Vlast je veća pretnja od oružja

Dve nezapamćene tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca otkrile su mnoge slabosti države i otvorile brojna pitanja od kojih se neka odnose na kontrolu oružja, kako legalnog tako i nelegalnog. Nezvanične procene da u Srbiji cirkuliše oko tri miliona komada nelegalnog vatrenog oružja - koje su se u poslednje vreme pojavile u nekoliko različitih medija različitih uređivačkih politika i reputacija - prvi put su objavljene davne 2013. Pozivale su se na identično međunarodno istraživanje sprovedeno 2007. (Anketa o lakom oružju, koje je sproveo Diplomski institut za međunarodne i razvojne studije iz Ženeve). I tada je istraživanje podrazumevalo velikodušnu marginu greške, jer se procena količine oružja u Srbiji kretala od 2,1 do četiri miliona komada, pa je kao srednja vrednost odoka uzet broj od tri miliona, i to legalnog i nelegalnog oružja ukupno. Dodatna nevolja bila je što se ta studija, pak, pozivala na drugu, još raniju, iz 2005, koju je uradila Centrala za kontrolu malokalibarskog i lakog naoružanja za Jugoistočnu i Istočnu Evropu (SEESAC) pri Programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Nasuprot tome, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je 2015. izneo procenu da su brojne akcije legalizacije, zaplene i predaje nelegalnog oružja (organizovane 1992, 1997, 1999, 2003, 2007. i 2015) njegovu realnu količinu u opticaju svele na između 200.000 i 900.000 komada. Ukoliko saberemo današnji registar MUP-a o broju legalnog oružja (760.000 komada u posedu oko 570.000 vlasnika među kojima su i fizička i pravna lica) s procenom količine nelegalnog oružja (neka bude niža, od 200.000, premda u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku broje do 1,1 milion), dobićemo zaključak da u Srbiji postoji između 1,1 i 1,9 miliona oružja ukupno. I koju god računicu uzeli u razmatranje, dolazi se do činjenice da smo među najnaoružanijim zemljama sveta po glavi stanovnika. „Čak i da uzmemo najkonzervativniju procenu MUP-a o 200.000 ilegalnih cevi i dalje se radi o ogromnom broju ilegalno naoružanih ljudi“, kaže za NIN Saša Đorđević iz Globalne inicijative protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. I upravo stručnjaci za pitanje naoružanja ukazuju da se više od 95 odsto krivičnih dela počini nelegalnim oružjem. Iako su podaci o velikoj količini nelegalnog oružja i krivičnih dela koja se počine baš tim naoružanjem poznati već dugo, vlast u Srbiji je pokušala da preuzme neke konkretnije korake tek nakon dve nedavne tragedije, 3. i 5. maja. Predsednik Aleksandar Vučić dan posle drugog masakra obelodanio je da će građani moći bez ikakvih posledica da predaju oružje u roku od mesec dana, zaključno sa 8. junom, ali i predložio dvogodišnje uvođenje moratorijuma na izdavanje novih dozvola, izuzev za lovačko oružje, kao i pooštravanje kaznene politike za posedovanje nelegalnog oružja. Prema podacima koje je 28. maja saopštio MUP, do tada je predato 36.265 komada oružja. Kakvi su dometi ove akcije, bar kada je reč o broju predatog naoružanja, moći će da se razmatra kasnije, ali Mile Novaković, nekadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije, smatra da bi svakako bilo bolje, kao što je i urađeno u mnogim razvijenim zemljama, da je država odvojila određeni novac i ponudila građanima da od njih otkupi legalno oružje. „Neuporedivo se više krivičnih dela počini nelegalnim oružjem, jer onaj ko hoće da izvrši krivično delo obično i traži nelegalno oružje. Ne mislim tu na komšijske i porodične obračune“, kaže Novaković.  