Goran Vesić je najprljaviji igrač

Foto Zoran Lončarević

Tri generacije Ivkovića čitav svoj vek proveli su na Crvenom krstu. Možda je i zbog te činjenice bilo pomalo neubičajeno razgovarati sa legendarnim trenerom Dušanom Dudom Ivkovićem zakletim krstašem u njegovom domu u beogradskom naselju Medaković. Devedesetih godina kada smo razmišljali o osnovama komfora i kada je trebalo da nađem prostor nekim svojim hobijima, odlučili smo se da sagradimo kuću u naselju Medaković. Nisam hteo, a mogao sam u to vreme i da kupim, verovatno da sam tražio i da dobijem neki plac na Dedinju, ali nisam želeo da bude okružen rezidencijama, novobogatašima, političarima i njihovim telohraniteljima. Hoću da živim u okruženju običnog naroda, ne trebaju mi bodigardovi, objašnjava Duda Ivković za mnoge iznenadnu promenu lokacije. Priča da gradske vlasti ništa nisu učinile da razviju ovaj kraj, ali i da ga to nije sprečilo da ljudima omogući da koriste infrastrukturu koju je sam postavio. Dolazili su ljudi sa ličnim kartama, izbeglice, siromašni, tražili da im omogućim to. I naravno da sam izašao u susret bez ikakve finansijske naknade.

Odrasli ste na Crvenom krstu, kraju poznatom po boemima, umetnicima, sportistima Kako danas vidite svoj deo grada?

Crveni krst je svakodnevno prisutan u mom životu. Bili su to neponovljivi momenti koje mi je dao Beograd, odrastanje na Krstu i košarka. Ali to više ne liči na kraj u kome sam odrastao. Izmenila se infrastruktura i ono što je najvažnije, izmenili su se ljudi. Krst nije dao samo boeme, sportiste i velike trenere, već i vrhunske umetnike, naučnike i višestruko talentovane ljude. Pomenuću samo pokojnog Gagu Nikolića, mog školskog druga iz klupe Na Krstu smo imali sve. Kretali smo se u trouglu Radnički (sportsko društvo), Beogradsko dramsko pozorište i Crkva Presvete Bogorodice u kojoj sam kršten.

Nakon dve sezone u Efesu iz Istanbula, vratili ste se u Beograd. Kakvi su vam dalji planovi?

U jednom trenutku, 2001, bio sam spreman da prestanem da radim, iako sam tada u košarci obavljao više značajnih funkcija. Posle petooktobarskih promena bio sam razočaran i pitao se otkuda su se zapatili toliki prevaranti? Bilo je i nagovaranja da investiram u razne stvari, mislili su da lako mogu da izrade košarkaškog trenera. Nakon toga vrlo brzo sam odlučio da nastavim da radim. U sadašnjoj situaciji kada sam više nego u zrelim godinama a odnosi u evropskoj košarci nikad nisu bili lošiji, vrlo sam blizu odluci o povlačenju.

Videte li sebe u košarci na nekoj funkciji, kao predsednika, možda Košarkaškog saveza?

Ne želim da budem predsednik Saveza. Neko je zlonamerno pre par godina proturio vest da ću biti predsednik. Sigurno je da bi čovek sa mojim iskustvom mogao uspešno da organizuje funkcionisanje struke, ali situacija je takva da nema sigurnog priliva sredstava u sportu (da ne pominjem katastrofalnu situaciju u kulturi, školstvu ili zdravstvu), a teško da bih ja kao predsednik mogao da kucam na raznorazna vrata i obezbedim sponzorske ugovore. Da se razumemo, velika je čast biti predsednik Saveza, ali iskreno vam kažem u ovim današnjim uslovima ne bih to mogao da radim. Pri tome, hoću da bude jasno da ne mislim ništa loše o aktuelnom predsedniku Draganu Đilasu. Želim nakon svih tih decenija u sportu da se u potpunosti posvetim porodici, starim prijateljima sa Krsta, ali i da napišem knjigu o mom odrastanju u tom kraju i našoj porodici

Vaše pojavljivanje na protestu Ne da(vi)mo Beograd izazvalo je ogromnu pažnju javnosti. Rekli ste da ste kao građanin želeli da vidite kakvi su ljudi došli na skup. Šta ste videli?

Ja sam slobodni umetnik koji ne zavisi apsolutno ni od koga. Ne bih hteo da budem agresivan, ali neke stvari su očigledne. Najpre, uvek sam želeo da znam šta se dešava u gradu, i to ne samo u sportu, i uvek sam bio na izvoru informacija, ali nikada preko političara. Danas nemam kontakte apsolutno ni sa jednim političarom u državi koji bi mi objasnio situaciju. Volim da stvari sagledam sam i zaključim šta se dešava. Neposredno pred ove izbore otišao sam sa sinovima na miting Borba za jedan glas i taj skup je za mene bio razočaravajući. Verovatno su sliku pokvarili glavni protagonisti na bini, ali i sam skup mi je delovao neubedljivo. Nisam video nikakvu energiju kod ljudi, bili su jedinstveni samo kada su pogrdno skandirali Vučiću.

