Cena Erdoganove doživotne vladavine

Novih pet godina predsedničkog mandata za Redžepa Tajipa Erdogana praktično znači ozvaničavanje njegove doživotne vladavine. To je stvarnost Turske ne samo zbog godina – a Erdogan će krajem februara sledeće godine ući u osmu deceniju života – ili zbog njegovih sve očiglednijih zdravstvenih problema, već najpre zbog toga što, ukoliko dođe do novih izbora za pet godina, ne postoji politička ili administrativna sila u Turskoj koja bi Erdoganu mogla da zabrani učešće na njima, uprkos Ustavu koji propisuje mogućnost samo dva predsednička mandata. Ovo će Erdoganu, doduše, biti već treći mandat kao predsednika, ali drugi po novom Ustavu i novom sistemu iz 2017. godine. Nedavno završeni izbori u Turskoj, posebno drugi krug predsedničkih izbora prethodne nedelje 28. maja, stoga označavaju kraj jednog i početak novog perioda vladavine Tajipa Erdogana, koji je uspeo da pobedi sa 52 odsto glasova u drugom krugu, a sve to u svetlu proslave stogodišnjice moderne Turske i ulaska u drugi vek turske republike. To je u svojoj prvoj pobedničkoj izjavi rekao i sam Tajip Erdogan. Uz sarkastičan pozdrav svom protivkandidatu „zbogom Kemale“, Erdogan je poručio svim turskim građanima: „Bićemo zajedno do smrti!“ Jedna druga godišnjica bliža je srcu turskog predsednika i nesumnjivo je jednim delom odlučivala o datumu izbora. Dan pada Carigrada, odnosno osmanskog osvajanja nekadašnjeg centra hrišćanskog sveta 29. maja 1453. godine, postao je od 2012. godine jedan od najvažnijih datuma u Erdoganovom političkom kalendaru. Uoči jubileja 560. godišnjice ulaska u Carigrad Mehmeda Osvajača 2012. godine, tada kao premijer, Erdogan je predstavio bogato državno finansirani propagandni filmski spektakl „Osvajač“. Deceniju kasnije, sada kao pobednik na predsedničkim izborima „uprkos svima“, Tajip Erdogan je mogao da proslavi izbornu pobedu u Svetoj Sofiji kao „novi Osvajač“, kako ga bez uzdržavanja nazivaju politički poslušnici, nakon što je 24. jula 2020. godine ovu jedinstvenu građevinu posle 85 godina vratio u status funkcionalne džamije. Ova priprosta Erdoganova mešavina islamizma i ekstremnog turskog nacionalizma pokazala se nakon dve decenije zaglušujuće propagande kao dobitna kombinacija, čiji je uspeh potvrđen na tek završenim predsedničkim izborima prethodne nedelje. Suštinska su, međutim, dva pitanja: zašto je Erdogan uspeo da nadvlada raznorodnu a konačno ujedinjenu opoziciju, i koja će biti cena njegove pobede za same građane Turske? Tajip Erdogan je svoju predizbornu kampanju pred prvi krug predsedničkih izbora 14. maja završio upravo molitvom u Svetoj Sofiji u petak 12. maja. Dve nedelje kasnije, pred drugi krug izbora 28. maja, otvoreno je rekao da će zajedno sa, tada tek očekivanom izbornom pobedom, u ponedeljak 29. maja proslaviti 570 godina od osvajanja Carigrada i time se konačno sam ustoličiti kao neprikosnoveni „novi Osvajač“, koji je ostvario podjednako i povratak islama kao dominantne snage u politički i društveni život Turske, ali i povratak na nekadašnje, osmanske carske granice, makar i preko ekonomske i drugih vidova turske meke moći, posebno u balkanskom zaleđu Istanbula. Time je Erdogan zaokružio ne samo svoju predizbornu kampanju na ovim izborima, već na neki način i pune dve decenije vladavine, u kojima su upravo ovi ciljevi predstavljali osnovu njegove politike, uprkos svoj političkoj mimikriji kojom je uspeo da zavara mnoge evropske i svetske lidere, koji su poverovali da je reč o umerenom islamisti, koji je pre svega demokratski orijentisan. U tu Erdoganovu mimikriju poverovali su i mnogi turski građani još 2002. godine, i velika većina njih i dalje veruje u njegovu „očinsku figuru“, uprkos svim dokazima o bezgraničnoj gramzivosti njegove porodice i sveprožimajućoj korupciji, koja je postala simbol njegove vladavine. Za razliku od uobičajenih predstava Tajipa Erdogana izvan Turske, unutar zemlje on nastupa uvek upravo kao mirni „otac“, ili sada već „deda“ nacije i svih građana. Retko kada njegov ton i rečnik izlaze izvan ovih okvira i samo ponekad u određenim situacijama i pred jasno definisanom publikom, on otkriva svoje prave stavove ili u odnosu na strane suparnike