Tačka pucanja

Foto profimedia.rs

Britanski astronaut Tim Pik, zajedno sa po jednim ruskim i američkim kolegom, prošlog vikenda je, posle šestomesečnog boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici, u kapsuli Sojuz bezbedno sleteo u kazahstansku stepu. Još blago ošamućen od leta, žmirkajući na suncu, okupljenim novinarima je rekao kako je, posle vreline koju je tokom povratnog leta morao da trpi u tesnoj kapsuli i glomaznom svemirskom odelu, prva senzacija koju bi da iskusi po povratku na Zemlju - kiša; posle toga, dodao je, ne bi loše legli ni parče pice i hladno pivo.

Nekakvo hlađenje kolektivno je potrebno i Pikovoj domovini, posebno njenom najvažnijem i najmnogoljudnijem delu, Engleskoj, jer tamo su proteklih sedmica zbog referenduma o istupanju Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije - koji se održava na dan izlaska ovog broja NIN-a - strasti, i to one najniže, raspaljene kao retko kad. Ne mogu da se setim političkog događaja koji je do te mere dominirao javnom debatom, napisao je u Gardijanu nedelju dana pred glasanje Sajmon DŽenkins, prekaljeni novinar i kolumnista čije pamćenje seže prilično daleko. U svakom pabu, na radnom mestu, fakultetu i u kući, prijatelji se raspravljaju, članovi porodica svađaju, savezništva raskidaju. Samo škotski referendum o nezavisnosti iz 2014. donekle može da se uporedi s ovim. Tokom dva meseca, od jednog demokratskog društva se tražilo da uradi ono najalarmantnije: da samostalno razmišlja, nezavisno od partija. To je impresivno. I takođe opasno.

Iako ne spada u evroentuzijaste - u svakom tekstu na ovu temu razložno je iznosio razloge za ostanak u EU i izlazak iz nje, eksperimenta radi naizmenično zagovarajući jednu pa drugu opciju - DŽenkins je na kraju zaključio da je ipak mudrije da Britanija ostane tu gde je. A pod opasnošću je mislio pre svega na spoljnopolitičke konsekvence referendumske odluke koja bi Ujedinjeno Kraljevstvo nepovratno gurnula ka izlaznim vratima iz EU (procenjuje se da bi do trenutka formalnog istupanja iz članstva prošle još najmanje dve godine). Uostalom, mogućnost da opcija koja se protivi ostanku u EU odnese pobedu se, kako se 23. jun bližio, činila sve manje nezamislivom. Ali baš na dan kada se DŽenkinsov tekst pojavio, jedna druga vrsta opasnosti - opasnost od zastranjivanja svake vrste, od ekstremizma, od gubitka kontrole - u jednom fatalnom trenutku postala je bukvalna i krvava. Britaniju je uzdrmao događaj koji je, tragičnom ironijom, učinio ono što svi dotadašnji apeli za smirivanje duhova nisu mogli, i doprineo da ostrašćenost, raspirivanje straha i širenje laži u referendumskoj kampanji naprasno prestanu. Ne zadugo, doduše.

Šok koji je tako snažno protresao zemlju bilo je brutalno ubistvo mlade poslanice Laburističke stranke iz Zapadnog Jorkšira DŽo Koks. NJu je, nakon što je razgovarala s građanima iz svoje izborne jedinice, na ulici presreo, improvizovanim vatrenim oružjem ranio i nožem dotukao poremećeni ubica, ispostaviće se, ultradesničarskih stavova (ako se o političkim afinitetima osobe s teškim psihičkim poremećajem uopšte može govoriti). Ova majka dvoje dece - koja je upravo ove sedmice, dan pre referenduma, trebalo da napuni 42 godine - bila je među prijateljima i kolegama poznata po velikom srcu i neiscrpnom entuzijazmu s kojim je radila sve u životu - pre nego što je posle prošlogodišnjih izbora prvi put postala član parlamenta, godinama se bavila humanitarnim radom. Pažnju je, u kontekstu izbegličke krize koja je prošle godine zahvatila Evropu, na sebe skrenula i svojim zalaganjem za zaštitu prava migranata, a bila je vrlo aktivna i u kampanji za ostanak Britanije u EU. Tu i takvu osobu usmrtio je sredovečni usamljenik koji je prilikom napada uzvikivao Britanija na prvom mestu - što nije samo parola engleskih nacionalista, već i ime jedne ekstremno desne grupe, čija eventualna veza s napadačem se trenutno ispituje; i koji je prilikom prvog pojavljivanja pred sudom, kada je trebalo da kaže svoje ime, umesto toga izgovorio Smrt izdajicama, sloboda za Britaniju



