Stvarnost je podeljena na svetlo i tamu

Postoji prelomna godina u biografiji i bibliografiji Kamij Lorans. Posle rođenja i smrti svog prvog deteta 1994, te autobiografske ispovesti Filip iz 1995. koja govori o tom iskustvu, bilo joj je teško da se vrati čisto romanesknom pripovedanju. Grubo je „dotakla stvarnost, staru prijateljicu“. Pomenuta knjiga, objavljena u izdavačkoj kući Vaganar, u prevodu Nikole Bjelića, stoji pred nama na stolu u Francuskom institutu. Opis dva sata nečijeg života, prilika da dva minuta budeš majka – kako piše. Pedeset stranica snažne proze, dovoljno za četiri celine: „Patiti“, „Shvatiti“, „Živeti“, „Pisati“. Teško da izvan toga još nešto postoji... „Na početku sam pisala klasične romane, držala se fikcije, mašte i izmišljenih likova“, kaže Kamij Lorans u razgovoru za NIN. „Nakon tog dramatičnog trenutka, gubitka deteta, nije više bilo moguće vratiti se u takve romane. Shvatila sam da je život kratak i smatrala da treba da ga upotrebim tako što ću pokušati da razumem šta mi se desilo; šta se dešava u životima ljudi. Stvar od suštinskog značaja: shvatiti šta se zbilo, pre nego izmišljati priče.“ Odatle – dodaje – dolazi snaga autofikcije. LJudi imaju potrebu da razumeju stvarnost. „Kao kada volite dokumentarne filmove... Hoćete konkretno, proživljeno iskustvo.“ Na naša pitanja odgovara tiho, ljubazno, precizno i jasno. Život nas steže tvrdim povezom, papir je uvek oštar; pazimo da se ne posečemo. Nije li cela književnost, u izvesnom smislu, autofikcija? „Slažem se. Svi romani, barem delimično, sadrže ono što je pisac proživeo.“ No, naglašava da u Filipu nema fiktivne konstrukcije. „Žensko je roman. Pravim razliku!“ – pokazuje na izdanje Akademske knjige, na prevod Svetlane Stojanović. Na koricama su navedene reči spisateljice: „Ovo je priča o tri žene: o meni, koja pripovedam život junakinje romana od rođenja do odrastanja njene ćerke. Druga žena je moja majka, domaćica, koja bez odobrenja muža nije mogla da se zaposli ili otvori račun u banci. Treća je moja kći, ona mi je donela slobodu.“ Ideju joj je dao pokret MeToo, proučila je žensku sudbinu, položaj žene u društvu. Naratorka se i ovde pita da li je sećanje i mašta varaju; da li je sve izmislila... „Upravo me taj problem najviše zanima u autofikciji. Čak i dok težimo da saopštimo istinu, stalno postoji deo fikcije, jer je sećanje nepouzdano. Želimo da ispričamo sopstvenu prošlost, ali neretko zaboravljamo, ili prenosimo šta smo čuli od drugih. Plus nesvesno, deo fantazije, snova... Realnost nije isključivo materijalna, ona koju živimo na opipljiv način. Tu je suština; u nepouzdanosti sećanja i izmišljanju. Nikada nećete moći da `realno` stavite na sto i tvrdite: Evo, ovo je realno.“ Od naslova Filip do naslova Žensko prošle su dve i po decenije, čitav opus, međutim, čitalac lako spaja ova dva sveta. I u jednom, i u drugom, stvarnost je podeljena na svetlo i tamu, na dan i noć; na rađanje i umiranje, na život i smrt. Spram njih uvek stoji – reč. Pišem da bih videla – poručiće u autobiografskoj prozi. Rečenica sa 19. stranice: „Nikada nisam tako izbliza osetila trku sa smrću, sa časovnikom, to nadmetanje između smrti i reči, i da je bezuslovno bilo potrebno, i to hitno, `izreći` ga, objaviti, imenovati, da bi postojao.“ „Rodiš se iz jedne reči kao iz ruže, procvetaš u jeziku“ – čitamo u uvodu romana Žensko. Kamij Lorans naglašava da time upućuje na stvaranje sveta u Bibliji: na početku beše Reč. „Činjenica da možemo da govorimo, to jest postojanje govora – kreira stvarnost. Govor je otelovljava. Na izvestan način, stvari počinju da žive u trenu kada izgovorite njihovo ime. Mislim da je Niče rekao da kada reč melanholija ne bi postojala – ni melanholije ne bi bilo. Reč je ispred svega.