Kakve ste utiske poneli sa skupa Ne da(vi)mo Beograd?

Jedva sam čekao da odem i prvi put sam uočio da u ovoj zemlji postoji demokratski duh. Bio sam oduševljen. Video sam sjajne ljude, neverovatne emocije i srce mi je bilo puno. Možda sam hendikepiran, ali nikada ne gledam rijaliti programe, te produžene ruke američke propagande za zaglupljivanje. Odjednom, odlazeći na taj skup vidim da u Beogradu postoji i nešto sasvim drugačije, da to nije gomila izbezumljenih roditelja koji šminkaju i vode dečicu u emisije tipa Ja imam talenat. Za mene je sve to degutantno. Čitam nedavno da BIA i policija obezbeđuju testove za malu maturu. Pa da li je to normalno? Ali testove ne kradu deca već roditelji koji su pokupovali sve moguće diplome i znanje ovog sveta i sada žele da olakšaju i svojoj deci da ne uče a završavaju škole.

Protest Ne da(vi)mo Beograd podsetio me je na bombardovanje Jugoslavije `99., tada je svakog ponedeljka predsednik grčke vlade potpisivao saglasnost za NATO bombardovanje. Istovremeno 97 odsto grčkog naroda bilo je protiv. To je bio građanski bunt, nezavisan od državnog interesa i partijske pripadnosti. Grčki penzioneri su organizovali protestnu šetnju od Atine do Maratona, grčka košarkaška liga nam je dozvolila nošenje crnog flora u znak protesta a utakmice su počinjale sa pet minuta zakašnjenja. Tada sam shvatio koliko je jak demokratski duh grčkog naroda. Protest Ne da(vi)mo Beograd me podsetio na sve to. Država je isprovocirala ovaj skup koji je ujedinio građane i uspela da uradi ono što opozicioni lideri nisu. Vidim da postoji građanska inteligencija, ljudi koji vole ovaj grad i razumeju šta se dešava.

Da li ste ovo okupljanje doživeli kao buđenje građanske inteligencije koja je dosad apatično dremala na margini?

Već sam rekao da je sama atmosfera bila obećavajuća. Na momenat sam se sklonio od kiše, ali me je bilo sramota i vratio sam se među ljude i pokisnuo. Pa neću da budem kao ovi naši što kisnu, a Putin stoji pod kišobranom. Plašim se da ta božanstvena energija, ti divni ljudi, ne ostanu samo tren oduševljenja i pitam se šta će sutra biti. Jako mi se dopalo kada je neko s bine apelovao da se na skup dolazi bez stranačkih obeležja. Verujem, ipak, da se nešto pokrenulo.

Kako gledate na to da policija ignoriše činjenicu da su ljudi sa fantomkama usred noći rušili po centru grada?

Svi traže ostavke. Znate, ostavka je moralni čin koji se nekada uvaži, nekada ne. Ali se nikada ne povlači. U ovoj situaciji svi su se odmah ogradili, počev od gradonačelnika koji je poručio da sve to nema veze s njim. Pa kako nema veze s njim, a dešava se u njegovom gradu? Znate, svojevremeno, kada bih na Krstu sklepao drveni golubarnik metar i po sa metar, po prijavi stanara dolazila je opomena komunalnog odeljenja opštine Vračar da se to ukloni ili će to opština uraditi. Ovde, međutim, nije bilo nikakve opomene, ni regularnog uklanjanja objekata. Onog momenta kada policija nije izašla na lice mesta na poziv građana, a neko je to naredio, država je prestala da postoji. Sve ovo je isprovocirala država. Sada se postavlja pitanje da li je to tehnička ili ne znam kakva vlada... Sigurno je da su imali informaciju šta se dešava a policija kao deo izvršne vlasti nije reagovala. Znate šta, mislim da mi u ovakvom sastavu ne možemo ništa dobro da očekujemo. Ni od tužilaštva, ni od sudstva. Moram reći i da opozicija ne postoji i da te mlade ljude nema ko da okupi i kanališe. Vlast je kvarljiva roba, moji drugovi koji su se bavili politikom često su mi zamerali zbog ovakvog stava. Mislim da se u politici dešava užasna negativna selekcija i još nisam video čoveka koji je stvarno radio u interesu građana koji su ga izabrali.



Zašto je baš Savamala bila okidač za buđenje građanske svesti?

