Košmar koji traje

Ako bi trebalo da se opiše stanje u srpskom društvu mesec dana nakon najgoreg košmara koji nam se ikada desio, bile bi to reči – tuga, ogorčenje i rastući strah od posledica neblagovremene i pogrešne reakcije vlasti na ubistvo devetoro đaka i čuvara OŠ „Vladislav Ribnikar“. Jer, već nedelju dana od masakra, po nečijoj preporuci koja je doživljena kao državna, neki od učenika vratili su se u učionice, trajno obeležene tragedijom. Oni ulaze na sporedni ulaz, da bi se navodno izbegla njihova ponovna traumatizacija - jer su u holu kod glavnog ulaza stradali troje dece i čuvar. Glavni ulaz je zatrpan vencima, igračkama, poluizgorelim svećama... kojima su građani danima izražavali saučešće, i - i dalje se koristi bez posebnih ograničenja. Učionica VII/2, kao glavno poprište krvoprolića, nije posebno ograđena. Ma čija da je, takva odluka je pogrešna i cilja na „normalizaciju“ potpuno vanredne situacije, poručuje grupa od preko 350 roditelja dece iz „Ribnikara“. Jedino ispravno po njihovom mišljenju je označiti 3. maj kao završetak školske godine, i to ne samo za ovu ustanovu. Od tog dana ni odluke ni informacije nisu se slivale zvaničnim kanalom komunikacije. „Mi smo očekivali da će nam se neko iz škole zvanično obratiti, ali su dani prolazili, a da ovo nije usledilo. Dobili smo par dopisa sa potpisom ’kolektiv’, koji ništa ne znači, da bi tek 7. maja bio zakazan sastanak Saveta roditelja sa predstavnicima MUP-a i Ministarstva prosvete, gde je trebalo da budu razmatrani naredni koraci“, objašnjava Aleksandar Fatić, jedan od time zgroženih roditelja. Taj sastanak je tek bio započeo, kada je deci stiglo pisano obaveštenje direktorke Snežane Knežević da će sutradan nastava biti nastavljena, pa je nejasno o kakvom je dogovoru bilo reči. „Odluka da se omogući kontinuitet nastave na stratištu bila je daleko od promišljene, i bez konsultacije sa relevantnim stručnjacima iz zemlje i sveta koji se bave podrškom žrtvama kriminaliteta“, napominje Vesna Nikolić Ristanović iz Viktimološkog društva Srbije. Tako niko nije uzeo u obzir sledeće: „Moj sin dva dana posle tragedije gotovo da nije govorio, niti je mogao da jede. Kako smo oboje imali želju da posetimo mesto pogibije dece sa kojima se družio, otišli smo do škole, što ga je bukvalno dotuklo. Postepeno sam ga ohrabrivala da se bar čuje sa drugarima. Sada se oni svakodnevno viđaju u Tašmajdanskom parku i pričaju o svemu što se dogodilo“, kaže Aleksandra Bulatović, majka jednog sedmaka. Ponovno uspostavljanje veza u grupi preporuka je svih stručnjaka, ali ne na način kako su to predložile vlasti. Tako ni rezervna solucija da se deca druže u prostorima pod upravom Grada takođe nije odgovarajuća. Naime ni Dadov, ni Dečji kulturni centar, ni gradski muzeji.., nemaju kapaciteta za smeštaj sve dece, te ni za održavanje zajedništva. I ponuđena oficijelna psihološka podrška od države bila je neprimerena. Po ko zna kakvom kriterijumu, Ministarstvo prosvete u „Ribnikar“ je poslalo izvesnu muzikoterapeutkinju bez dovoljno znanja o pitanjima viktimizacije, što je dodatno istraumiralo potrebite za pomoći. Deca koja su navodno htela u školu nakon prekratkog prekida nastave, bez kapaciteta u zrelosti da shvate u šta se upuštaju, bila su skrhana suočavanjem sa mestom stradanja svojih drugova. Što se direktorke Knežević tiče, roditelji su izričito zahtevali njenu smenu, čemu je Ministarstvo konačno izašlo u susret u ponedeljak, podnevši predlog za njeno razrešenje - pune četiri nedelje nakon tragedije. Javnost je sve to vreme očekivala da ona sama podnese ostavku iz moralnih razloga. NJena odgovornost, međutim, još nije predmet istrage Višeg javnog tužilaštva, koja za sad obuhvata oca i majku maloletnog K.K, kao i streljanu u kojoj je vežbao da