Problemi u „raju“

Aleksandar Vučić nije dobio aplauz nenaklonjene mu javnosti kada je posle mnogo propalih najava konačno „predao štafetu“ Srpske napredne stranke Milošu Vučeviću. Sa amortizovanjem nezadovoljstva onog dela javnosti koja je insistirala na principu Tomislava Nikolića - predsednik svih građana ne može biti i predsednik stranke - odocnilo se ne samo zato što je sam Vučić duboko već u svom drugom mandatu nego i zato što to čini onda kad je stranačka organizacija koju je predvodio deset godina kompromitovana aferama, a za njega se stekli uslovi da moć, uključujući i onaj njen deo koji proizlazi iz funkcije predsednika Srbije, prenese na drugu stranu. U „nadstranačku“ organizaciju – Pokret za narod i državu, kojom će, takođe, rukovoditi. Na vanrednoj skupštini SNS u Kragujevcu, proteklog vikenda, svaka potencijalna asocijacija na trenutak u kome je Nikolić svoju štafetu predao Vučiću je izbegnuta, od toga da donedavni lider SNS nije podneo ostavku, jer mu je ionako bio istekao mandat, te je na njegov predlog samo izabran novi (Nikolić je podneo ostavku, a Vučić, kao njegov zamenik je stranku preuzeo do izbora) do toga da na skupu od oko četiri hiljade delegata, u njegovom rodnom gradu, nije bilo bivšeg lidera stranke i predsednika Srbije. Dragan Šormaz odmah se požalio da je ovim načinom izbora prekršen Statut stranke, jer predsednik nije ovlašćen da predlaže svog naslednika, a šteta je za bivšeg naprednjaka što on više nema mogućnost da se žali Upravnom sudu, kako sugeriše da bi trebalo. Uostalom, proces pred tim sudom bi trajao taman koliko i Vučevićev mandat, po potrebi i duže, svakako ne duže od perioda u kome je sam Šormaz bio vredni naprednjak neopterećen formalnostima. Nije bilo nikakvog stranačkog odjeka na njegovo „odmetništvo“, kao ni na unakrsne rasprave članstva nezadovoljnog funkcijama drugih (sukob Joksimović - Trivan, na primer) ni na aktivizam bivše ministarke Zorane Mihajlović i pokušaj da opere biografiju nakon desetogodišnje vladavine, kao ni na ispovedanje Stanislave Pak, Nikolićeve savetnice za medije, koja se dosetila da napusti stranku i da je u Predsedništvu zaposlena na crno, godinama pošto je ćuteći u njemu sedela bez glasa kritike. Probleme u raju, koji su dospevali u javnost pred skup „Srbija nade“ i vanrednu skupštinu SNS, Darko Glišić je vredno pokrivao novim zvučnim članovima - teniserom Jankom Tipsarevićem i bivšim košarkašima Dejanom Tomaševićem i Ratkom Radovanovićem. Konačno, ikonografija na skupu u Beogradu i scenario u Kragujevcu najavili su da svi oni zajedno idu za Vučićem put novog pokreta. Pogrešno nazivan skupom SNS, miting koji je, kao svojevrstan odgovor, organizovan u Beogradu 26. maja, bio je više nego očigledno demonstracija lične moći jednog čoveka, čije je ime bilo na majicama prisutnih, kome su se ode spevale u govorima na bini, čije se ime uzvikivalo iz publike. Dok je na televiziji Pink neprekidno isticana glavna vest - da istraživanja pokazuju da predsedniku Srbije rejting raste praktično u nebesa i narativ u vezi sa građanskim protestima se, u medijima bliskim vlasti, menjao u „protesti protiv Vučića“. Ta majska demonstracija moći očigledno nije uspela da zastraši konkurenciju niti da zada nedostižan cilj u brojnosti onom skupu koji se održao sutradan, ali je potvrdila da je Vučić jedini nosilac rejtinga stranke i da lično još uvek nema pravog takmaca u politici. Tek, novi predsednik SNS objasnio je da se Vučić „ne razvodi“ od te stranke, čiji član ostaje i da on zapravo ima „kviska“, jer će se u svemu savetovati sa Vučićem, podržavati ga i nastavljati s njegovom politikom. SNS će „čuvati kao najjaču stranku, motor razvoja Srbije i najveću podršku predsedniku Srbije“, kazao je Vučević. Kad na red dođe izbor novog rukovodstva, na sednici GO 24. juna, Vučević unapred kaže da će se doneti i odluka o pridruživanju novom Vučićevom pokretu, najavljenom prošlog leta, čiji smo dan formiranja i još nekoliko ne nevažnih detalja konačno saznali u poslednjim danima maja. „Već za Vidovdan, upravo zbog krize u kojoj se nalazimo, a zamoliću SNS da bude stožer svega toga, krećemo u formiranje Pokreta za narod i državu, da bismo imali bazu, oslonac i osnovu da sačuvamo našu zemlju u naredne dve, tri