Istovremeno, sagovornici NIN-a ukazuju da je za mere koje bi dale nešto konkretnije rezultate potrebno angažovati timove stručnjaka iz bezbednosnog sektora, sudova i tužilaštava, kao i iz nevladinih organizacija, te da su ovakve nepotpune mere predložene isključivo zbog vođenja računa o političkom rejtingu. U tom kontekstu, stručnjacima je posebno sporna mera kojom se predviđa oštrija kaznena politika, što se do sada u Srbiji, kao i u mnogim zemljama, nije pokazalo preterano efikasnim.  Advokat Božo Prelević, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova i predsednik nevladine organizacije Leks, kaže da je u Srbiji od 2000. do danas više puta pooštravana kaznena politika, ali je i povećavan broj učinilaca tog krivičnog dela. „To znači da se povećanjem kazni ne smanjuje količina oružja, već se povećava broj okrivljenih u zatvoru koji ranije nisu osuđivani. Populistički je govoriti da su za velike količine oružja krive sudije i da će to promeniti pooštravanje kaznene politike. Nijedan moj okrivljeni, bilo dok sam radio kao sudija ili sada kao advokat, nije znao kolika je kazna za držanje oružja, a vlast misli da će veća kazna da destimuliše nove počinioce. Za smanjenje kriminaliteta je mnogo važnije koliki će procenat ljudi koji su počinili krivično delo biti osuđen nego kolike će kazne biti. To je bio zaključak i konferencije o oružju u Ujedinjenim nacijama 2000, kojoj sam prisustvovao. Te godine je, recimo, u Srbiji osuđeno manje od 50 odsto izvršilaca krivičnih dela. U SAD je te godine bilo 76 odsto, a u nordijskim zemljama još veći procenat osuđenih. Mislim da je danas broj osuđenih počinilaca u Srbiji ne veći od 40 odsto onih koji isto tako krše zakon, ali vlast ne želi to da prizna. Zašto je ovo važno? Zato što je najmanje osuđenih zbog posedovanja nelegalnog oružja“, navodi Prelević. Dodaje da je u Srbiji problem i legalno oružje, jer se dozvole dobijaju preko veza sa vlašću i korupcijom, pa se dešava da osuđene vođe kriminalaca imaju dozvole za naoružanje. U tom svetlu, znakovit može biti i podatak koji predočava Saša Đorđević. „Policija je 2022. registrovala 28 organizovanih kriminalnih grupa, ali nijedna od njih se nije teretila za krijumčarenje oružja, već za teška ubistva, krijumčarenje droge, visokotehnološki kriminal i prostituciju.“ A kada smo već kod krijumčarenja i krivičnog dela nedozvoljene proizvodnje, držanja, nošenja i prometa oružja i eksplozivnih materija, prema podacima koje je MUP dostavio NIN-u, u proteklih pet godina i četiri meseca tekuće godine ih je počinjeno 7.724 i podneto je 7.555 krivičnih prijava protiv 7.863 osobe. Istovremeno, prema Republičkom javnom tužilaštvu u poslednje tri godine je osuđeno 2.643, lica, od toga 1.265 na zatvorske kazne, dok su ostale bile novčane i uslovne.  Ovakva statistika ukazuje da oštrija kaznena politika ne daje očekivane rezultate i da su potrebne druge mere. Božo Prelević, istovremeno, navodi da je 2016. vlast „u naletu nepoverenja prema sudijama i tužiocima“ uvela drastične kazne za neovlašćeno držanje i nošenje oružja za povratnike, koji su ranije bili kažnjeni za isto delo. „U praksi je moguće da i za jedan metak budete osuđeni na kaznu zatvora od godinu do pet godina, a u slučaju ponovljenog dela dobijete od pet godina pa naviše. Dakle, ako vam ponovo nađu jedan metak bićete osuđeni na više od pet godina robije. Za neosposobljeno oružje, a u praksi to je obično oružje predaka iz Prvog i Drugog svetskog rata, ako ga ima više, može da se dobije čak 12 godina. Treba napraviti razliku u zakonu, kao što je nekad bilo, među onima koji drže trofejno, neosposobljeno oružje i onih koji nekom prete i koriste ga u obračunima. Sada najavljuju da će pooštriti kazne, a napravili su sporazum sa ubicom iz grupe Veljka Belivuka na 12 godina zatvora. Ili, ako prođeš na crveno i ubiješ tinejdžerku na pešačkom prelazu dobiješ godinu dana kućnog zatvora. Očito je da ove zakone ova vlast primenjuje samo na obične građane, ali ne i na sebe same“, kaže Prelević. Još jedno od pitanja koje je za sada bez odgovora je