Privatizacija na mala vrata

Dok stručna javnost izražava rezerve prema organizacionim i statusnim promenama u Elektroprivredi Srbije, najvećem preduzeću u vlasništvu države, iz vlasti poručuju da će sistem „poslovati profesionalnije i efikasnije“ i da će biti „regionalni gigant“, iako EPS to i sada jeste, jer je najveća kompanija tog tipa na Balkanu. Promena Statuta znači da EPS više neće biti javno preduzeće, već akcionarsko društvo zatvorenog tipa, u stoodstotnom vlasništvu države. Doći će i do promena u načinu upravljanja. Nadzorni odbor imaće dva člana više, u njega će ući i predstavnik sindikata radnika, a sve članove određivaće Skupština akcionarskog društva, koju će činiti - jedan čovek, ministar energetike. Prvi i pravi razlog promena je da bi EPS mogao lakše da se zadužuje, podiže kredite, eventualno i privatizuje. Ali da kao inženjer gledam optimističnije, drugi razlog je da bi država mogla da angažuje stručne kadrove koji nedostaju i da ih adekvatno plati, što nije mogla dok je EPS bio javno preduzeće. Istovremeno, međutim, promena pravnog statusa EPS-a teoretski omogućava njegovu privatizaciju, dokapitalizaciju i sklapanje javno-privatnih partnerstava. Pitanje eventualne privatizacije je prvorazredna politička odluka. Ukoliko se, naime, omogući, makar i delimični ulazak privatnog kapitala u EPS, to bi značilo i veći pritisak na ovo preduzeće da poveća cenu struje i za građane, i za privredu, jer je „normalno“ da je privatni kapital prvenstveno zainteresovan za profit, dok je profitabilnost EPS-a, dok je bio javno preduzeće, uvek bila ograničena političkim odlukama, sa ciljem da se na svaki način, pa i politikom cena električne energije, sačuva socijalni mir. Trenutno stanje u EPS-u: Elektroprivreda Srbije nesumnjivo je najveće preduzeće u vlasništvu Republike Srbije, žila kucavica naše privrede, garant energetske nezavisnosti zemlje. Srbija je nasledila najbolji i najjači elektroenergetski sistem u jugoistočnoj Evropi. Podsećam da je samo instalisana snaga u TENT-u od 3,3 gigavata veća od bilo koje pojedinačne instalacije u ovom delu Evrope i da se po snazi može porediti sa nuklearnim elektranama. Ukupna proizvodnja i potrošnja električne energije u Srbiji nije se bitnije promenila u poslednjih 20 godina. Posmatrajući bilanse u poslednje dve decenije, godišnje se potroši oko 34.200 gigavat-časova električne energije, a proizvodnja se kretala u rasponu od 35.000 do 35.500 gigavat-časova, s tim što je 2012. proizvedeno rekordnih 37.000 gigavat-časova. Po trenutnim cenama na evropskom tržištu, sa prosečnom proizvodnjom u prethodnih 10 godina, EPS je ove godine od izvoza viška električne energije u odnosu na domaću potrošnju mogao da zaradi više od milijardu dolara. Dobra okolnost je što Srbija ima rezerve uglja, samo na teritoriji uže Srbije bez Kosova i Metohije, za najmanje 50 godina, da imamo dobre inženjere i tehničare, ali i mogućnost uvoza i izvoza struje u 24 pravca. Sa druge strane, isti ti bilansi ukazuju na loš remont i nedozvoljeno i bezobrazno visoke gubitke u distributivno-prenosnom sistemu. Godišnje na njima izgubimo oko 3.800 gigavat-časova električne energije, a ako se tome dodaju i gubici EMS-a, ispadne više od 4.500 gigavata. Svake godine, dakle, „bacimo“ u etar celokupnu proizvodnju termoelektrane Kostolac. Tačno je da postoje gubici i u najrazvijenijim zemljama i u Japanu su kreću u rasponu od četiri do pet odsto, u Evropskoj uniji do šest, a u SAD sedam procenata, ali nigde ti gubici nisu 15 odsto, kao u Srbiji i to je jednostavno - nedopustivo. Uprkos ovim egzaktnim pokazateljima, EPS je tokom prethodnih nekoliko decenija godišnje gubio između pola i 1,2 milijarde evra na ceni struje. Tolika je bila razlika u ceni struje po kojoj