Vreme je da se misli o Srbiji posle Vučića

U knjizi Beda ljudskih prava: desnica, pandemija i nauka kao novo područje političke borbe (FMK), politički filozof Filip Balunović piše da je s dolaskom pandemije postalo belodano da ljudska prava – uz to što su tokom poslednjih decenija unapredila status mnogih marginalizovanih i obespravljenih manjinskih grupa, ali i istovremeno, kao ideologija, legitimisala kapitalistički sistem koji kršenje prava uopšte omogućuje – mogu da imaju i  otvoreno reakcionarnu dimenziju. Čitavi pokreti širom planete su zahtevali i pravo na nevakcinaciju i nenošenje maski, što je značilo i pravo na odsustvo odgovornosti prema zajednici. Čini se da debate o pravima i obavezama pojedinca u stabilokratskim društvima poput srpskog deluju još opasnije, i, paradoksalno, jalovije. Dovoljno je pogledati reakcije na prikupljanje nelegalnog oružja nakon masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca – jedni u regulisanju prava na posedovanje i nošenje vatrenog oružja vide rešenje problema, a drugi odsustvo adresiranja njegovih uzroka. „U kontekstima poput našeg, gde je nasilje sastavni deo društvene dinamike, od funkcionisanja saobraćaja do ponašanja i funkcionisanja najviših državnih instanci, pravo da se poseduje i nosi oružje postaje opasnost i po uživaoca prava i po zajednicu. S druge strane, nije slučajno što nemali broj ljudi u Srbiji ne želi da se upravo tog prava odrekne, jer pojedinci nemaju poverenja ni jedni u druge, ni i u sposobnost sistema da ih zaštiti. Zato će se ljudi i posle akcije prikupljanja oružja i dalje plašiti, bilo da pošalju decu u školu, bilo da koračaju ulicom, jer je posle masakra poverenje još dodatno narušeno. Rasprostranjenost oružja jeste simptom, ali su uzroci nasilja, straha i nesigurnosti u društvu mnogo dublji“, kaže Balunović za NIN. Šta onda treba prvo adresirati? Vlast i one koji kroje javno mnjenje, jer u Srbiji možda nema zakonskih ograničavanja formalnih prava, ali je očigledno da vlast može da bez posledica odlučuje ko će koja prava uživati, a ko ne, i kako će to sve biti predstavljeno javnosti. Stoga nedavne tragedije treba da pokrenu promišljanje izvan granica dozvoljenog, jer su ljudska prava i zakonski okvir postali nedostatni kada je reč o mogućnosti za iole osetniju društvenu promenu. Ipak, nedavni događaji oborili su nas na leđa i ustajanje na noge mora da bude postepeno, iako su pojedinci požurili da mapiraju uzroke i ponude brza rešenja. Razumem da su protesti protiv nasilja morali da imaju konkretizovane zahteve, ali bi naivno bilo misliti da bi i njihovo eventualno ispunjenje rešilo dubinske uzroke nasilja i nebezbednosti.  Čini se da su protesti protiv nasilja i miting koji su organizovale vlasti već visoke društvene tenzije podigli na još viši nivo. Došlo se do „Mi(ili)on“, odnosno „Srbija nade“. Kako vama izgledaju ovi masovni skupovi? Prvi protest protiv nasilja bio je nešto nalik na kolektivnu psihoterapiju metodom ćutanja i stajanja jednih pored drugih. Mnogi predstavnici opozicije su reagovali adekvatno, ali nisu svi. I pored apsolutne bespomoćnosti koja se oseća pod vlašću SNS-a, mislim da nije dobar trenutak za paljenje masa, već za jedno aktivno „zatišje pred buru“, jer se ovi masakri neće zaboraviti kao što je to bio slučaj sa nekim drugim događajima u prošlosti. U dobroj meri, to je upravo ono što se događa, uz nikad veći broj ljudi na ulicama koji „aktivno miruju“. To njih najviše plaši. S druge strane, teret odgovornosti u kriznim situacijama uvek ide na tas vlasti, ali stavljati odgovornost i ovu vlast u istu rečenicu je ionako neprimereno. Nije me iznenadilo njihovo ponašanje, ali me jeste iznenadio nedostatak praktične političke mudrosti. I Vučić i drugi visoki funkcioneri SNS-a su maltene odmah nastupili ofanzivno, čak agresivno, što mislim da je njihova prva ogromna greška prema sopstvenim biračima. Kontramiting je bio vrhunac tih pogrešaka, jer je bio ishitrena, ad hok reakcija na proteste koja je proistekla iz straha od gubitka podrške. A upravo je to uzrokovala. Jer, sve što se dešavalo u poslednjih mesec dana, samo je potvrdilo da se nije radilo o incidentima, već o neodudarajućem delu srpske svakodnevice. S obzirom na ucenjivačku i zastrašivačku mašineriju SNS-a, skup nade i jedinstva, kako su ga predstavljali, ispostavio se kao fijasko, što je sigurno i Vučić video s pozornice. Očekivao je pobedu nad oponentima, a prisustvovao početku svog poraza. Gotovo sam siguran da rejting vlasti posle „Ribnikara“ više ne može rasti. Čak ni u formatu Pokreta za narod i državu, čije je formiranje Vučić na kontramitingu još jednom najavio?  