činjenica da Srbija ima restriktivan Zakon o oružju i municiji, a da ipak spada među najnaoružanija društva. Neka istraživanja pokazuju da je taj broj čak 39 „cevi“ na 100 stanovnika. Sagovornici NIN-a ukazuju na očigledne manjkavosti u zakonu, ali i činjenicu da je u Srbiji izražena kultura oružja, te da se ono zbog istorije i dalje identifikuje kao simbol snage, porodične stabilnosti i izjednačavanja sa tradicijom i sposobnošću da se brani porodica, politička zajednica ili država. „Zakon jeste restriktivan, ali se on suštinski ne primenjuje, ne postoje ni mehanizmi kojima bi se utvrdilo koliko se zakon u praksi zaista poštuje. To se vidi i na primeru tragedija u `Ribnikaru` i Mladenovcu. One pokazuju da se oružje nije čuvalo u skladu sa zakonom. Drugi problem je koliko su kvalitetni zdravstveni pregledi prilikom izdavanja dozvole za posedovanje oružja“, ističe Đorđević. Javni tužilac Višeg tužilaštva u Pančevu Gordana Čolić ukazuje na još jedan problem u sprovođenju zakona. Ona za NIN objašnjava da u Srbiji važeći zakoni nisu usklađeni. „U Krivičnom zakonu, a i u članu 23. Zakona o javnom redu i miru postoji delo pretnje službenom licu oružjem, ali su propisane različite kazne. U krivičnom zakonu je znatno veća, a u Zakonu o javnom redu i miru mnogo manja, pa mislim da bi član 23. tog propisa trebalo izbrisati.“  Čolić, takođe, ukazuje da „krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje i nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, propisano članom 348. Krivičnog zakonika, najpre obuhvata osnovni oblik kojim je propisano da ko neovlašćeno izrađuje, prepravlja, prodaje, nabavlja, vrši razmenu ili drži vatreno oružje, konvertibilno ili onesposobljeno, njegove delove, municiju, eksplozivne materije ili minska eksplozivna sredstva, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom“. Ona ukazuje da zakonom nisu precizirane neke stvari i navodi: „Konvertibilno oružje je ono koje izgledom podseća na vatreno oružje i koje se može prepraviti tako da ispaljuje bojevu municiji. U praksi najčešće, kada je takvo oružje u pitanju, tražimo veštačenje kada se zapleni gasni pištolj da se vidi da li je prepravljen. Praksa je i da se za sva oružja ručne izrade traže veštačenja, da se vidi da li su ubojita. Problem je i mesto prebivališta onog ko ima dozvolu za držanje oružja. Dešava se da neko drži obezbeđeno oružje u vikendici ili kamp prikolici, a ne na adresi gde je prijavljen. Imamo slučajeve da se supružnici razvedu, a suprug je poneo oružje sa sobom, pa i ako ga čuva propisno ono je na adresi na kojoj on nije prijavljen. U praksi se gleda svaki slučaj pojedinačno i takve stvari rešavamo od slučaja do slučaja. Zakon, takođe, ne precizira ’šta je veća količina oružja’ za koju propisuje strože kazne.“ Široka rasprostranjenost i dostupnost vatrenog oružja ukazuje se kao naročito važan problem i u slučajevima femicida kao rodno zasnovanog zločina ubistva, naročito u kontekstu partnersko-porodičnih odnosa. Dodatan problem predstavlja činjenica da su mediji, saopštenja nadležnih organa od slučaja do slučaja i izveštaji nevladinog sektora u izostanku zvanične statistike jedini referentni pokazatelj. Analizom medijskih izveštaja i godišnjih izveštaja Mreže „Žene protiv nasilja“ došli smo do podatka da je od 2010. do 31. decembra 2022. u Srbiji izvršen 381 femicid. Zločin je vatrenim oružjem ili eksplozivnom napravom izvršen u 123 slučaja, od toga pištoljem ili revolverom čak 95 puta (77,2 odsto) i lovačkom puškom 24 puta (19,5 odsto). Ovo pokazuje da je veliki broj femicida sproveden vatrenim oružje iz kategorije „B“,  koje fizička lica mogu nabavljati, držati i nositi na osnovu isprave nadležnog organa. To, međutim, ne znači da su sva oružja kojima je učinjen zločin bila u legalnom vlasništvu počinioca, štaviše. Tek svaki