ju je EPS prodavao i cene koju je za nju mogao da dobije na tržištu. S tim u vezi trebalo bi imati u vidu i da promena statusa iz javnog preduzeća u zatvoreno akcionarsko društvo omogućava, makar teoretski, i prodaju dela vlasništva privatnom kapitalu, a takav scenario bi verovatno doneo poskupljenja struje. Da sve glasnije priče o mogućoj promeni vlasništva EPS-a nisu bez osnova pokazuje i najnovija ponuda mađarske elektroprivrede MVM o formiranju zajedničkog preduzeća (joint venture), koju je EPS dobio, a Nadzorni odbor na poslednjoj sednici odbio. Indikativno je, međutim, da javnost o tome nisu obavestili ni EPS ni Ministarstvo rudarstva i energetike. Umesto toga, na društvenim mrežama počeo je da kruži dokument na kojem se vidi dnevni red za sednicu Nadzornog odbora EPS-a, zakazanu za 18. maj, u kom se pod tačkom 5, šturo navodi i stavka: „Informacija o predlogu MVM grupe, Mađarska, za osnivanje zajedničke kompanije u Republici Srbiji za proizvodnju obnovljive energije uz izdvajanje 11 hidroenergetskih objekata iz EEP EPS AD“. Tek nakon toga, Ministarstvo rudarstva i energetike saopštilo je da „svako ko govori o otuđenju imovine EPS-a u javnosti širi neistine i paniku jer je, promenom Statuta i pravne forme EPS postao zatvoreno akcionarsko društvo i u stopostotnom je vlasništvu države“. O kojih se 11 hidroenergetskih objekata radi, zapravo javnost tačno i ne zna, jer se ni EPS ni Ministarstvo energetike nisu zvanično oglasili o ovom „slučaju“. Zato nam ostaje samo da nagađamo, jer u suštini postoje dva moguća scenarija. Prvi, meni potpuno neverovatan, svodi se na pisanje Demostata da mađarski MVM želi da vidi u svom suvlasništvu zapravo Drinsko-limske hidroelektrane. U okviru ove celine, uz hidroelektranu Bajina Bašta, nalazi se i istoimena reverzibilna hidroelektrana, dva objekta koja su uz hidrocentralu Đerdap i Termoelektranu „Nikola Tesla“ (TENT) najvredniji resursi države Srbije. Drugi, nešto „povoljniji“, ali takođe veoma loš scenario je da se radi o Ovčar Banji, Međuvršju, Kokinom brodu, Uvcu, Potpeći, Pirotu i Vlasinskim hidroelektranama, kao i zemljištu za izgradnju novih elektrana iz obnovljivih izvora, ukupnog instalisanog kapaciteta 360 megavata. Mađarska ponuda predviđa formiranje zajedničkog preduzeća, u kome bi mađarski MVM i EPS bili vlasnici po 50 odsto kapitala, s tim što bi EPS u zajedničku kompaniju uneo 11 već postojećih hidroelektrana i zemljište za izgradnju novih elektrana iz obnovljivih izvora, dok bi mađarski partner u nju uložio 600 miliona evra. Zajedničko preduzeće bi se u početku finansiralo od prodaje električne energije, koja se proizvodi u hidroelektranama koje ulaze u njegov sastav. Kao inženjer, načelno sam saglasan sa konceptom da bi EPS, kao i druge naše državne kompanije, trebalo da sa firmama iz regiona prave partnerstva, formiraju nova preduzeća. To, svakako, može biti dobro i za EPS i za te partnere, ali je, naravno, bitan način kako se to čini. Ako EPS ulaže novac, potrebno je da i druga strana uloži novac. Ako ulaže osnovna sredstva, ako EPS izdvaja proizvodne kapacitete, onda hajde da i drugi partner uloži osnovna sredstva. Zašto MVM ne bi uložio neke svoje elektrane u takvo zajedničko preduzeće? Zarad informisanja javnosti, treba istaći da mađarska državna energetska kompanija MVM, pandan našem EPS-u, koja snabdeva 70 odsto tamošnjeg tržišta električnom energijom, u svom vlasništvu, između ostalog, ima i nuklearnu elektranu Pakš. Neprihvatljiv predlog MVM-a: Ako uzmemo u razmatranje onu po državu Srbiju „povoljniju“ varijantu da su predmet našeg ulaganja 11 hidroelektrana instalisanog kapaciteta 360 megavata – opciju koja podrazumeva HE Bajina Bašta i RHE Bajina Bašta, ne želim ni da komentarišem, jer vređa zdrav