(Не)пожељни Бекет
Глобална потиштеност и епидемија равнодушности, о којој је говорио Семјуел Бекет, нaглашена је кроз вишемедијске радове представљене до 17. новембра на изложби Приземљен у Салону Музеја Града Београда. Поставка је и посвећена утиску који су Бекетова дела оставила на уметнике Вану Урошевић, Зорана Тодовића и Марију Ћалић. Троје врсних стваралаца подсећају публику и на пишчев долазак у Београд 1958, четири године након премијере Чекајући Годоа, изведене у атељеу сликара Миће Поповића на Старом сајмишту. „Извођење је било скривено од комунистичких власти које нису прихватале пишчева нихилистичка становишта“, наводи Никола Шуица, кустос поставке и професор ФЛУ у Београду.
Али, та слика коју нуди Приземљен у мистичном полумраку Салона је и искричава, због занимљивих решења опредмећења „страховитих енергија сећања, као и заборава“. У амбијенту су размештени објекти и инсталације Урошевићеве и Тодовића, махом сачињени од тканине. Висећи шишмиш, предимензиониране шаке, постављена вечера за двоје – Бекета и шишмиша, персонификација су појавног света, али и метафора на „искушења Дантеа Алигијерија“. Јер, ту двојицу великана повезује препознавање „пакла данашњице“, био он својство средњег или 21. века.
Посебно третиране фотографије Марије Ћалић пружају (готово) овоземаљски утисак приказом вајара Божидара Бабића (преминулог 2021), који је обучен као бекетовски кловн или скитница. Изложбу употпуњују и свакодневни предмети (пишчеве наочаре), као и вајарске представе људских органа, што нас поново доводи у простор између сна и јаве.
Стварни су аутентични снимци последица разарања града Сен Лу у Нормандији 1944, где се Бекет обрео као возач амбулантних кола Црвеног крста. Снимци су интерполирани у кратки филм чији је Шуица аутор. У деоницама тих покретних слика није заобиђен ни Леонид Шејка, такође зароњен у апокалиптично безнађе. Идеолошку спутаност средине прошлог века илуструје и витрина са скицен-блоком Миће Поповића и скулптуром Виде Јоцић. Кључ разумевања „бекетовске сабраности“ чини мини-целина на улазу у Салон, коју Шуица описује као простор „космичких сугестија“. Поставку је могуће доживети и инстинктивно, и кроз удивљење њеној зачудности.
Д. Николетић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар |
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Александар Вучић, председник Србије
и носилац изборне листе „Александар Вучић – Србија не сме да стане“
Је л‘ стварно мислите да је могуће да ја будем председник, а да председник Владе буде неко од ових који су земљу уништили. Могуће је да они буду председници Владе. Победе ли на изборима, ја ћу им дати мандат. Али ја више нећу да будем председник, јер ја више ништа не могу да урадим за грађане Србије после тога. И хоћу да људи у Србији то знају. Ја да глумим председника да бих имао ташну, машну, секретарицу и да би мени било лепо, а да народу буде лоше – ја то нећу себи да радим.
Прочитајте све мисли  |
|
|