četvrti komad oružja bio je u legalnim tokovima, 22 je bilo u nelegalnom vlasništvu, u jednom se slučaju radilo o službenom oružju. U šezdeset slučajeva – ili, u praktično svakom drugom – nije bilo moguće utvrditi zakonski status naoružanja. U još dva slučaja, nadležne institucije su po prijavama oduzele legalno oružje nasilnicima, što nažalost nije sprečilo potonja ubistva koja su bila izvršena drugom vrstom oružja. Ovoj statistici treba pridodati i podatke za tekuću godinu: do zaključenja ovog broja NIN-a izvršeno je 17 femicida, od čega je u pet navrata korišćeno vatreno oružje. Sumirajući mere koje je vlast donela nakon tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, nekadašnji pripadnik bezbednosnih službi koji je želeo da ostane anoniman kaže za NIN da je očito da vlast ne zna šta treba da se radi, te da ad hoc potezi neće ništa rešiti. „To je kao da neko ko nije hirurg hoće da operiše. Takav će u sali da pali i gasi svetla, da čisti, ali neće znati da uradi ono što treba. Te mere su populističke, jer nisu zasnovane na iskustvu, niti na nauci, već su donete u iznudici i zbog rejtinga“, navodi sagovornik NIN-a. On dodaje da je praksa u Srbiji i u drugim državama pokazala da je mnogo bolje da postoji više evidentiranih ljudi koji imaju oružje, nego da se restriktivnim merama građani podstiču da ilegalno drže oružje. „Ako imate evidenciju, može da se deluje preventivno. Kada neko preti, a ima oružje, policija može odmah da ga oduzme. Kada se otežava legalno držanje oružja, pokazalo se da ga ljudi drže ilegalno. Inače u Srbiji se samo jedan odsto krivičnih dela počini legalnim oružjem. Da bi se suzbilo ilegalno oružje najvažnije je da se prikupljaju kvalitetni operativni podaci - gde organizovane kriminalne grupe skladište oružje, gde ga nose... Nakon toga mogu da se organizuju racije i pretresi“, kaže naš izvor.  On napominje da najvažnije pitanje nakon poslednjih masovnih ubistava nije vezano za oružje nego kako na vreme nije primećeno da nešto nije u redu sa počiniocima. „Uzrok ovih tragedija nije oružje. Ono je samo sredstvo. Danas oružje imaju osobe sa bogatim krivičnim dosijeom, koje ova vlast koristi i sarađuje sa njima. Takođe sami predstavnici vlasti, kao i mediji pod njihovom kontrolom, direktno podstiču nasilje i agresiju. Ova vlast je razorila i institucije. Tako je razoren ceo socijalni i obrazovni sistem, što za posledicu ima i uništenje same porodice. Škole čak nemaju dovoljno pedagoga i psihologa i onda kažu kriv je pištolj. Treba pojačati akcije protiv onih koji imaju ilegalno oružje, a da se istovremeno sprovodi dosledna kontrola onih koji poseduju legalno oružje. Postoje stručni ljudi u MUP-u koji poznaju ovu problematiku i umeju da rade, ali to mora da se radi po zakonima, a ne po opredeljenjima ko je za vlast, a ko protiv nje.“  Još jedan izvor NIN-a, iskusni pripadnik policije, koji je, takođe, želeo da ostane anoniman, smatra da su mere koje je propisao predsednik Srbije odmah posle dva masakra morale ozbiljno da se pripreme i razrade. „Neozbiljno je da jedan čovek odmah odlučuje. Mere je trebalo da predlože i sprovode stručni ljudi. Stavili su, na primer, moratorijum za dozvole za oružje na dve godine. Pitanje je onda šta se dešava sa policajcima, oficirima Vojske i pripadnicima BIA koji odlaze u penziju, a kao nagradu su dobili pištolje. Nekome ostane pištolj u nasledstvo i ima emotivno značenje za tu osobu. Bolje je da se takvo oružje onesposobi da ne bude ubojito, a ostaje kao uspomena. Naš zakon sada i ne pravi razliku između onesposobljenog i ubojitog oružja“, kaže ovaj sagovornik iz MUP-a i ukazuje da „neki policajci koji su vodili ozbiljne istrage i bili ugroženi, nisu dobili dozvolu za nošenje oružja, a jesu osobe iz kriminalne sredine koje čak imaju i policijsko obezbeđenje.