ili na domaće političke protivnike. Sve to u državi u kojoj je Erdogan sveprisutan na strogo kontrolisanim televizijskim kanalima i u kojoj se ova slika oca nacije dosledno sprovodi već decenijama. Stoga su i sva predviđanja rezultata predsedničkih izbora bila pogrešna, jer nisu uzimala u obzir brojne specifičnosti i turske političke scene i turskog društva, koje se ne mogu kategorizovati uobičajenim standardima demokratskih izbora. Jedan od ključnih razloga Erdoganovog izbornog uspeha jeste nesumnjivo i izbor Kemala Kiličdaroglua kao kandidata šestopartijske opozicije ujedinjene prvi put u koaliciju nazvanu Narodna. Kiličdaroglu je, zapravo, bio idealni izbor za protivnika samog Erdogana. Svojim potezima, sudskim odlukama i najavama kontrolisanih sudskih procesa, Erdogan je pokušavao i na kraju uspeo da iz predsedničke trke izbaci dvojicu ubedljivo najpopularnijih političara u Turskoj: gradonačelnika Ankare Mansura Javaša i gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua. Za razliku od ovih mlađih i uspešnih političara, koji su uspeli da pobede i donekle ponize Erdoganove kandidate u dva najveća turska grada na lokalnim izborima 2019. godine, Kiličdaroglu je čitavu svoju političku karijeru proveo u senci dvodecenijskog neuspeha da bilo kad i u bilo kom odmeravanju pobedi Tajipa Erdogana. Sa svoje 74 godine, on je jedini stariji od Erdogana i jedini koji je bio izjednačen sa turskim predsednikom u istraživanjima pre nego što je njegova kandidatura zvanično proglašena. I Javaš i Imamoglu, ali i uticajna Meral Akšener, ubedljivo su vodili u istraživanjima u odnosu na Erdogana. Zbog toga je izbor Kiličdaroglua kao kandidata od samog početka bio problematičan i zbog njega Akšener umalo nije i napustila Narodnu koaliciju jer je, ispostaviće se, pravilno procenila da ostareli i neharizmatični predsednik kemalovske Republikanske narodne partije neće moći da pobedi veštog Erdogana. Kemal Kiličdaroglu je između dva kruga izbora i sam pokazao da nije dorastao Tajipu Erdoganu i potvrdio, na neki način, zašto je u Turskoj podsmešljivo nazivan večnim gubitnikom. Zaostajući nakon prvog kruga predsedničkih izbora pet odsto za Erdoganom, Kiličdaroglu je pokušao da se sa turskim predsednikom nadmeće u oblastima u kojima je on neprikosnoven: ekstremizmu, ksenofobiji i nacionalizmu. Umesto da nastavi najuspešniji deo svoje kampanje koji je ukazivao na katastrofalnu ekonomsku situaciju, Kiličdaroglu i njegovi savetnici su naseli i sami na zaglušujuću propagandu proerdoganovske državne televizije da je najbitnije kome će pripasti glasovi dati u prvom krugu kandidatu ekstremno nacionalističke Partije pobede, Sinanu Oganu. Zbog ovih pet procenata glasova, koji su zapravo samo u retkim slučajevima mogli da odu Kiličdarogluu, on je žrtvovao potencijalno mnogo brojnije glasove onih turskih građana koji su zahtevali promenu čitavog političkog sistema i političke kulture, mladih, Kurda, žena, pripadnika LGBT zajednice, koji u prvom krugu nisu iz raznih razloga izašli na izbore. Nasevši na trik Erdogana i njegovog veštog tima savetnika, Kiličdaroglu je uspaničeno pokušao da pokaže da je ekstremniji od ekstremnog Erdogana u svakom pogledu. To je bio sigurni recept za političku propast. Potpisujući sporazum sa predsednikom, inače beznačajne Partije pobede koja je Ogana kandidovala, Imitom Ezdagom, Kiličdaroglu se obavezao da će proterati sve sirijske izbeglice u roku od godinu dana nakon što postane predsednik. Možda još štetnija po njega i opoziciju Erdoganu bila je druga odredba ovog sporazuma po kojoj je Kiličdaroglu obećao da neće vratiti legitimno izabrane gradonačelnike Kurde u gradovima u jugoistočnoj Turskoj, koji su nezakonito smenjeni Erdoganovom odlukom. Time je nesumnjivo sebi uskratio glasove ogromnog broja kurdskih glasača, iako je Selahatin Demirtaš, lider najveće kurdske partije koji je već šest godina u pritvoru bez formalne optužnice, pozvao svoje članove i simpatizere da svoj glasu daju Erdoganovom protivniku. Očigledno je, međutim, da su mnogi od njih procenili da Kiličdaroglu ne donosi njihovom statusu i problemima nikakvu promenu i da ne zaslužuje njihov glas. Stoga je i izlaznost u drugom krugu