“ Zato brzo stižemo do jezika, do podvučenog reda što nas dugo kopka. „Čini se da je jezik privilegija nas koji tako rano naučimo da sputavamo svoje telo.“ „Često to kažem, govoreći o ženama. Statistički znamo da one koriste više reči. Naučene su da sebe fizički obuzdavaju. Zato se ispoljavaju kroz jezik. Takvo je moje iskustvo.“ Prećutkujemo da stomak poredi s palimpsestom na kome se od sada više ništa ne može ponovo napisati – uživanje, trudnoća, strah – „osim na toj liniji“. Zadržava nas pitanje „patnje da se piše sa ove strane, van polja bola“. Braća Gonkur su rekla da bolest pojačava čovekov osećaj za opažanje poput fotografske ploče. Sagovornica našeg magazina nadovezuje se na pitanje, pa pominje Prusta; sve počinje od tuge. „Tuga zapravo stvara ideje i književnost.“ Zato je teško reći Ja, pogotovo u autofikciji. Četiri poglavlja o gubitku deteta završavaju se zaključkom da svaki pisac ima jednu nemoguću rečenicu i da je za nju dugo ta rečenica počinjala sa Ja. Žensko kreće pripovedanjem u prvom licu, zatim se prelazi u drugo, vraća u prvo... „I treće“, nastavlja niz. „Pisanje je zapravo sklapanje parčića. Pokušavala sam da sve bude u prvom licu, a onda shvatila da ima prelaza, detalja koje ne mogu tako da napišem. Trebalo je napraviti distancu u odnosu na najbolnije trenutke. Da bih se udaljila, prelazila sam u treće. Intuitivno. Nisam na početku planirala. Krenula sam i došao je trenutak u kom sam osetila da tu zamenicu treba da promenim. Kratko sam se pribojavala da ću takvim postupkom zbuniti čitaoca, ali kako god – ovako je moralo. Niko nije rekao da nešto ne razume.“ Podigli smo sa stola oba izdanja. Piše li književnik celog života jednu knjigu? Mirko Kovač i Danilo Kiš imali su različit pristup po tom pitanju. Kiš je smatrao da svaka knjiga mora biti različita, a Kovač da ispisuje jednu te istu knjigu pod različitim naslovima i s različitim pristupom. „Jednu!“, odgovara. „Mnogo verujem u to... Prust je zapisao istu stvar. Ne tvrdim da važi za sve, ali za mene bi se moglo reći. U autofikciji je još preciznije: sledite sopstveni život.“ S obzirom na to da smo već razgovarali s Asulinom, Želunom i Klodelom, članovima Akademije Gonkur, interesujući se šta činiti u žiriju kada neizbežno dođe do toga da treba „porediti“ neuporedive proze – nismo zaboravili da isti problem iznesemo pred Kamij Lorans. Ona je u februaru 2020. postala članica desetočlane Akademije. „Nemamo iste kriterijume. Jednima leži realizam, drugima istorijski roman, treći traže dobar stil. Nemoguće je porediti, naročito ako se radi o poslednjoj selekciji. Reč je o ličnoj sklonosti, o osećanju. Zato je rad u žiriju težak. Prinuđeni ste da se ponekad potčinite izboru drugih.“ Vreme za razgovor je isteklo, pa molimo Sonju Filipović iz Francuskog instituta da prevede anegdotu. Student se svojevremeno navodno izvinio profesoru Jovanu Hristiću jer neće biti „objektivan“, na šta mu je Hristić odgovorio: „Mi smo subjekti, ne objekti.“ „Subjekti, subjekti“, potvrđuje. „Pozvana sam u Stokholm. Nobelov komitet organizovao je simpozijum, debatu o piscima koji objavljuju i kritiku. Pripremila sam predavanje. Čitajući dela drugih, u slučaju da ste i sami autor, osetljivi ste na svaku reč, rečenicu; mislite kako biste vi to iskazali... Gotovo kao u muzici: da li dobro zvuči... Jako subjektivna stvar.“ Mića Vujičić