“ Nekadašnji koministar policije Božo Prelević navodi da predaja i legalizacija oružja uopšte ne treba da bude vremenski ograničena. „Ovakve akcije, takođe, ne bi trebalo da budu sankcionisane, već podsticane. Imao sam slučaj da je muž stalno maltretirao ženu koja je znala da on ima nelegalan pištolj. Predala je policiji taj pištolj i sada joj preti kazna od godinu dana zatvora. Neki okrivljeni su uzeli oružje u ruke da bi se odbranili od napada jer u Srbiji ne funkcioniše pravna država. Imao sam, takođe, slučaj u kome su uoči javnog tendera, jednom preduzetniku zapalili deo kamiona, a on je ostatak uspeo da odbrani oružjem. Takođe slučaj kada su čoveka napali `omiljeni državni navijači` zbog placa. Na više poziva tada policija nije reagovala, kao i kada su rušili u Savamali. Imao sam i slučaj i da zakupac stana nakon iseljenja u stanu ostavi oružje, a tužilaštvo je tužilo vlasnika stana“, navodi Prelević. On ističe da kod nas, za razliku od zapadne Evrope, vlasti obećavaju osvetu počiniocu, a da se u Evropi okrivljeni suočavaju sa sistemom, a ne sa osvetom. „U Češkoj je, na primer, lako dobiti dozvolu za oružje i kazne su manje nego kod nas za nezakonito posedovanje i nošenje, a tih krivičnih dela imaju daleko manje nego mi. Nasilje ne generiše količina oružja, već nešto drugo. Prema pokazateljima UN, glavni razlog zbog koga se građani naoružavaju je osećaj nebezbednosti. Zato je preporuka da je prvi cilj svake države da učini svakodnevni život građana bezbednim tako da im ne bude potrebno oružje. A u Srbiji se predaja oružja odvija u trenutku kada se predsednik države hvali da njegov sin ima oružje. Kako građani da veruju vlastima i predsedniku na čijoj inauguraciji pripadnici Belivukove grupe dave ljude, gde letvama prebijaju demonstrante na mostu u Šapcu. I kako da se osećaju bezbedno u zemlji gde se hapse automobili, a ne vozači, gde na poligraf idu policajci, a ne kriminalci. Ovde policija čuva Jovanjicu, a škole nam se dave u drogi, okrivljeni smenjuju sudije i tužioce... Zato je u Srbiji najveća pretnja po bezbednost sama vlast, a ne oružje koje se nalazi kod građana koji nemaju nikakav kriminalni dosije“, kaže Prelević. On, isto tako, smatra i da je naredba ministra unutrašnjih poslova o predaji neregistrovanog oružja od 5. maja 2023. nezakonita i protivustavna. „Tom naredbom menja se Zakon o oružju i municiji, ali i zadire u pravo vlasništva. Ne može se naredbom ministra menjati zakon, već je to u nadležnosti Skupštine. Poseban je problem što se naredba zasniva na odredbi zakona koja govori o legalizaciji oružja, te je ista pravno neprimenjiva“, kaže Prelević i dodaje da država treba da plaća građanima za oružje koje oduzima, naročito zato što ga kasnije preprodaje. Naši sagovornici ukazuju da najveća količina nelegalnog oružja u Srbiji potiče iz ratova devedesetih godina. Ratovi stvaraju uslove za gomilanje oružja, tako da postoji opasnost da se deo oružja iz Ukrajine krijumčari kroz Srbiju i Zapadni Balkan, koristeći već uigrane rute, upozorava Saša Đorđević. On, takođe, ukazuje da to oružje lako može doći u posed kriminalnih grupa koje su aktivne na crnom tržištu. „Prema podacima iz 2022, na Balkanu se cene ilegalnog oružja za puške kreću od 150 do 300 evra, a za pištolje od 150 do 400 evra“, kaže Đorđević.  Prelević ističe da je nakon promene vlasti 2000. bilo prepoznato da količina oružja zaostala pre svega iz ratova predstavlja bezbednosni problem. „Nakon demokratskih promena započeta je legalizacija oružja. Dat je rok građanima da ga predaju i onda je to oružje javno uništeno, valjkom ispred Skupštine grada Beograda.