krizne godine koje su odlučujuće za budućnost Srbije“, kazao je Vučić. Pokret će, po svemu sudeći, biti nadstranačka organizacija koja će predvoditi listu na predstojećim izborima, što bi moglo da otvori mnoge operativne opcije za izbegavanje obaveza koje inače imaju stranke, kakve su, na primer, određene zabrane finansiranja. Uopšte obrnut trend, da se iz stranke, i to najveće, stvara pokret, ne kao koalicija više nezavisnih subjekata nego kao opštenarodna sinteza „intelektualaca, uglednih ličnosti“ i probranog društva i iz inače kompromitovane stranke, tumači se, u skladu sa primerima iz prošlosti poput Narodnog fronta Josipa Broza 1945, kao autokratski, bezmalo jednopartijski, ali svakako potez s namerom da se diferencira pozitivno u odnosu na svakog ko ostane izvan tog saveza. Za svaku eventualnost, politički pragmatizam nalaže Vučiću da se od „kukolja“, kako je sam nazvao delove SNS, distancira pre nego što s njim potone i to dok pik njegove lične moći još traje, a poluge vlasti još čvrsto stoje u jednoj levoj i jednoj desnoj ruci. Sa slabljenjem SNS i pod pritiskom protesta, pritisnut ratom u Ukrajini, energetskom krizom i situacijom na Kosovu i Metohiji, idejni tvorac pokreta ima pregršt linija na tacni po kojima bi tu diferencijaciju na one koji su za državu i protiv nje, mogao da pravi. Iz dosadašnjih interpretacija čini se da će to biti novi pokušaj „kečola“, hibrid koliko i SNS u svom stvaranju, koji će težiti da pred spoljašnjim i unutrašnjim pretnjama razvrsta one koji su za očuvanje samostalnosti Srbije od onih koji to nisu. Sve zajedno kako bi se suštinski izvukao maksimum iz mogućih izbornih rezultata za narednih „dve do tri godine“. Kad su razlozi čak i najtvrdokornije opozicije protiv vlasti ogoljeni, oni se mogu pretočiti u uslove za trgovinu u kojoj nijedna kombinacija više nije nemoguća, kao što nije nemoguće da se kroz novu formu lansira, recimo, neki sasvim novi kurs spoljne politike. Pokret će, uostalom, svakako imati veći koalicioni potencijal od SNS, kao i prostor za razne zaokrete politike. Rasim LJajić jedini je za sada potvrdio „logično“ priključivanje SDPS pokretu, ali Ivica Dačić mudro podupire diktirani pravac priče. „Nema ovde priče ni o kakvom utapanju jednih u druge, o tome pričaju samo naši protivnici... Prihvatam taj oblik saradnje zato što je za važne odluke potreban savez koji će okupiti i ljude koji nisu u politici, a podržavaju i bore se za Srbiju“, kazao je za Kurir. Konačno, Dačić poentira kad kaže da će ideju podržati, jer je reč o pronalasku modela „kojim će se obezbediti najšira podrška“, pa onda i jedinstvo oko najvažnijih pitanja za državu. Predsednik SPS će formalno sačuvati partiju, ali važnije je kojoj će listi pripasti onih stotinu hiljada glasova koje je SPS vratio na prethodnim parlamentarnim izborima. Odustajanje od sopstvenog kandidata i podrška Vučiću na predsedničkim izborima je, po mnogima, još tada, bio prvi korak ka zajedničkoj listi. Prve reakcije opozicije su da je stvaranje pokreta prevara kojom će se građani navesti na prihvatanje francusko-nemačkog plana (desni), neki strepe od zaokreta ka Rusiji ili pak da je ovaj trenutak početak Vučićevog pada, što se mora iskoristiti za konačni obračun (liberalni). Sve u svemu, potcrtan je front čiji bi se prelazak s onu stranu, pa makar i kao odazivanje na dijalog, na koji Vučić svakodnevno i upadljivo poziva, tumačio kao podrška neprihvatljivom režimu. Malo je manevra za opoziciju da se postavi drugačije bez obzira na to što baš takav front radi u korist ciljeva najavljenog pokreta. Kao uostalom i delimično ispunjavanje zahteva protesta „Srbija protiv nasilja“, koje na prvu loptu deluje kao povlačenje i političko slabljenje, ali ono, u ovom slučaju, otvara vrata novom-starom političkom faktoru da taman kada je zaličilo da će ga nezadovoljstvo građana sistemom pritisnuti, posegne za pozicijom novog kohezivnog faktora. Ne više ni samo stranke, nego celog društva. Funkcioneri SNS nikada nisu krili da se u toj stranci jedan čovek o svemu pita, ali nema primisli da će se posle njega sve raspasti, kako bi se dalo očekivati. Zato što sve ostaje po starom, na drugom nivou igrice. Pokret najšireg „narodnog jedinstva“ će, uostalom, predvoditi „predsednik