Vučićev čardaš po Orbanovim notama

Foto Nenad Mihajlović

Prijateljstvo dvojice premijera, srpskog i mađarskog, opstalo je i uprkos iskušenjima poput onoga od prošle godine kada su Mađari podigli žicu u želji da spreče ulazak migranata. I uprkos politici Viktora Orbana, koji je MMF proterao iz kancelarije u Budimpešti i sprovodi, u najmanju ruku, za Brisel neočekivano neprijateljsku ekonomsku politiku oporezivanja kapitala i nacionalizacije strateških resursa, sa idejom da Mađarsku vrati Mađarima. Drugim rečima, radeći sve suprotno od Vučića, koji ne može da prežali što je pre nekoliko meseci popustio pod pritiscima javnosti i nije prodao jedan od retkih preostalih državnih resursa - Telekom. Vučića, koji se čvrsto drži trogodišnjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, ne dovodeći u sumnju nijednu njihovu preporuku i koji nikada ne propušta priliku, da, kao najbolji briselski đak, što je, ruku na srce, i Viktor Orban bio nekada, i srpskoj i međunarodnoj javnosti objasni da Srbija ima samo jedan put, a on vodi u Evropu.

Ili se možda nešto promenilo nedavnim odlaganjem poseta Briselu i NJujorku, u koji je trebalo svečano da sleti avionom Er Srbije, kao putnik na prvom letu od Beograda do prestonice sveta. Analitičari, a naročito oni evrofanatični, ovo će protumačiti kao najozbiljniju krizu u odnosima Zapada i Srbije, od kada njome vlada Aleksandar Vučić, pogotovo što su pomenute posete pomerene baš nakon Vučićevog povratka iz Moskve, sa kojom se u poslednje vreme zbližio i sam Orban. I dok sledbenici Vučića na evropskom putu strahuju od mogućeg zaokreta, evroskeptici se nadaju da se mandatar za sastav nove vlade opametio, te će po ugledu na svog prijatelja iz Budimpešte preispitati politike MMF-a i Brisela, koje se, veruju oni, Srbiji nameću i kada su u suprotnosti sa njenim interesima.

NIN je istraživao može li Aleksandar Vučić biti novi Viktor Orban na periferiji Evrope? Da li bi Srbija, ako zaista usporava svoj evropski kurs, mogla da sprovodi ekonomsku politiku nalik orbanomiji, kako zapadni mediji nazivaju ono što radi Viktor Orban? Da li bi i Vučiću Evropa progutala ono što je premijeru Mađarske i koliko bi bila uspešna politika koju priželjkuje i dobar deo Vučićevih birača, iako su na nedavnim izborima glasali za njegovu liberalnu ekonomsku platformu? I šta bi bilo učinkovitije, pošto se oba lidera hvale svojim ekonomskim uspesima. Vučić ovogodišnjim rastom od oko 2,5 odsto, u koji do samo pre nekoliko meseci niko nije verovao, a Orban istorijski niskom stopom nezaposlenosti od 5,8 odsto zahvaljujući svojoj neobičnoj obrnutoj tranziciji.

Sa stanovišta unutrašnje politike, razlike između Orbana i Vučića su ogromne. Krajnje uslovno i uz puno ograda, Orban se kretao od liberala ka nacionalisti, dok je kod Vučića to bio obrnuti proces. Pre Orbana su na vlasti bili socijalisti sa levim liberalima koji su od Mađarske napravili šampiona liberalne ekonomije. To je sa sobom nosilo i brojne proteste stanovništva, pa se i Orban po dolasku na vlast u nekim stvarima počeo distancirati od prethodnika. Na primer, po pitanju štednje, od koje je odustao. Takođe, Orban je stalno isticao tradicionalizam. U ideološkom smislu, on je zaokružio svoju politiku i postavio jasne smernice daljeg kretanja. Kod Vučića to još ne vidimo. On pokušava da vodi sveobuhvatnu politiku, ne opterećuje se ideologijom, a na izbornu listu prima sve, od NATO lobista do zagovornika čvršćeg povezivanja sa Rusijom, kaže za NIN Dušan Proroković, iz Centra za strateške alternative.

I zaista, Viktor Obran smatrao se jednim od najboljih briselskih učenika, a Mađarska najsvetlijim primerom neoliberalne ekonomske tranzicije. Privatizacija u toj zemlji, u prvim godinama preobražaja, obuhvatala je ne samo nekadašnja društvena preduzeća, banke i osiguravajuće kuće, velike državne sisteme i penzijske fondove, već i komunalne delatnosti, poput vodovoda pa će u istoriji tranzicije ostati zapamćeno kako je Budimpešta nekoliko godina nakon prodaje svog vodovoda, zbog enormnog skoka cene vode, morala da izdvoji dvostruko više novca da povrati vodovod.
Iako je bila ogledni primer uspešne tranzicije, brzog ekonomskog rasta i najvećeg priliva stranih investicija, ekonomska kriza dovela je Mađarsku na ivicu bankrota, zbog čega je i 2008. zatražila aranžman sa MMF-om i pomoć od 20 milijardi evra ne bi li spasavala sopstvenu ekonomiju.
Edita Stojić Karanović, iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, poziva se na reči ministra privrede Mađarske Mihalja Varge da je Mađarska još 2008, pre Grčke zapala u bankrot, ali je onda njena privreda dolaskom Orbana na vlast konsolidovana. Udeo javnog duga u BDP-u, hvale se mađarske vlasti, lagano se smanjuje, nezaposlenost je na najnižem nivou, zahvaljujući angažovanju zatvorenika, nezaposlenih i primaoca socijalne pomoći na javnim radovima, a deficit budžeta je oko dva odsto, što se slavi kao veliki uspeh.

