Кад бих унапред мислио шта ће неко рећи, вероватно не бих написао ниједну драму, ниједан роман, ниједан твит. Оно што дефинишем као отисак властитог срца у прашини свог завичаја, Србије или Скупштине, сасвим је свеједно, углавном је мој тренутно дефинисан став, без обзира на можда превелику емоционалност. Увек ће тако и бити. Наравно, кад припадате неком колективу, у обавези сте да, не само због кућног васпитања, него и поштовања одређених демократских регула, оно своје истакнете као лични став, а не као став одељења, школе, наставно-научног већа, странке… Са четири деценије бунтовничке биографије не размишљам шта ће неко да каже о нечему што сам рекао или написао. Моја јасно вођена мисао била је да су протести лошим вођењем упропаштени, да их је пратила невероватна количина незнања и одсуства свести о историјској и емоционалној одговорности. Они нису уследили због тога што неки фудбалер руши Славију да би градио стаклене куртон-куле или зато што је поскупео сир, него су настали на смртима непољубљене деце. Можда је патетично, али је тачно. Нити су организатори свете краве, нити су њихове речи и дела потекле из Курана, Торе или Светог писма. Подложни су критици. Деценијама сам изложен критици сваке врсте, с обзиром на то каквим се пословима бавим, тако да ме то што се неко можда нашао погођеним или увређеним не занима превише. Не занима ме нимало.