LJudi su se osetili ugroženima. Prosto nema garancija da će ih bilo ko zaštititi. Pa, sutra mogu da dođu i u njihovu ulicu i nekažnjeno ruše. Ne mogu da kažem ko, ali neko mora da odgovara za ono što se desilo. Ne znam ko, ali neki majstor je sve naredio.

Imate li utisak da se svako drugačije mišljenje i kritički ton tretiraju kao napad na državu?

To su otrcane fraze koje se koriste kada ne postoji nijedan argument. Loše je što ne postoji opozicija koja bi naterala vlast da radi kako treba. Šta meni smeta? Demokrata Balša Božović i ne znam ko sve još, otvoreno napadaju gradonačelnika. Niko ne pominje gradskog menadžera. Uopšte ga ne branim, čak sa tim čovekom nemam nameru da progovorim ni jednu jedinu reč. Jednom prilikom u Skupštini grada stavili su nas da sedimo jedan pored drugog. Gradonačelnik nije našao za shodno da ustane i pozdravi me, ako ni zbog čega drugog a ono zato što dobro vaspitanje nalaže da pozdraviš starijeg. Od tada prolazim pored njega kao da ne postoji. To je moje građansko pravo i u skladu je s postulatima na kojima sam vaspitavan. Ali, ponavljam, zašto gradskog menadžera niko ne pominje, on je bio specijalac Demokratske stranke, najprljaviji igrač.

Govorite o Goranu Vesiću?

Da, govorim o Vesiću. Stručni štab i trener KK Crvena zvezda Zoran Krečković pitali su me ko može da pomogne Zvezdi koja se gušila u finansijskim problemima. Uputio sam ih na premijera Đinđića, izabrani su on i Žika Anđelković pa su deklasirali Zvezdu. Potom je Vesić učestvovao u pravljenju duga od 50 miliona evra u fudbalskom klubu Zvezda. Nagrada je mesto gradskog menadžera. Pitam se zašto opozicija i ti Božovići nikada ne prozivaju specijalca? Odgovor je jasan - jer zna sve njihove prljave poslove i tačke gde im se interesi dodiruju. Jednostavno ih drži u ruci. Degutantno je slušati tog čoveka kako se izvinjava što Beograd kasni sa dodelom imena ulici koja bi nosila ime po Goranu Aleksiću i povraća mi se kada ga čujem. I on dobro zna zašto to govorim. Poznajem tu porodicu a Vesić svakako nije čovek koji bi trebalo bilo šta da govori o tome.

Malo je poznato da ste bili i na demonstracijama 9. marta 1991. godine. Zbog čega ste tad izašli na protest?

Sećam se svakog detalja. I onih bornih kola, suzavca... Stvari su izgledale kritično. Tada smo neizmerno verovali u opoziciju, naročito u Zorana Đinđića. Nažalost, politika je pokvarila svaku ideju. Znate, mi smo puno nazadovali u vreme ove beskrajne tranzicije. Pogledajte šta se dešava na sportskim priredbama, na utakmicama reprezentacije, koji se to simboli vide tamo, ko se sve i na koji način bori za glas na izborima, pa se u skladu s tim nešto sme ili ne sme. Verujem da ovih mojih nekoliko reči koje su istinite i iskrene, ne mogu ovog trenutka da promene svest, nakon svega lošeg što nam se desilo. Ali, siguran sam da će bar neko poverovati da nismo baš svi strani plaćenici. Obožavam ovaj grad, ne bih bio tu da nije tako, ali teško mi je da gledam kako živi većina mojih školskih drugova. Oni su na ivici egzistencije, a svi su školovani, fakultetski obrazovani ljudi.

Koga smatrate odgovornim za situaciju u kojoj su se našli zemlja i građani?

U najkraćem, petooktobarska vlast nije iskoristila datu šansu. Zato danas imamo istu onu vlast koja je rušena 5. oktobra. Ali, ja neću da tužim državu. Svojevremeno smo plaćali enormne račune za struju iako smo živeli u Rusiji. Znali smo da nas kradu, ali smo plaćali. Navešću još jedan primer. Otvorili smo na Novom Beogradu predivnu igraonicu koja je vremenom postala vrtić. Imali smo nameru da taj vrtić ponudimo predškolskoj deci Beograda jer je to period kada se ličnost presudno formira. Pre nekoliko godina, da bismo napunili budžet lokalnih samouprava, razrezali su nam porez od 65.000 evra. Kada smo pitali otkud toliki porez, rečeno je da je objekat procenjen na tri miliona evra. Ponudio sam da ga odmah otkupe za dva miliona. U Poreskoj upravi su mi rekli da bi tu situaciju mogao da reši jedino šef. Na pitanje ko je to, dobio sam odgovor, gradonačelnik Đilas. Nikada to u životu ne bih uradio. Platiću sve struje, sve poreze, jer ne mogu da tužim državu koju volim, ali vam garantujem da je to neviđena krađa. Jednom prilikom pitao sam Đilasa da li je normalno da platim toliki porez. Odgovorio mi je da nisam normalan i da plaćam i ono što treba i ono što ne treba.