Tranzicija je Mađarskoj možda donela rast, ali i ogroman spoljni dug i zavisnost od stranih banaka i stranog kapitala. Mađari su enormno bili zaduženi u švajcarskim francima, pa je rast kursa mnoge od njih oterao u lični bankrot, objašnjava za NIN ekonomista Mlađan Kovačević, dok Dušan Proroković dodaje da je Orban dobro savladao lekcije tokom svog prvog mandata, pa otuda i njegova današnja politika. Bez jakih poteza i sistemskih reformi nije se moguće suprotstaviti evrobirokratiji i naddržavnim lobi grupama u raznim sektorima. Mađarska ima puno problema, od korupcije do `izbušenosti` sistema, ali je Orban napravio respektabilan državni aparat. Uporedimo postavljanje Mađarske i Srbije oko Južnog toka. I oni i mi smo ozbiljno računali na taj projekat, ali su Mađari tačno znali šta su njihovi interesi i branili ih do kraja, dok smo se mi sakrili iza parole da čekamo dogovor Brisela i Moskve. I kako ćemo sada rešavati pitanje energetske bezbednosti? Dan posle odluke Bojka Borisova da Bugarska suspenduje svoje učešće u Južnom toku, Mađarska je počela da radi na alternativnim rešenjima. Oni ni danas nemaju problem u snabdevanju gasom, upozorava Proroković.



Podsećanja radi, Orban je u doba svog prijateljstva sa Briselom bio protivnik Južnog toka i ruskog gasa, a danas, pak, od Rusije očekuje kredit od 10 milijardi evra za proširenje mađarske nuklearne elektrane.
I ne samo to. Dolaskom na vlast 2010, Viktor Orban se suprotstavio politici štednje, vratio kredit MMF-u i zatvorio kancelariju te institucije u Mađarskoj, nacionalizovao penzijske fondove, povećao porez bankama, osiguravajućim kućama i trgovinskim lancima, zabranio prodaju zemlje strancima, ukinuo kreditiranje vezano za strane valute i naredio bankama da svojim klijentima zaduženim u švajcarskim francima vrate kamatne stope i zamrznu kursne razlike. Smanjio je cenu struje i drugih komunalija i zadobio podršku Mađara. Iako je Orban, kako to vole da kažu njegovi protivnici, ogradio mađarsku ekonomiju istom onom žicom kojom je prošle godine ograđivao granicu zbog izbeglica, ni banke ni strani kapital nisu napustili Mađarsku. I Mercedesova i Opelova fabrika još uvek su na istom mestu, a tu su i banke kojima je Orban iz džepova izvukao više od tri milijarde evra.

Ali može li Vučić tako? I da li bi trebalo?
Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, objašnjava da bi Srbija sigurno pretrpela veću štetu da primeni Orbanove mere. Mogla bi Srbija i može bez MMF-a, ali ukoliko je spremna da uredi sistem. Nažalost, iskustvo nas uči da smo bez aranžmana uvek prolazili gore. Mađarska je pre Orbana imala tranziciju, sprovela je strukturne reforme i bila na daleko većem stepenu rasta. Ne zaboravite da je rast u Mađarskoj 60 odsto veći nego 1989, a mi i dalje imamo manji za četvrtinu od onoga koji smo imali u toj godini. Takođe, činjenica je da su Mađari sprovodili ekstremno neoliberalnu politiku, koja i nije bila najbolje rešenje. Srbija to nije radila. Kod nas se svih ovih godina sprovodila demagogija, a ne tranzicija, kaže Arsić za NIN.

I on, kao i Dušan Proroković, uveren je da Srbiji Brisel ne bi gledao kroz prste kao što gleda Viktoru Orbanu. Orban je imao odličnu procenu dešavanja u EU. On je znao da zbog iskakanja koje je počelo 2010. ne može biti nikako sankcionisan, jer je eskalacija ekonomske krize dve godine ranije učinila svoje. Sa druge strane, mi imamo mnoga otvorena pitanja, kosovsko je samo jedno od njih, zbog kojih se pozicije Orbana i Vučića ne mogu porediti. Jednostavno, Vučić bi to morao da radi mnogo opreznije i postepeno, kaže Proroković, dok Arsić ističe da Brisel ima i suviše svojih problema sa Grčkom, Velikom Britanijom i ostalim žarištima, da nije u poziciji da otvara još jednu krizu i snažnije ratuje sa Orbanom.