Ne. Za početak, tog se imena ne bi postideli ni najdesniji elementi u Evropi iz prve polovine 20. veka. Vučić, kao vođa, nije nadrastao samo svoju stranku, nego i državu. NJegov dalji politički rast do nivoa nekakvog sveca, ili lebdeće političke jedinke koja može da dela bez ikakvih partijskih ili institucionalnih ograničenja, moguć je samo ako sa sebe zbaci sve „ovozemaljsko“, krenuvši od kompromitovanog SNS-a nadalje. Reč je o završnom stadijumu izgradnje kulta ličnosti, koji je s obzirom na političke procese od 2012. neminovan. Sada, kada su se desile tragedije koje prevazilaze okvir uobičajenih afera, pojavila se prepreka koju Vučić može da preskoči jedino ako se izdigne iznad svih i ako ga, niti formalno, više ne dotiču afere njegovih saradnika. A ni njihove reakcije. Ana Brnabić je s jedne strane zamerala da nije čula predloge mera iz opozicije, a mere je Vučić već obznanio, s druge je pozivala na dijalog, a s treće napadala i opoziciju i nenaklonjene medije? Vučić je svoj govor na mitingu započeo pozivom okupljenima da pognu glave i minutom ćutanja odaju počast stradalima. Ali, taj minut ništa ne znači ako se posle toga vratiš u staro odelo. A to je modus ponašanja čitavog SNS-a. NJihovi poslanici su pokušavali da budu i ljudi i SNS-ovci, ali to jedno s drugim ne ide; ne zato što članovi te stranke nisu ljudi, nego zato što je politički metod SNS-a u biti antihumanistički i antiprosvetiteljski. SNS je partija koja svojim metodom vladanja obesmišljava sve, jer se u besmislu najbolje snalazi. S jedne strane učlanjuju viđenije sportiste… …neko je to uporedio s ulaskom u četnike 1945. … a s druge iz te partije izlaze viđeniji članovi, poput Zorane Mihajlović, Dragana Šormaza, Stanislave Pak? Ne bih njih troje stavio u isti koš. Mihajlović je pripadala najvišim partijskim ešalonima i njeno napuštanje onog broda bez kojeg je u političkom smislu niko i ništa vrlo je znakovito. Pristižu signali da je SNS-u odzvonilo, ali i da je Vučić stupio na led, tanak ili debeo, videćemo. Od članka u NJujork tajmsu koji je govorio o povezanosti režima i organizovanog kriminala, preko nezadovoljstva u međunarodnoj zajednici pozicijom Srbije u kontekstu rata u Ukrajini, do brojnih spornih pitanja unutrašnje politike, verujem da se gomilaju pokazatelji da vlasti u Srbiji ostaju bez spoljne podrške kao važne poluge moći. Počinje dvostruka igra – s jedne strane će možda još članova SNS-a poželeti da brod napuste pre nego što potone, a s druge Vučić formiranjem Pokreta želi da to osipanje amortizuje i nadomesti na drugoj strani.  Kakva je budućnost SNS-a pod Milošem Vučevićem? U projektovanoj senci Pokreta, odnosno predsednika države. Od budućnosti SNS-a posle Vučića, meni je ipak važnija budućnost Srbije posle Vučića i plašim se da nam pravo „doba čudovišta“ – kako je Gramši nazvao razdoblje u kojem staro umire, a novo još ne može da se rodi – tek predstoji. Tek će se tada povampiriti svi elementi koje je SNS nekako uspeo da u sebe infiltrira i koji su ovu vlast uopšte držali na vrhu, od mafije, preko organizacija krajnje desnice do raznoraznih „biznismena“. Vučić je od Srbije napravio zemlju koju najstrašnije stvari čekaju tek kada bude sišao ili pao s vlasti, koliko god to neverovatno zvučalo. To je njegovo zaveštanje. Pa opet, sa svih važnih mesta SNS-a čuju se pozivi na dijalog. Hoće li proći kao i unutrašnji dijalog o Kosovu s kraja 2017, da bismo danas tamo imali najviše tenzije još od 1999? Godinama nekog držiš u podrumu, izgladnjuješ ga, uskraćuješ mu informacije, mučiš ga psihički i fizički, a onda mu kažeš: hajde da razgovaramo i da vidimo kako možemo da rešimo problem. Ti pozivi na dijalog ne služe smirivanju tenzija, nego prebacivanju odgovornosti na drugu stranu što tenzije uopšte postoje. Na dan kada se desio kontramiting, desili su se i incidenti u većinski srpskim opštinama na kojima su vlast osvojili albanski političari nakon bojkota od strane Srpske liste. Pojavila su se tumačenja da su Beograd i Priština u dosluhu.  