O političarima uopšte, pa i o onim britanskim, može se, i to najčešće s pravom - mada se generalizacija uvek treba čuvati - svašta reći. Posebna je tek priča njihovo ponašanje u kampanjama, manipulacije i obmane kojima pribegavaju kako bi pridobili podršku. Videlo se to i u ovoj kampanji, u kojoj se nije prezalo gotovo ni od čega: dok su se zagovornici ostanka u EU fokusirali na zaplašivanje građana navodno pogubnim ekonomskim efektima tzv. bregzita, predvodnici kampanje za istupanje iz Unije posezali su za najgorim izmišljotinama o silnim stotinama miliona funti koje se svake sedmice odlivaju u Brisel i neizbežnom istorijskom sumraku Britanije koju će, nakon što su je već preplavili poslovični poljski vodoinstalateri, sada definitivno uništiti horde tamnoputih lažnih izbeglica. Ali užasna smrt DŽo Koks - smrt koja je, kako god da se tumače okolnosti u kojima je do nje došlo, direktna posledica njenog bavljenja politikom - sve je, uključujući i same političare, podsetila da su i oni, posle svega, samo ljudi. I zato se nacija nakratko ujedinila u osećanju pijeteta zbog jednog besmisleno izgubljenog života, a političari svih afilijacija i s obe strane referendumske podele, od premijera Dejvida Kamerona naniže, na dostojan i topao način odali poštu stradaloj koleginici; kampanja je prekinuta na tri dana i skoro da je izgledalo kao da se kompletna politička klasa naprasno prisetila kako će, kakav god ishod glasanja bio, Britanija nastaviti da postoji, a i oni s njom.

Ali onda je usledilo ono što je u ovako uzavrelim okolnostima bilo neizbežno: tragedija DŽo Koks postala je faktor referendumske kampanje i, kako tvrdi i škotska premijerka Nikola Sturdžon, sigurno će imati uticaja i na ishod glasanja. Najvećim delom to je bio spontan proces, jer je, s obzirom na vrednosti koje je zastupala, smrt laburističke poslanice od ruke sumanutog ubice s ultradesničarskim fiksacijama neminovno poprimila simbolični značaj i, po svoj prilici, jedan broj doskora neopredeljenih glasača opredelila da glasaju za ostanak u EU. Ili se barem tako pretpostavlja. Ali neki iz suparničkog tabora, poput Najdžela Faradža, lidera ksenofobične Partije za nezavisnost Velike Britanije (UKIP), veruju da u preplitanju ovog slučaja i referendumske kampanje postoji i propagandna namera. Stoga je Faradž Kamerona i čitavu zvaničnu kampanju za ostanak u EU početkom ove sedmice optužio da ubistvo, po svemu izolovan incident, politizuju implicirajući da su mu zagovornici bregzita svojim zalaganjima i javnim istupanjima nekako doprineli.

Verovatno nije slučajno što je tu optužbu izneo baš Faradž. Samo malo pre nego što će DŽo Koks biti napadnuta, ukipovci su uradili nešto što je u samo predvečerje referenduma kampanji za izlazak iz EU donelo ogroman negativni publicitet i, po zakonu spojenih sudova, kontaminiralo je maltene koliko i ubistvo u Zapadnom Jorkširu. Neko pametan je u tom društvu došao na ideju da bi, u cilju daljeg zastrašivanja građana od onoga što ih čeka u slučaju da Britanija ostane u sastavu EU, bilo efektno istaći bilborde s fotografijom, snimljenom prošlog oktobra na granici Hrvatske i Slovenije, koja prikazuje naizgled nepreglednu kolonu migranata - uglavnom mlađih muškaraca, naravno - i preko koje je ogromnim slovima ispisano Tačka pucanja; ispod još stoji EU nas je sve izneverila i Moramo da raskinemo s EU i preuzmemo kontrolu nad našim granicama. Poster, dakle, već sam po sebi oduran i lažljiv - kao da Britanija nije izuzeta iz članstva u šengenskoj zoni, kao da u nju može da uđe ko i kad hoće i kao da je samo pitanje trenutka kada će se naći na udaru strane invazije. Ali je sve ubrzo poprimilo još mračnije tonove kada se društvenim mrežama proširilo otkriće da je poster, namerno ili slučajno, potpuno istovetan sceni iz jednog nacističkog propagandnog filma, iskorišćenoj i u Bi-Bi-Sijevom dokumentarcu iz 2005. godine: tu nemački spiker, dok je na ekranu prizor izbegličke kolone, nešto trabunja o parazitima.