predsedničkih izbora 28. maja bila znatno manja nego u prvom krugu dve nedelje ranije. Drugi problem sa izborom Kiličdaroglua, i posebno sa njegovim nastupom između dva izborna kruga, odnosio se na njegovu nemogućnost da privoli mlade birače da za njega glasaju. Još jedan „deda“ na političkoj sceni, koji je svojom gubitničkom politikom prema Erdoganu pune dve decenije bio u defanzivi, nije mogao da privoli milione mladih turskih građana koji su na ovim izborima prvi put imali pravo glasa. Iako je, pomalo zakasnelo i nespretno, Kiličdaroglu pokušao da se između dva predizborna kruga u izbornim spotovima pojavljuje zajedno sa popularnim Javašom i Imamogluom, to je bilo premalo i prekasno da se slika o njemu u ovoj demografskoj grupi promeni. Zapravo je ovaj spot sa gradonačelnicima Ankare i Istanbula iskoristila Erdoganova državna propagandna mašinerija da amaterski fotošopuje Kiličdaroglua i vođu kurdskih terorista – što je imalo svog odjeka u dodatnom učvršćivanju Erdoganovih birača u ruralnim oblastima jugoistočne Turske. Da se turska izborna demokratija, takva kakva je, ne može meriti uobičajenim, posebno ne zapadnim standardima, najjasnije je vidljivo na pitanju ekonomije. Kiličdaroglu je najveći uspeh postigao svojim jednostavnim predizbornim spotom o astronomskoj ceni crnog luka, ali je kasnije nastavio pogrešnim putem, ne shvatajući da za razliku od Erdoganovih sigurnih birača, njegovi potencijalni birači zapravo poklanjaju puno pažnje ekonomiji. Posle dve decenije propagande i prvih deset godina ekonomskog uspona, podela između urbane i ruralne Turske i političkih opredeljenja njihovih stanovnika postala je u poslednjim godinama sve izraženija. Tvrdo jezgro Erdoganovih birača, po pravilu iz ruralnih delova unutrašnjosti Male Azije, zaista ne mari mnogo za pitanja ekonomije, kao što je to pred drugi krug izbora javno ustvrdila Ozlem Zengin, šefica poslaničke grupe Erdoganove Partije i razvoja. Oni pre svega, kao što je sama rekla, glasaju srcem, glasaju zbog svoje ljubavi prema očinskoj figuri svemoćnog predsednika, koja im se neprekidno emituje sa strogo kontrolisanih televizijskih kanala. Ta „ljubav“, međutim, ima svoju ogromnu, pravu ekonomsku cenu, o kojoj ni Zengin ni sam Erdogan, niti bilo ko od njegovih saveznika ne želi i ne sme da priča. Već u ponedeljak 15. maja, nakon rezultata prvog kruga predsedničkih izbora, turska lira je naglo pala u odnosu na dolar i evro, kao i čitava turska berza, u očekivanju Erdoganove vladavine i njegove neortodoksne ekonomske politike. Sam Tajip Erdogan je u intervjuu Si-En-Enu pred drugi krug izbora izjavio da će, uprkos svemu, nastaviti sa politikom snižavanja kamata iako je ova njegova amaterska ekonomska politika dodatno doprinela već trocifrenoj inflaciji i sve očajnijoj ekonomskoj situaciji u Turskoj. Dva dana pred drugi krug predsedničkih izbora 28. maja, turska lira je doživela novi pad, prvi put prešavši granicu od 20 lira za jedan dolar. Gotovo svi očekuju da će Erdogan nakon pobede uvesti jednu vrstu kontrole nad bankama, poput one koja je uvedena u Grčkoj 2015. godine, čime će građanima biti onemogućeno da dođu do svojih sredstava koja nisu u turskim lirama. Jednostavno rečeno, sva predviđanja ekonomskog puta Turske nakon Erdoganovog izbornog uspeha su izuzetno negativna i mračna, u tolikoj meri da se čak mnogi iz redova njegovih protivnika uslovno rečeno raduju njegovoj pobedi, pošto očekuju ubrzano urušavanje turske ekonomije i time i konačnu i nepovratnu političku propast samog Tajipa Erdogana. Cenu Erdoganove izborne pobede i očekivane ekonomske propasti će, na kraju, pre svega platiti turski građani, od kojih su mnogi i na ovim izborima glasali za njega. Već početkom septembra na naplatu dolazi preko 200 milijardi dolara kredita, dok sve pozajmice, pre svega iz zemalja Persijskog zaliva, kojima se i sam Erdogan hvalio pred drugi krug izbora, samo trenutno stabilišu tursku ekonomiju i dolaze uz ogromne dodatne kamate. Na kraju će cena Erdoganove doživotne vladavine biti potpuna pustoš koju će ostaviti iza sebe: u turskoj ekonomiji, ali i u turskom društvu. Autor je redovni profesor Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu