Krici i pucnji

Posle DŽejn Kempion (Klavir) i Žulije Dikorno (Titan), Žistin Trije se upisala u istoriju Kanskog filmskog festivala, najznačajnijeg i najuticajnijeg, kao treća dobitnica Zlatne palme, a ove godine je u selekciji bilo čak sedam filmova koje su potpisale rediteljke. Francuska autorka, koja je na Kroazeti debitovala pre četiri godine s filmom Sibil (takođe tada u konkurenciji za Zlatnu palmu), trijumfovala je s psihološkim trilerom Anatomija pada. Jednostavnost u pripovedanju gotovo hičkokovske misterije, koja se pretvara u sudsku triler dramu, naišla je na pozitivan odjek ne samo kod žirija na čijem čelu je bio dvostruki kanski pobednik i neumorni komentator političke korektnosti Ruben Estlund, već i kod mnogobrojnih filmskih kritičara koji su dvanaest dana posvećeno pratili najsvežije domete svetske produkcije. I velika je nepravda što protagonistkinja pobedničkog filma, nemačka i evropska zvezda Sandra Huler, poznata i nagrađivana zahvaljujući filmu Toni Erdman, nije ponela titulu najbolje glumice 76. festivala u Kanu, jer je maestralna u portretisanju složenog lika književnice optužene za ubistvo supruga. Osim analize ličnosti, rediteljka suptilno razvija njen brak i odnos sa slabovidim sinom, kao i njenu biseksualnost. Sve to rezultira izvrsnim filmom, koji vas ne pušta do razrešenja u samoj završnici ovog dvoiposatnog ostvarenja. Iako gledalac prirodno saoseća s glavnom osumnjičenom, rediteljka nam pokazuje da je sposobna za transparentne laži, koje su gotovo verodostojne, jer je Hulerova tako verodostojan lik. Hulerova igra i u filmu o kome se možda i najviše pričalo u Kanu ove godine – Zona interesa Britanca DŽonatana Glejzera, koji je dobio Veliku nagradu žirija. Reč je o ekranizaciji istoimenog romana britanskog pisca Martina Ejmisa (preminuo je samo dan nakon svetske premijere filma u Kanu) - groteske o strašnom pogledu na pakao Aušvica preko ograda raskošnih kuća nacista. Kako je spokojni život Nemaca koegzistirao u vreme Drugog svetskog rata sa genocidom? O tome govori ova nekonvencionalna drama o Holokaustu, s prizorima koji se teško zaboravljaju, od dece koja se igraju sa zlatnim zubima logoraša do jevrejskih sluškinja koje peru krv sa čizama nacističkih oficira... U središtu priče je kuća iz snova, izgrađena na najstrašnijim noćnim morama, a u njoj u okruženju smrti uživa porodica glavnokomandujućeg logora Aušvic. Potpuno sigurni u svoju sreću, oni žive s uverenjem da zaslužuju najbolje u životu, uprkos zverstvima Holokausta koja se dešavaju u neposrednoj blizini morbidne idile, blizu krematorijuma iz koga u nebo odlazi crni dim. Fokus na zlo Glejzer dočarava indirektno, ali uz krike i pucnje koji se konstantno čuju iza zida. Ali, navikli su na to SS oficiri dok raspravljaju o tehnički najefikasnijim sredstvima za masovno istrebljenje. Nagrada žirija zasluženo je pripala Akiju Kaurismakiju, finskom veteranu poznatom po svojim arthaus delima i jedinstvenom rediteljskom rukopisu i njegovoj dirljivoj, toploj romantičnoj priči o usamljenim ljudima na ivici egzistencije, koja vraća veru u humanost i u solidarnost kao način za, ako ne rešenje, onda makar ublažavanje problema proletera. Opalo lišće je priča o usamljenim ljudima na ivici egzistencije, svojevrsna vizuelna retro razglednica gubitničke radničke klase, s kojom gledalac uz mnogo empatije deli i smeh i tugu. Kao i prethodni, i ovaj Kaurismakijev film boje snažan autorski pečat, stilski minimalizam, dobri stari rokenrol, humor sličan džarmušovskom i specifična ljudska toplina hladnog severa. Sjajan odjek u Kanu imao je jedini srpski film na festivalu – Lost Country reditelja i scenariste Vladimira Perišića, što je i rezultiralo nagradom „Otkrovenje“, koju je mladom Jovanu Giniću, glumcu naturščiku, dodelila fondacija „Luj Roderer“. Nagrada se već šestu godinu uručuje kako bi se ohrabrili mladi glumački talenti. Inače, za srpskog autora Kanski festival je domaći teren. Tu je debitovao pre tačno 20 godina s diplomskim kratkim igranim filmom Dremano oko, a 2009. prikazao igrani prvenac Ordinary People, a u istom takmičarskom programu „Nedelja kritike“ predstavio je i najnoviji film. U intimnoj porodičnoj drami s izraženo angažovanom društveno-političkom pozadinom, čija se radnja odvija 1996. godine u vreme protesta protiv režima Slobodana Miloševića, reditelj pripoveda o odrastanju jednog tinejdžera, uticaju politike na porodicu, o izgubljenoj zemlji i jednog velikoj utopiji 20. veka koja se okončala sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Akcenat je na unutrašnjem konfliktu protagoniste razapetog između ljubavi i odanosti prema majci, i naklonosti prema svom neposrednom okruženju koje zastupa stavove suprotne od njemu najbliže osobe u životu. Rediteljski nepretenciozno, Perišić portretiše ženski lik koji se bavi politikom u tradicionalnoj patrijarhalnoj sredini, iz vizure njenog sina, koga beogradski gimnazijalac tumači iskreno i bez zadrške. Lost Country bio je jedan u mnoštvu angažovanih filmova koji su većinski činili program 76. Kanskog festivala. Nasuprot glamuru i sjaju holivudskih zvezda, koje su se smenjivale tokom festivalskih dana, smenjivale su se i male priče običnih ljudi, koje oslikavaju muku, dileme i nemoć savremenog čoveka da se odupre surovoj svakodnevici, poput filma Čudovište japanskog reditelja Koreede Hirokazua, o vršnjačkom nasilju u jednoj japanskoj školi, koji je dobio nagradu za najbolji scenario i nagradu „Kvir palma“ za najbolji film sa LGBT tematikom. Reditelj poznat po emotivnim, duboko humanim porodičnim dramama i ovoga puta tretira probleme u okviru disfunkcionalnih porodica. Šta čoveka čini čudovištem i ko je zapravo čudovište? To je pitanje kojim se bavi Koreeda u ovom filmu, ukazujući da deca nisu samo žrtve, već da su i krivci. Kompleksnost detinjstva i odrastanja ovoga puta predočava kroz ovu složenu filmsku slagalicu, koja se dotiče razvoja seksualnosti kod dece, tražeći uzroke nasilja, što ostaje nerazjašnjeno gotovo do samog kraja. Reditelj primenjuje niz zbunjujućih zamki i varljivih putanja kako bi nas doveo do konačne istine, ali i ukazao na probleme homofobije, nasilja i nametnutih autoriteta. Jedan od najdivnije snimljenih filmova koje je predstavio 76. Kanski festival Strast Dodina Bufana sasvim opravdano je vijetnamsko-francuskom sineasti Tranu Anhu Hungu doneo nagradu za najbolju režiju. Bivši partneri u privatnom životu Žulijet Binoš i Benoa Mažimel protagonisti su romantične drame koja kroz gastronomiju prikazuje odnos dvoje ljudi, zaljubljenika u dobru, ukusnu hranu, pripremljenu s nesebičnom pažnjom i ljubavlju. Naime, savršeno snimljena jela - meso, povrće, voda vatra - s mirisom i ukusom koji možete da zamislite, uz duge kadrove bez rezova (tako reditelj postiže efekat realnog vremena) i intenzivne šumove (što pojačava čula), čista je umetnost, visoko postavljena, s detaljno prikazanim pripremama i detaljnim procesom kuvanja. Suštinski, sve to je svojevrsna metafora za nesebično deljenje između aktera priče i oslikavanje njihovog ne toliko jasno definisanog odnosa. Između vrsnih francuskih glumaca Binoš-Mažimel postoji hemija u filmu, što donosi setan, nostalgičan osećaj tokom gledanja, koji podseća na bezvremenske kinematografske klasike. Jer, ovo je priča o ljubavi koja traje dvadeset godina, ljubavi koju je pre svega uzdizao duhovni kvalitet. Sandra PerovićŽistin Trije, dobitnica Zlatne palme Anatomski rez jednog bračnog para Šta je bila polazna tačka Anatomije pada, priče o porodici koja je sama sebe uništila? Počela sam od toga kakav bi bio moj život i šta bi se desilo kada bi društvo saznalo detalje ličnog pakla kroz koji sam prolazila. I moji prethodni filmovi su bili o žensko-muškim odnosima i već sam snimila jedan film o suđenju. Ali, ovoga puta sam želela da težište bude na najsitnijim detaljima