У књизи Беда људских права: десница, пандемија и наука као ново подручје политичке борбе (ФМК), политички филозоф Филип Балуновић пише да је с доласком пандемије постало белодано да људска права – уз то што су током последњих деценија унапредила статус многих маргинализованих и обесправљених мањинских група, али и истовремено, као идеологија, легитимисала капиталистички систем који кршење права уопште омогућује – могу да имају и  отворено реакционарну димензију. Читави покрети широм планете су захтевали и право на невакцинацију и неношење маски, што је значило и право на одсуство одговорности према заједници. Чини се да дебате о правима и обавезама појединца у стабилократским друштвима попут српског делују још опасније, и, парадоксално, јаловије. Довољно је погледати реакције на прикупљање нелегалног оружја након масовних убистава у ОШ „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца – једни у регулисању права на поседовање и ношење ватреног оружја виде решење проблема, а други одсуство адресирања његових узрока.