Zvanična kampanja za izlazak Britanije iz EU i njen neformalni lider, bivši gradonačelnik Londona Boris DŽonson - koji se, uprkos tome što je vrstan poznavalac istorije, i sam nedavno istakao opaskom kako se ambicije EU ne razlikuju od onih koje je imao Hitler - brže-bolje su se ogradili od UKIP-ove otrovne propagande, ali je Faradžova stranka odbila da se pravda i rešila da se brani. I to ni manje ni više nego pozivanjem na tzv. Godvinov zakon, koji zapravo nije nikakav zakon, nego duhovita formulacija američkog advokata i pisca Majka Godvina iz pionirskih dana interneta. Godvin je, naime, 1990. poluozbiljno zaključio da što neka onlajn polemika duže traje (bez obzira koja je tema u pitanju), to je veća šansa da jedna od strana u raspravi onu drugu u nekom trenutku uporedi s Hitlerom i nacistima. A Godvinova je dosetka, pak, na tragu onog što je još 1951, takođe u šaljivom ključu, formulisao Leo Štraus, poznati američki filozof nemačko-jevrejskog porekla, zaključujući da se, optuživanjem oponenata da dele stavove bliske nacistima, dokida svaka intelektualna rasprava, jer se, umesto da se koristi snaga argumenata, poteže za ličnim diskvalifikacijama. Smislio je čak i latinsko ime za to: reductio ad Hitlerum.

Kako, međutim, nije baš izvesno da većina Britanaca, bila za bregzit ili protiv njega, ima ikakvu predstavu o upravo prepričanom intelektualnom potkontekstu ovakve odbrane, reakcija najvećeg dela javnosti na UKIP-ov bilbord došla je ipak pre svega iz stomaka. I zato sad i mnogi drugi zaključuju da su ubistvo DŽo Koks i UKIP-ova svinjarija zaustavili uzlet antievropskog bloka i dali novi vetar u jedra kampanji za ostanak u EU. Potkrepljuje se ta teza i indikativnim, a opet varljivim pokazateljima kakvi su izveštaji s berzi i procene kladionica, odakle ove nedelje posle izvesnog vremena ponovo stižu signali koji nagoveštavaju pobedu proevropskog bloka. Moguće. Iznenadni, šokantni događaji do kojih dođe u osetljivom političkom trenutku imaju tu moć; setimo se samo kako je 2004. pokušaj španske konzervativne vlade da manipuliše raspoloženjem nacije posle terorističkog napada u Madridu - krivicu lažno pripisujući baskijskim separatistima, umesto pravim krivcima, islamskim ekstremistima - rezultirao porazom na izborima, iako je prethodno sve ukazivalo da će na njima glatko pobediti.

Ali kako god da se završi priča s britanskim referendumom, ona tačka pucanja s UKIP-ovog plakata izvesno označava nešto sasvim drugo od onog što su umovi koji stoje iza tog slogana hteli da poruče. I to ili trenutak u kome je zidanje bregzitovske kule u vazduhu - Britanije koja, oslobođena evropskih stega, ponovo uživa u mitskoj divnoj izolaciji - definitivno razotkriveno kao ono što jeste, samozavaravanje; ili, u slučaju da onih koji su za izlazak iz EU na kraju bude više, moment u kome dolazi do pucanja spona koje su Britaniju, ma koliko se ona prema tome odnosila sa skepsom i na svakom koraku trudila da demonstrira svoju posebnost, ipak činile integralnim delom zajedničkog evropskog projekta. Nije potrebno dalje objašnjavati koji će od ta dva preloma više odjeknuti - i koji će više boleti.