svih građana“, pa po tom sledu stvari - predsednik će i tu biti jedino vezivno tkivo onim raznorodnim koji će ga podržati. Pitanje šta je, onda, ostatku građana doći će na red, ako ne pre, u prvoj sledećoj izbornoj kampanji, kad mu ti isti zbog kojih se navodno odrekao stranke, ponovo postanu neprijatelji. Dragana PejovićPortret Miloša Vučevića, novog predsednika SNS Zauvek zahvalan Dva puta izigran za obećanu funkciju premijera, 2019. i 2022, Miloš Vučević dočekao je svojih pet minuta, da bar neko vreme bude predsednik najveće stranke u Srbiji, dok ona to još uvek jeste. Kazavši u svom prvom obraćanju sa nove funkcije da će se SNS odmah pridružiti pokretu koji će Aleksandar Vučić povesti, Vučević (1974) potvrđuje vernost, koja ga je, redosledom stvari, uspinjala na stranačkoj lestvici, a po mnogima lansirala i u sam vrh prijatelja porodice Vučić. Advokat u kancelariji svoga oca Zorana, novosadskog radikala koji je predsedavao skupštini grada od 2004. do 2008, nije se isticao aktivizmom u SRS, nego se odsudne 2008. učlanio u SNS. Gradski odbor poveo je 2011, a već godinu dana kasnije postaje gradonačelnik Novog Sada na način koji je obeležio njegov razvojni put u politici, zaduživši ga na odanost. Pre lokalnih izbora, relativno anonimni Vučević „savladao“ je struju Igora Mirovića, aktuelnog predsednika Pokrajinske vlade i tada već prekaljenog prvog naprednjaka u Vojvodini. Četiri meseca po glasanju, na kome je DS osvojio 17,9 odsto, SNS 15,7 i LSV 15,4 odsto glasova, trajala su preletanja odbornika i menjanje stranačkih dresova. Sve dok na jednoj maratonskoj sednici Vučević nije izabran za svoj prvi od tri mandata, ali desetogodišnje upravljanje tim gradom ne koristi za stvaranje sopstvene baze unutar stranke. Treći mandat, koji ga je učinio najdugovečnijim gradonačelnikom Novog Sada, 2020. dobija kao utehu za njegovo već najavljeno preseljenje u Nemanjinu 1, jer se u „teškim i mučnim razgovorima“, trojac Vučević, Vučić i Ana Brnabić, po rečima premijerke, dogovorio da ona ipak ostaje na mestu predsednice Vlade, a da će je Vučević, koji je dobio mesto potpredsednika i ministra odbrane, naslediti 2024. Kao gradonačelnik Vučević je sa Anom Brnabić već sarađivao u Upravnom odboru NALED-a, 2015. i 2016, javno-privatne alijanse koju je u to vreme vodila. Vučevićeva tri mandata obeležile su optužbe da je odlukama gradske uprave omogućavao nekontrolisanu gradnju firmi Galens, pa i na mestu bivše zgrade Komercijalne banke, pod zaštitom države i štitio čelnike novosadske uprave za inspekcijski nadzor od odgovornosti za odmazdu nad uzbunjivačima. Navodno je zbog negativnog mišljenja o projektu „Novi Sad na vodi“ smenjeno rukovodstvo JP Vode Vojvodine, a u dogovoru s navijačima i rukovodstvo FK Vojvodina, da bi ojačao svoj uticaj. U biografiji se diči što je Novi Sad učinio Omladinskom prestonicom Evrope i Evropskom prestonicom kulture. S prvim u vezi je i osnivanje Megdan borilačkog turnira (Vučević je osnivač) koji će kao privatnu firmu koja organizuje turnire širom Srbije voditi Aleksa Balašević, sin poznatog kantautora, koji se hvali da su joj - iako Megdan grupa ni sad ne postoji u zvaničnim registrima - u kratkom roku pokrovitelji postali Grad Novi Sad (kao i kasnije za film Megdan), Ministarstvo spoljnih poslova, Srbijagas, Telekom, Sport klub... U imovini javnih funkcionera Agencije za sprečavanje korupcije, od koje je dobio i jednu opomenu zbog nepropisne prijave, Vučević navodi da poseduje dva stana u Novom Sadu, četvorosoban i dvosoban, i garažu. Završio je gimnaziju u Bačkom Petrovcu i Pravni fakultet u Novom Sadu, nosilac je dva ordena SPC, oženjen i otac dvoje dece. Iako nesklon ekscentričnosti u izjavama, ovaj advokat bio je spreman da upotrebom prava u političke svrhe založi svoju prethodnu karijeru, kada je svojevrsnom pravnom akrobacijom pokušao da oslobodi Aleksandra Vučića, a potencijalno i njegovog brata Andreja i Aleksandra Vulina, za javne optužbe za umešanost u slučaj Jovanjica i veze sa klanom Veljka Belivuka. Podnoseći oba puta krivične prijave protiv nadređenog, koje je tužilaštvo ekspresno odbacilo, budući da su bez dokaza, Vučević je pokušao da manipuliše pravnim poretkom, predstavljajući tu odluku nadležnih kao dokaz nevinosti.