekstovi u NJujork tajmsu, Gardijanu, berlinskom Tagesšpigelu i rasprava u američkom Senatu). Ono što je, međutim, nepoznanica je koliko bi taj pad mogao da potraje i kakve će još posledice ostaviti po društvo. Zato moramo da se gledamo u oči i jedni drugima govorimo istinu. Zasuta gebelsovskim lažima, većina Srbije o protestima ne zna skoro ništa. Dok su strane televizije izveštavale o više od sto hiljada demonstranata u Beogradu na Hepiju i Pinku ih nije bilo više od osamdeset. Ne pridobijemo li bar deo i te Srbije, kojoj se danas obraća samo njen zlostavljač, povratak u normalnost neće biti moguć. Suštinskom bezidejnošću, tajnim i javnim paktiranjima s režimom, zasluge za Vučićevu institucionalnu razularenost snosi i njegova opozicija koja 11 godina ne uspeva da se konsoliduje i nametne kao kredibilna alternativa, spremna da menja društvo. Iako najmasovniji, ovo nisu prvi protesti protiv uzurpatora. Većinu prethodnih obesmislila je upravo opozicija. Građani i građanke Republike Srbije nedopustivo dugo taoci su i jednih i drugih – pri čemu obe strane iskazuju nezadovoljstvo svaki put kad odbijemo da glumimo srećne taoce. Lekcijom iz demokratije i željom za promenama svoju ulogu građani su odigrali maestralno – ono što, nažalost, i dalje fali je adekvatna politička artikulacija. Opozicija prosto mora da shvati kako građani na ulice nisu izašli zbog njihovih mandata, već zbog svoje slobode. Zbog vlastite dece. Kao što smo poslodavci predstavnicima vlasti mi smo, isto tako, poslodavci i opoziciji koja svoje mandate ovaj put mora da zasluži. A kako vremena za čekanje neke bolje opozicije nažalost nemamo – postojeća mora prestati sa suludim obećanjima, poput Srđana Milivojevića i Nebojše Zelenovića, o tome kako „neće biti odlaska kućama sve dok se ovo ne završi“. Takve stvari koriste isključivo režimu – kao što mu je, u trenutku nominalne pobede u Beogradu, koristio i Đilasov odlazak „na kanabe“ gde se s uzurpatorom „dogovarao“ oko stvari za koje nijedan od njih nije nadležan. Povratak u normalnost podrazumevaće dugu i iscrpljujuću borbu. Poigravati se danas s emocijama i nadama ljudi mogu samo političke hulje. Kako bismo dali crveni karton režimu – moraćemo da podelimo gomilu žutih, a bogami i crvenih kartona, predstavnicima nedorasle opozicije. A pošto vlast najavljuje kako je spremna da ponudi vanredne izbore, tu opciju ne treba olako odbaciti. Insistirati dalje na bilo čijoj ostavci – kad to već nije ostavka zlostavljača Srbije – prosto nema smisla. Ostavka je moralni čin a naterati ikog da bude moralan nije moguće. Treba da ih prisilimo da raspišu slobodne i demokratske umesto oktroisanih izbora po meri režima. A da bi izbori zbilja predstavljali put ka ozdravljenju društva – neophodna je normalizacija medija odnosno smena REM-a i izbor novog (dogovorom u parlamentu), koji će po hitnom postupku izvršiti reviziju odluke o nacionalnim frekvencijama. Slobodnih izbora ne može biti bez slobodne kampanje u trajanju od najmanje 90 dana. Bez toga, besmislen je dalji boravak u lažnom parlamentu kao i fingiranje dijaloga na RTS-u. Ako režim želi da se igra demokratije – neka se toga onda igra sam! A što se tiče „najvećeg mitinga u istoriji Srbije“, kolika god bude posećenost istog, on će predstavljati razdelnicu između uspravne i ožalošćene, sa jedne i uplašene i ucenjene Srbije, s druge strane. Umesto što prisiljava i plaća ljude da ga vole, uzurpator bi trebalo da razmisli o rečima mađarskog pisca Petera Esterhazija o tome kako kod autoritarnih režima često deluje kako bi mogli potrajati vekovima – a onda se jednog četvrtka sve jednostavno raspadne.