Govorili smo i o prošlim vremenima, kako ste doživeli raspad Jugoslavije?

Nas je vrlo lako izmanipulisati. Mislim tu na sve narode bivše države. Nikada jedna titula nije slavljena kao na Evropskom prvenstvu 1989. godine u Zagrebu. Odveli su me na Trg Republike, pevao je Kićo Slabinac, a oduševljena masa mi nije dala da se vratim u hotel. Meni, Srbinu, treneru jugoslovenske reprezentacije. Samo dve godine kasnije ista ta masa okreće zadnjice dok se intonira jugoslovenska himna. Taj užas, ta režija, desila se samo nama. I nikome više od postkomunističkih zemalja. A kad dođe do građanskog rata, svi najgori ljudski nagoni isplivaju na površinu i razum prestaje da igra bilo kakvu ulogu.

Da se vratimo malo košarci. Utisak je da je košarka u velikoj krizi. Kako vidite sukob na relaciji FIBA-ULEB?

Košarka može da napreduje na dva načina. Jedan je treningom, učenjem i učešćem svih struktura u edukaciji igrača. Drugi način je izmena tehničkih pravila. Moramo postaviti i sledeće pitanje, ma koliko to može zvučati grubo: Koliko evropska košarka može da izdrži da bude američka kolonija? Ne govorim samo o vrhunskim igračima. Svaki trener, pa i ja, presrećan je kad njegov igrač dobije svoje mesto i igra u NBA ligi. Međutim odliv igrača je neizdrživ. Samo iz Srbije je u ovoj godini otišlo 14 najtalentovanijih igrača, kada najviše treba da rade. Nama iz Evrope odlaze hiljade najtalentovanije dece. I umesto da FIBA traži mogućnost da ti igrači odigraju makar jedan ugovor u svojim matičnim zemljama, imamo neviđeni rat dve organizacije. Kada najviše treba da rade, oni pod pritiskom krize, menadžera, pa i roditelja odlaze i mi više ne proizvodimo vanserijske superstarove. Razumem i roditelje koji u ovoj našoj jadnoj tranziciji žele da reše svoju egzistenciju i sanjaju milionske ugovore. Koliko vidim, nema šansi da se sukob na relaciji FIBA-ULEB smiri, a s druge strane jedan veliki projekat NBA liga - povećava klupske budžete iz godine u godinu. Bojim se da će i ta razvojna liga biti puna evropskih igrača i da će se veliki talenti kao što je Kostas Papnikolau i Nemanja Nedović, koje sam takođe trenirao, vraćati kao gori igrači nego što su otišli.



Kako objašnjavate učestale otkaze u reprezentaciji Srbije. Poslednji su stigli od Bobana Marjanovića i Nikole Milutinova?

Nemam sve informacije, ali verujem Đilasu kada kaže da je obezbeđeno osiguranje za Marjanovića. NJegova kolena i zglobovi su specifični jer je reč o o igraču visokom preko 220 cm, ali sam siguran da on želi da igra. Ne mogu da branim ni Bobija, ni Savez. Ti odnosi ne treba da se pokvare. Čudi me postupak Milutinova, ali mislim da su i ti mladi igrači u specifičnom okruženju. Igrati za nacionalni tim je nešto neponovljivo i za mene su otkazi nezamisliva stvar. Kada je meni 2007. rečeno da nema drugog rešenja osim da ponovo preuzmem nacionalni tim nisam mogao da odbijem.

Nezavisno od toga kako ćemo proći u kvalifikacijama i na Olimpijskim igrama, kako vidite budućnost srpske košarke?

Mi smo mala zemlja i pomalo mi smeta što prisvajamo sve te medalje koje smo osvajali od 1961. Istovremeno, treba odati priznanje Đilasu na rezultatima ženske reprezentacije. To je kompletno njegov projekat. Takođe mislim da su muška reprezentacija i Saša Đorđević napravili izvanredan rezultat na Svetskom prvenstvu i verujem da ćemo ih gledati u Riju. Nije sporno da imamo talenata, ali ne smemo raditi kampanjski. Već sada imamo najjači bekovski par u Evropi Teodosića i Bogdanovića. Imao sam tu sreću da Bogdanovića usmerim kao mladog igrača, sada je on već kompletan. Mislim da ne treba stvarati pritisak na selektore i igrače, imamo dobar i prepoznatljiv stil rada. Ostaje pitanje finansiranja svega toga. Situacija je kompleksna, mnogo se priča o privatizaciji, a ona u suštini nije ni u najavi.