razum – nameću se, za početak, bar dva pitanja. Prvo, ko je i kako procenio vrednost te imovine EPS-a na 600 miliona evra?! Drugo, kako bi se izdvajanje tih kapaciteta reflektovalo na ostatak EPS-a? Ilustracije radi, tih 11 hidroelektrana, zavisno od hidrologije, mogu u proseku da godišnje proizvedu od 1.200 do 1.400 gigavat-časova električne energije, koja po sadašnjim cenama na tržištu vredi od 140 do 170 miliona evra. To praktično znači da bi samo u četiri naredne godine od prodaje proizvedene struje u tim elektranama EPS mogao da ostvari prihod od oko 600 miliona evra, koliko MVM nudi za 50 odsto vlasništva nad tim elektranama. Sam taj podatak dovoljan je da se zaključi da vrednost tih 11 elektrana daleko prevazilazi ponuđenih 600 miliona evra. Sumnjam da igde drugde u svetu postoji tako brz povrat novca uloženog u energetiku. To je, izgleda, moguće samo u Srbiji, jer je svojevremeno ruski Gasprom za većinski paket od 51 odsto kapitala NIS-a platio 400 miliona evra, a prošle godine je neto dobit NIS-a bila skoro duplo veća, oko 790 miliona evra. Vrednost tih elektrana ne ogleda se, međutim, samo u njihovom potencijalu da prave profit, već i u njihovom doprinosu na rad ostatka proizvodnih kapaciteta EPS-a. Suština je, naime, u tome da bi se njihovim izdvajanjem u posebnu firmu, smanjila i upotrebna vrednost ostalih elektrana EPS-a. Na kraju, ne treba zanemariti ni vrednost potencijalnih perspektivnih lokacija za izgradnju obnovljivih izvora energije, a očito je u ponuđenih 600 miliona evra navodno uključena i vrednost zemljišta na kojem bi se gradili novi kapaciteti. Svestan ozbiljnosti situacije, težine izgovorene reči, smatram da bi potencijalno otuđenje ove perspektivne imovine ne samo pogoršalo bilanse EPS-a, već bi dovelo i do vrlo ozbiljnih finansijskih, strateških i političkih problema za Srbiju. A ukoliko je tačno, kao što navodi Demostat, da se razmatra i mogućnost izdvajanja HE Bajina Bašta i RHE Bajina Bašta, to bi dovelo do bankrota EPS-a i kao inženjer ne mogu da poverujem da bi iko takav predlog mogao uopšte da razmatra. Nadležni bi morali da budu svesni da se, želeo to neko ili ne, država Srbija nalazi u Evropi i da je Evropa odlučila da do 2050. izbaci iz upotrebe fosilna goriva. Upravo zbog energetske politike EU vrednost hidroenergetskih objekata znatno raste iz godine u godinu i može se očekivati dalji rast njihove vrednosti i posle 2050. Nije zanemarljiva ni činjenica da EPS, pod uslovom da zemljište za izgradnju novih obnovljivih izvora energije zadrži u svojim rukama, a ne prepusti ga nekom drugom, može sam da na komercijalnim osnovama finansira izgradnju novih objekata za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, što je preduslov za ekonomski razvoj Srbije bez daljeg kreditnog zaduženja države. Pored toga, dinamični razvoj EPS-a bi znatno poboljšao međunarodnu poziciju, ali i energetsku sigurnost i stabilnost Srbije. Da ne bude zabune, razvoj EPS-a trebalo bi da podrazumeva i formiranje zajedničkih preduzeća sa stranim kompanijama, ali samo tamo gde za to ima osnova i gde su partneri ravnopravni. Primer za to je zajednički projekat sa Elektroprivredom Republike Srpske za izgradnju hidroelektrana „Gornja Drina“. S druge strane, bar na osnovu raspoloživih informacija, za ponudu MVM ne bi se moglo reći da ima i najmanje osnova da se takva mogućnost uopšte razmatra, niti ona podrazumeva ravnopravnost partnera. Odbijanjem ovakve ponude, rukovodstvo i Nadzorni odbor EPS-a pokazali su lični i profesionalni integritet. Nadam se da ih to neće koštati pozicija na koje su postavljeni. Jer ako se to desi, cenu pogrešne odluke platiće svi građani i privreda Srbije. Autor je diplomirani inženjer elektrotehnike i stručnjak za energetiku