tokom suđenja gde bih skenirala par koji je u srcu priče. Postoji nešto divno i u isto vreme potpuno uznemirujuće u vezi s prostorom sudnice, a to je ideja da se haos ljudskih života reorganizuje da se predoče nečiji životi. To je kao uveličavajuće ogledalo, kao lupa koja gleda u najsitnije detalje našeg života, dajući smisao onome što je najmanje značajno. U ovom slučaju, Sandra, moja glavna junakinja, prilično je loše tretirana od strane javnog tužioca u odnosu na njen život i način na koji živi. Htela sam da prikažem ženu koja je sigurna u svoj način života, ženu koja je ravnopravna s osobom s kojom živi i koja možda čak u tom odnosu zauzima više prostora. Da li ste obožavalac kriminalističkih priča? Gotovo svaki dan čitam o stvarnim zločinima. S druge strane, gledam serije o suđenju i kriminalističke filmove. I uvek sam razmišljala o tome da ću jednog dana snimiti film sa suđenjem u središtu priče. Ali, imam utisak da su rešenja često očigledna. Zato sam htela s mojim koscenaristom da napravim složenu priču koja je čak do samog kraja nejasna. Interesantno mi je bilo da kroz taj sudski proces anatomski seciram odnos para koji ima dete, ali nema zajednički jezik. To je bila suština priče za mene. Da li je film inspirisan istinitom pričom? U početku smo moj koscenarista i ja pokušali da prilagodimo istinitu priču, ali one koje smo pronašli bile su previše predvidljive. Nije bilo mnogo slučajeva gde nismo mogli da pogodimo kraj i gde sam mogla da pronađem složenu vezu za istraživanje. Oduvek su me fascinirali slučajevi koji uključuju strance kojima se sudi van njihove matične zemlje, pa sam htela i da taj element bude prisutan u filmu, kao i da se bavim temama koje me zanimaju i kojima sam se i ranije bavila - poput dinamike odnosa između dvoje ljudi. Opsesija padom je motiv ovog filma. Zašto ste izabrali baš taj ugao gledanja na inteligentno skrojenu i tajanstvenu dramu? To je bila moja opsesija, mentalna slika, ja sam umetnica i nemam objašnjenje za sve što radim. To je bila opsesija i slika koja mi se stalno vraćala. Kada je predmet vaše opsesije izuzetno prisutan i kada objašnjava suštinu filma, stvari se dešavaju same od sebe. Ali u ovom filmu je to sasvim očito, ne mogu da ga dodatno objašnjavam. Film govori o tome, o padu jednog para, teško je dodatno analizirati tu stvar. Šta vas je posebno privuklo kod glavne junakinje? Dopalo mi se kako stalno govori istinu, makar to i bolelo. Ona se ne izvinjava, snosi odgovornost za svoj život, ne greši kao neke od žena koje se uvek izvinjavaju za ono što žele. Ona je topla sa svojim sinom a i sa mužem, pre nego što se sve zakomplikuje. Da li je postojala neka scena koja je bila naročito zahtevna? Bilo ih je više. Ali scena sa psom. Sam početak kada pas ulazi u kuću i pronalazi telo. To je bio jedan od najkomplikovanijih zadataka. Bila sam opsednuta scenom iz jednog filma Samjuela Fulera, u kome ima sjajnih planova pasa snimanih odozdo u kojima se oni polako kreću. Imala sam u glavi konkretnu sliku kako treba da dođemo do mesta zločina, ali pas kojeg smo odabrali je bio border koli koji se kreće veoma brzo, pa nisam uspevala da snimim scenu, morala sam da trčim za njim, pa sam rešila da ga izmorim, ali kad sam u tome uspela, on bi legao. Ili bi ležao ili bi trčao. Rekli su mi da je taj pas najbolji izbor za snimanje jer je u sjajnoj formi, ali on nije mogao da hoda usporeno ili normalnom brzinom jer neprestano trči. Morala sam da se pomirim s tim da neću uspeti da snimim taj sjajni usporeni kadar. To je bila jedna od najkomplikovanijih scena. Ove godine, bili ste jedna od čak sedam žena u konkurenciji za glavnu festivalsku nagradu, Zlatnu palmu. Kako gledate na to? I dalje smo nadjačane od muškaraca! Ali kvote su neophodne za pravi napredak. Kvote mogu da iritiraju neke ljude. Čak sam se i sama pitala da li je to dobra ideja, ali bez tih kvota žene neće biti pošteno zastupljene.