puca. Zadovoljen je donekle i roditeljski zahtev za smenom školskog psihologa Lidije Maksić, kao i pedagoga Jelene Vujičić. Naime, nakon okončanog inspekcijskog nadzora u „Ribnikaru“, Ministarstvo prosvete je naložilo njihovu suspenziju do okončanja disciplinskog postupka. Do tog trenutka, osoblje se trudilo da stvori privid normalnosti, što mnogi roditelji smatraju pukom „šminkom“ da se anulira tragičnost događaja. Sporni su i naoružani policajci pred vratima ove i drugih školskih ustanova. „Država je potonjim htela da nam kaže da je brzo i efikasno nešto uradila, iako je to kontraproduktivno u smislu osećaja sigurnosti“, ističe Nikolić Ristanović. Jer, ko god da vidi ovaj prizor, pomisliće - „šta li se to dešava kad su oni tu“, što ne može da deluje umirujuće, po rečima ove viktimološkinje. Da su vlasti mislile na bilo čija osećanja, ne bi dozvolile da se prilikom prvog nastupa povodom tragedije pred kamerama predoči spisak za odstrel sa imenima dece koju je K. K. navodno nameravao da ubije pre no što se predao policiji. A da imaju elementarne pristojnosti, predstavnici vlasti bi se pridružili narodu u tugovanju i ne bi smišljali posebne scenarije da navodno izraze saučešće. Da je odluka o nastavku školske godine, u zavisnosti od slobodne volje, bila doneta na formalan način, odsutnim đacima se ne bi evidentirali izostanci u elektronskom dnevniku. I niko ne bi skovao laž da je ovaj podatak fotošopiran i tu laž pustio na društvene mreže. Da su nadležni imali iole odgovornosti, roditelji njihove odluke ne bi saznavali iz medija, i ne bi bili izgubljeni u kakofoniji poluinformacija. U tom šumu ne bi bila zaglušena njihova poruka: svaki dan nastave nakon 3. maja, velika je sramota za Srbiju. „Naše društvo je stiglo do crvene linije čiji prelazak bi značio gubitak svake nade za nas. Dobijanje adekvatnog institucionalog odgovora na pitanja rukovođenja ovom krizom i načinima da izađemo iz nje, predstavljaju zalog naše budućnosti“, Bulatovićeva primećuje. Pritisak da se „normalizuje stanje“ za nju je neshvatljiv, jer se „prethodno moramo oporaviti“. Ali taj oporavak mora da uključi i svojevrstan „reset“, da bismo znali šta je zdrava osnova za izgradnju zdravog društva koje se temelji na brizi i solidarnosti. „Samo u takvom društvu zlo ima sužen prostor da se razvija i ispoljava“, ona naglašava. „Deci, kao i nastavnicima škole, potrebni su odmor i distanciranje od uznemirujućih misli i informacija, kojih je bilo isuviše čak i za nas koji nismo direktno pogođeni“, mišljenja je Vesna Nikolić Ristanović. Po njoj je nužno „pojačati psihološku i pedagošku službu u školi, i ograničiti angažovanje psihologa sa strane“. Jer, svaka greška i uprkos dobrim namerama, može proizvesti osećaj bespomoćnosti i stigmatizacije kod učenika i nastavnika. Zgrada škole, kao sinonim fizičke i psihičke sigurnosti polaznika, nakon masovnog ubistva postala je mesto ponovne traumatizacije, i stoga deca ne bi trebalo da borave u njoj, poentira viktimološkinja. „To je tako trebalo da bude od samog početka, pa se bojim da je šteta već napravljena, ali ako se ovo uradi sada, mogu da se preduprede dalji štetni efekti“, ona naglašava. Predlozi koje je Ministarstvu formalno uputila roditeljska grupa protivna preduzetim merama, sasvim su konkretni - da se „Ribnikar“ prenameni u memorijalno zdanje, a ne samo učionica VII/2, kakav je predlog postojao. Da se škola izmesti u obližnju zgradu Pravosudne akademije koja je u finalnoj fazi rekonstrukcije (i ničemu posebno ne služi). Da se naziv nove škole poveže sa stradanjem. I opet, da se školska godina zaključi s datumom 3. maj. Sledeći korak roditelja verovatno će biti tužba, budući da je od tog tragičnog dana bar u dva navrata prekršen Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kako ističe advokat Vojin Šaljić, jedan od roditelja dece iz „Ribnikara“. Naime, i odluku o prekidu nastave, kao i onu o nastavku, morala je da donese jedinica lokalne samouprave ili ministar, što se zvanično nije desilo. „Prva odluka donosi se u slučaju više sile, ili u drugim slučajevima u kojima su ugroženi bezbednost i zdravlje dece, učenika i zaposlenih, a druga – ako se navedeni razlozi otklone. Postavlja se pitanje ko je to procenio i potpisao takvu procenu, kao i ko je na osnovu takve procene doneo odluku o nastavku obrazovnog procesa“, Šaljić navodi. „Takođe, veoma je zanimljiva činjenica da najviši organ škole – školski odbor, nije zasedao pre donošenja nijedne od ovih odluka“, advokat ističe. Odbor se naime sastao tek 19. maja i to na inicijativu jednog roditelja, što takođe nije u skladu sa propisima. Sednica je, opet, ličila na običan sastanak, bez ikakvog suvislog ishoda. Ostalo je nejasno i ko je činio volšebni „tim stručnjaka“ koji je „u saradnji sa roditeljima učenika“ doneo odluku o povratku u školske klupe. Jer, ta odluka doneta je dva dana pre prvog sastanka Saveta roditelja, 7. maja, i prosleđena od strane direktorke Knežević, i to tokom sednice. Neopoziva, iako čini se ne sasvim iskrena ostavka ministra prosvete Branka Ružića, prihvaćena je od Skupštine istog dana kad je smenjena i direktorka, dakle – zadocnelo. Sve je nekako delovalo kao iznuđeno. Neadekvatan problemu bio je i predlog da se od septembra uvedu metal-detektori po školama. To bi značilo da bi deca morala da nose plastične šestare i isključivo papirne novčanice da se alarm ne bi oglasio. Ako bi se alarm ipak aktivirao usled nekog dečjeg nestašluka, ko bi onda đake pretresao, još je jedno od pitanja bez odgovora. Ni prikazana „čvrsta ruka“ predsednika, u vidu obećanja da će se boriti svim sredstvima da krivci za zločine poput ovog u „Ribnikaru“, ali i Mladenovcu dobiju „najtežu moguću kaznu“, ne budi nadu u spas srpskog društva. Jer, nauci je poznato da je nasilje rezultat nezadovoljstva i frustracije, dok statistika govori brojem povratnika u zatvore da kazne uglavnom nisu svrsishodne. Za razliku od vlasti, učenici Prve beogradske gimnazije ponudili su osmišljeno rešenje za društvenu popravku. Za njih je važno da se pooštre kazne za neprimereno ponašanje učenika, a nastavnicima povećaju plate, ali i smanji obim administracije, kako bi bili motivisaniji i imali realne mogućnosti da se više posvete đacima. Potrebno je povratiti dostojanstvo predmetima kao što su likovna i muzička kultura, kao i fizičko vaspitanje, u cilju da se poveća kreativnost i aktivnost učenika. Nužno je uvesti i psihološki pregled jednom godišnje, da bi briga o zdravlju đaka bila kompletna. Treba zabraniti rijalitije, poštovati propis o razdaljini škola i kladionica... Zapravo, treba učiniti sve ono što već i sam zdrav razum govori da je primeren način organizacije funkcionisanja društva. Tako bi naredne generacije, uključujući i neke buduće predstavnike vlasti, bile upoznate sa principima izgradnje zdravih međuljudskih odnosa. U takvom, sada nezamislivom – kultivisanom društvu svi bismo bili bolji, i ne bi bilo besmislenih podela na kojima se sada insistira iz vlastoljublja i interesa. Dragana NikoletićZakasneli epilog U trenutku pred sam ulazak u štampu ovog broja NIN-a, postignut je dogovor da se školska godina za „Ribnikar” završava 2. juna, i da će se od tada đaci sastajati u OŠ „Sveti Sava“, u popodnevnoj smeni, uz aktivnosti koje će biti osmišljene za njih. U delu škole kod glavnog ulaza biće napravljen memorijalni centar u znak sećanja na sve žrtve strašnog masakra, što je inicijativa koju je pokrenula Milanka Negić, majka ubijene Sofije. Sastanak je održan u Predsedništvu Srbije uz prisustvo predsednika Vučića.