Moja perspektiva prema Kosovu je traženje odgovornosti Beograda, prestonice zemlje čiji pasoš imam, jer na ono što radi Priština ne mogu da utičem. Svako ko se iole razume u politiku, a Vučić se u nju i te kako razume, mogao je da predvidi moguće scenarije nakon bojkota lokalnih izbora na Kosovu i teško mi je da poverujem da se predsednik zaista iznenadio onim što se u Leposaviću, Zvečanu i Zubinom Potoku desilo u petak. LJudi na Kosovu su postali glineni golubovi koje je višegodišnja neodgovorna politika srpskih vlasti dovela u neposrednu, kontinuiranu opasnost. Rešavanje kosovskog pitanja je za mene u narednih sto godina gotovo nemoguća misija osim ako na vlast u Beogradu i Prištini dođu ljudi koji će moći da pregovaraju direktno, u Beogradu i Prištini, a ne da se sastaju u Briselu. I tada bi šansa za rešenje bila minimalna, ali bi postojala. Nepoverenje među kosovskim Albancima prema Beogradu je ogromno, generacije odrastaju na antisrpskom narativu i obrnuto. To može da se preokrene jedino ako se pojavi političar koji će Albance ubediti da nije nastavljač Miloševićeve politike. Do tada, jedni drugima ćemo biti teg, a sever Kosova će nastaviti da služi kao „živi štit“ kojim komanduju lokalne kabadahije, na beogradskim uzdama.  S jedne strane, Vučić govori da Srbija neće sedeti skrštenih ruku u slučaju nasilja nad Srbima na severu Kosova, a s druge Ivica Dačić govori da Srbija neće intervenisati posle nedavnih incidenata. Dačić kao ministar spoljnih poslova i kao lider SPS-a dela donekle autonomno da bi svojoj partiji obezbedio 6-7 odsto podrške neophodnih za preživljavanje. S druge strane, ne znam da li su to novosti za Vučića, ali nasilje nad kosovskim Srbima se već mnogo puta desilo, kako od strane Albanaca tako i od strane srpskih moćnika i kriminogenih struktura, a intervencije nije bilo. Umnogome je razlog taj što bi to bio Vučićev kraj, kao što je bio kraj Miloševića, koji je do rata 1998. godine na Zapadu uprkos sukobima u BiH i Hrvatskoj važio za faktora stabilnosti. Više on voli sebe od Kosova, kao i razni Obradovići, Jovanovići i drugi „zavetnici“.   Protesti su vratili još jednu dihotomiju iz prošlih vremena – na „krezube“ i „krugodvojkaše“, na „ucenjene“ i „izdajnike“. Kako vam deluje taj retorički sukob? Držim se marksističke teze da nema emancipacije do emancipacije čitavog društva, koje će ili grabiti ka tom idealu ili će biti osuđeno na sukobe i propast. Da sam na mestu nekoga u političkoj opoziciji, radio bih na izradi ne petogodišnjeg, nego pedesetogodišnjeg plana kako da se kroz sferu obrazovanja i kulture i zagovaranja humanističkih vrednosti ta emancipacija ostvari. U suprotnom ćemo ostati na malicioznom brojanju zuba i obnavljanju podela koje su dokazano štetne. Na mitingu jesu bili uglavnom neobrazovani, najvećim delom veoma siromašni ljudi bez perspektive i nije tajna da je takve ljude lako pretvoriti u politikantsko oruđe kroz ucene i pritiske. S druge strane, ne može se prećutati ni njihova lična odgovornost u produžavanju agonije. Ne pristanu svi obespravljeni na takvu svoju instrumentalizaciju. Ipak, mnogo je svrsishodnije otići korak unazad i videti gde smo već jednom pogrešili, malo „stati“ i promisliti šire i dublje – umesto biti u potpunosti preokupiran dnevnopolitičkim zbivanjima od kojih više ne možemo da dišemo, a kamoli da šire promišljamo. Ne sme se delati stihijski, jer nema većeg neprijatelja društvene promene od nepromišljenog i nasumičnog angažmana.   Šestog oktobra 2000. kao da je veliki deo Srbije pomislio da podele od 4. oktobra više ne postoje? Ako imate dva politička pola, levi i desni, imate uslove za ono što je Šantal Muf nazvala „agonističkom politikom“, razmenom koja podrazumeva političke tenzije, ali koja artikuliše različite vrednosti zastupljene u društvu – to je preduslov političkog. Ali, ako je jedan pol zločinački – ako predstavlja kontinuitet s ratnim zločinima iz devedesetih i sa zločinima protiv zdravog razuma iz poslednje decenije, onda je teže balansirati i govoriti o „zdravom političkom sukobu“. Posle Vučića, to će postati izazovi iz domena takozvane tranzicione pravde, koja balansira između krivične odgovornosti mnoštva pojedinaca i potrebe da društvo kao celina nastavi da funkcioniše. Lustracija kao dilema simboličkog Šestog oktobra nije bila u potpunosti moguća ni u Nemačkoj posle sloma nacizma. Zato je već sada vreme da razmišljamo o Srbiji posle Vučića, jer smo se odvikli da živimo bez njega u fokusu. Pre toga moramo da izađemo izvan uskih okvira onoga što nam se danas čini „mogućim“ i da se izdignemo iznad blata u koje nas je SNS uvaljao.  Stefan Slavković