A Mađarska je, za razliku od Srbije, i članica Evropske unije. I kao takva, između ostalog, koristi novac iz evropskih fondova, iako sprovodi politiku koja se nimalo ne sviđa Briselu.

Vladimir Gligorov, istraživač Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, zato ističe da je mađarska privreda tri puta veća od srpske, iako je po broju stanovnika veća za manje od 50 odsto. BDP po stanovniku je tamo 11.000 evra, a u Srbiji 4.700, mađarski izvoz je u 2014. bio 90 odsto BDP-a, a srpski 44, Mađarska ima stopu zaposlenosti od 62, a Srbija od oko 50 odsto.



Ključna razlika je u tome što se Mađarska oslanjala na izvoz i strana ulaganja, a Srbija na domaću potrošnju. Mađari su uspeli da obezbede izvozno orijentisanu privredu fleksibilnim kursom, koji nije bio precenjen od sprovođenja Bokroševih reformi 1995. Iako se od tih reformi kasnije odustalo, a premijer Đurčanj pokušao da ostane na vlasti povećanjem plata i skrivanjem deficita, priznanje da su lagali primoralo je tadašnju vladu da sprovede program štednje, što se negativno odrazilo na rast u godinama pre krize. U trenutku krize, Mađarska je dobila značajnu pomoć EU i MMF, da bi izbegla bankrot javnih finansija zbog naraslog duga. Ali kako je izvoz bio veliki, a uvoz smanjen, tekući platni bilans je posle 2008. počeo da beleži suficit, što je strani dug učinilo održivim, a oporavak privrede doveo je do smanjenja javnog duga u BDP-u, objašnjava Gligorov, navodeći da je drugi važan razlog novac iz EU. Mađarska ima velike koristi od transfera iz EU, jer su oni usmereni na investicije. Dakle, ništa drugo što je Orbanova vlada učinila nije imalo neki naročito pozitivan uticaj na privredna kretanja. Rast zaposlenosti je posledica privrednog oporavka, a izvozni sektor, koji je uglavnom u stranom vlasništvu, motor je privrednog rasta, kaže za NIN Gligorov, napominjući da je srpska privreda potpuno drugačija. Sa malim izvoznim sektorom, velikim trgovinskim deficitom, kao i deficitom u tekućem platnom bilansu. U Srbiji se živi od danas do sutra, a privreda raste u zavisnosti od toga koliko zemlja može da se zaduži u inostranstvu. Stvari se postepeno menjaju, ali uglavnom jer su strani izvori novca presušili, a ne zato što je poboljšana privredna politika. Zato je rast ulaganja neophodan, ali sa povećanim udelom domaće štednje, a takvih mera ekonomske politike nema. Prilagođavanje se odvija kroz smanjenje realnih primanja, povećanje nezaposlenosti i smanjenje nekih javnih izdataka. Pozitivan je jedino rast izvoza, ali i on je posledica toga što je domaće tržište zamenjeno stranim, a ne zbog povećanja proizvodnje, zaključuje Gligorov uz napomenu da poslednjih godinu dana rastu ulaganja, što je dobro, ali bi tako trebalo i narednih pet do 10 godina da bi srpska privreda počela da liči na mađarsku, kako kaže, po svojoj strukturi a ne po Orbanovoj politici.

A ako je verovati najnovijim ekonomskim pokazateljima, na šta ukazuje i Edita Stojić, pozivajući se na kritičare Orbanove politike, mađarska privreda usporava a privatna potrošnja ispod je proseka članica EU, zbog čega premijer Orban planira smanjenje stope PDV-a od 27 odsto, povećanje plata i podsticanje investicija, kako bi naredne godinu imao privredni rast od oko tri odsto.



Barem oko jedne stvari, sagovornici NIN-a lako će se složiti. Srbiji su potrebna veća ulaganja, dolazila ona sa zapada ili sa istoka, što preferira Dušan Proroković. Srbija je jedina evropska zemlja koja počinje pregovore o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom. Nemamo obavezu da uvodimo sankcije Rusiji i to može imati pozitivne efekte na povećavanje izvoza. Mogu samo da zamislim šta bi takva pozicija značila za mađarsku poljoprivredu. To treba iskoristiti, kao i sve veću zainteresovanost Kine da koristi balkanske zemlje za dalje nastupanje ka tržištu EU, dok Milojko Arsić upozorava da Srbija umesto javnih radova mora graditi državnu, lokalnu, komunalnu i svaku drugu infrastrukturu trošeći budžetski novac na kapitalna ulaganja i upošljavajući nezaposlene. Srbija bi trebalo da se ugleda na Nemačku i Austriju gde je privatni sektor dominantan, ali uz jaku regulatornu ulogu države i čvrst socijalni dijalog, tvrdi Arsić, dok Mlađan Kovačević, napominjući da recepti MMF-a nikome nisu pomogli, baš kao ni privatizacija strateških državnih preduzeća i banaka, ističe primer Norveške, jednako ekonomski uspešne sa jakim državnim sektorom, naročito u upravljanju strateškim resursima.