“ Inače, najveća predaja i zaplena oružja do sada dogodila se tokom policijske akcije Sablja 2003, kada je oduzeto i predato više od 80.000 cevi. Mile Novaković, koji je bio jedan od rukovodilaca u ovoj akciji, kaže da su tokom Sablje prikupljeni kvalitetni operativni podaci, te da je oružje oduzimano ciljano, a da je ubrzo organizovana i legalna predaja oružja. „Imali smo, na primer, podatke gde je zakopano oružje oduzeto iz policijske stanice Stari grad i našli smo dva šteka. Takođe svedok saradnik Zoran Vukojević, koji je kasnije ubijen, otkrio je neke štekove. Potom je i svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi otkrio takođe neke štekove.“  Bivši pripadnik bezbednosnih službi, koji je insistirao na anonimnosti, kaže da su na početku Sablje, pre nego što je legalizovana predaja oružja, svuda nalazili ostavljeno naoružanje. „Nalazili smo arsenale automatskih pušaka i bombi ostavljenih na livadama, pored puta, u kontejnerima, deponijama...“. On navodi da je BIA izvodila složene akcije zaplene u sklopu borbe protiv terorizma i organizovanih kriminalnih grupa. „Kriminalne organizacije koriste iste rute za šverc oružja, narkotika i trgovinu ljudima. U okviru akcija protiv terorizma najviše je bilo zaplene oružja na jugu centralne Srbije. To oružje je uglavnom ostalo od `Oslobodilačke vojske Bujanovca, Preševa i Medveđe`“, navodi ovaj izvor. Pripadnik MUP, koji je takođe hteo da ostane anoniman, priseća se da je početkom 2002, u jednom danu u Beogradu oduzeto oko 300 dozvola za posedovanje oružja. Danas je situacija neuporediva, jer se u vrhu MUP-a i BIA nalaze nestručni ljudi. Profesionalci su skrajnuti, a potezi vlasti pokazuju da se nakon pomenutih tragedija krenulo od posledica, a ne uzroka. Ako se pogleda statistika krivičnih dela za posedovanje nelegalnog oružja, dolazi se do poražavajućeg podatka da su u proseku počinioci stari između 21 i 30 godina. Dakle, mladi ljudi. I dok god ne budemo imali studije o tome zašto je baš mladim ljudima interesantno oružje, stajaćemo u mestu, pokušavajući da jednokratnim merama saniramo ono za šta je neophodan sistemski pristup. U takvim okolnostima i atmosferi pregrejanih političkih tenzija i sveprihvaćene kulture nasilja, teško je očekivati da će nacija reći „zbogom oružju“. Jednostavno je, ne osećaju se sigurnima. A to je osnovni posao države. Istraživački tim NIN-a Vuk Z. Cvijić, Zoran Preradović, Stefan Slavković, Dragan JovićevićKako je MUP trgovao oružjem sa privatnim preduzećima DŽipovi, Nebojša i Branko Stefanović Postoje ozbiljne sumnje da su Ministarstvo unutrašnjih poslova i dva privatna preduzeća, povezana sa ljudima iz vrha vlasti, učestvovali u korupciji prilikom kupovine oružja od policije, među kojim je bilo i oružje oduzeto od građana po raznim osnovama. NIN je otkrio neke ugovore koji ne samo potvrđuju kupoprodaju oružja, već ukazuju i na moguću korupciju.  Prvi ugovor pokazuje da je MUP 27. jula 2015, dok je na njegovom čelu bio Nebojša Stefanović, sklopio ugovor o prodaji oružja (cena je, kako se navodi, određena po kamionu utovarenog oružja, bez detalja o količinama i vrstama) firmi GIM Gorana Todorovića, koju je zastupao Branko Stefanović, u međuvremenu preminuli otac tadašnjeg ministra. GIM se obavezao da će MUP-u za preuzeto oružje platiti 1.659.412 dolara, najkasnije u roku od šest meseci, do kraja januara 2016.  Iako GIM svoj dug za oružje nikad nije izmirio, MUP ni tri godine od isteka ugovorenog roka nije pokrenuo postupak prinudne naplate, što otkrivaju dva nova, takođe „strogo poverljiva“ ugovora od 28. decembra 2018. Trojni ugovor o asignaciji potpisali su predstavnici MUP-a, GIM-a i Britiš motorsa, a drugi je MUP zaključio sa Britiš motorsom. Tako se u ovaj posao uključila i firma Ostoje Mijailovića, visokog funkcionera SNS-a i predsednika Sportskog društva i Košarkaškog kluba Partizan. Ta nova kombinacija svela se na kompenzaciju - umesto da GIM uplati 1,6 miliona dolara MUP-u, Britiš motors se obavezao da će do 1. jula 2019. policiji isporučiti 49 džipova lendrover.