Premalo nas ima da bismo se toliko gložili

Foto Aleksandar Dimitrijević

Tačno je 21 godina prošla otkako je Vasil Hadžimanov započeo karijeru sa svojim bendom, a prigodan povod za proslavu je i njihov šesti album indikativnog naziva Alive, izvorno objavljen za prestižnu njujoršku izdavačku kuću MoonJune, koji će na domaćem tržištu moći da se nađe pod etiketom izdavačke kuće Metropolis. Publika će imati priliku da ovaj uradak nabavi i uz nedeljnik NIN i uveri se da neobična dugovečnost benda Vasila Hadžimanova nije jedina osobina po kojoj ova družina predstavlja eksces. Ne govorimo tu ni samo o jedinstvenom, nadaleko prepoznatljivom i uistinu zavodljivom sazvučju balkanskog melosa, fanka i džeza, niti samo o iskrenom, ogoljenom i antielitističkom odnosu umetnika prema muzici i publici. Naime, sam album sniman je u koncertnim uslovima, na pet nastupa u toku turneje pre dve godine, što ga automatski preporučuje kao džez artefakt vredan svake pažnje.

Mogli smo to i ranije da uradimo, ali mislim da su se sada složile sve kockice. Prvo, odluka da se snima uživo, na koncertu, poklopila se s time da nam se kao specijalni gost priključi Dejvid Bini, njujorški saksofonista svetskog renomea. Drugo, za saradnju je bio otvoren i jedan od najboljih svetskih snimatelja lajv džeza, Alen Hadži Stefanov, koji takođe živi u NJujorku. Dalje, otvorila nam se i mogućnost da album izdamo za MoonJune. Naposletku, a verovatno i najbitnije, aktuelna postavka u bendu je muziku otvorila, učinila je organskijom, prožetijom. Uz slatke muke smo odabrali najbolje izvedbe numera iz tih pet nastupa. Kompozicije su prilično dugačke, po osam do deset minuta, što je dovoljno vremena da se u svirci potkrade neka greškica. Ali, celina i energija su nam bili najbitniji parametri. Manje mi smeta neka sitna tehnička brljotina nego manjak energije, kaže Hadžimanov u intervjuu za NIN.

Šta je donela saradnja s Binijem?

Postavila je viši standard, podigla nam je koncentraciju. LJudima iz našeg podneblja generalno ne manjka sposobnosti, mogućnosti, kvaliteta, naročito ne potencijala, ali smo mala sredina u kojoj se lako zapada u samodovoljnost i samozadovoljnost. Nema zdrave konkurencije. U NJujorku i na svetskoj sceni se nekonzistentnost ne prašta, mada je tamo atmosfera možda čak i previše kompetitivna. Dejvidovo prisustvo nas je trgnulo u tom smislu.

Znači li to da se mlađe generacije kod nas zadovoljavaju osrednjošću?

Ne obavezno. Umetnički sam direktor festivala DŽezibar u Kraljevu i vidim te klince, gledam ih, slušam. Čini mi se da su bolji nego mi kad smo bili u njihovim godinama. Imaju više dostupnih informacija, više su u toku, ali imaju i jedni druge, što mi nismo imali. Imaju s kim da vežbaju i da u praksi probaju ono što su drugde čuli. Mi smo s druge strane svirali samo s onim ljudima s kojima smo mogli, a nije ih bilo mnogo.

Kolike su razike između džez publike u manjim i većim mestima?

Svaku publiku edukuješ iznova, na svakom koncertu. Naravno, beogradska publika je najviše kultivisana, ali je malko razmažena. Kad je klupska svirka u pitanju, moraš, zaboga, da ih sačekaš da uđu u prostor, da završe cigaretu, pa onda malo da se odobrovolje, da skapiraju da im koncert prija. Tek tada počinju da učestvuju. U manjim mestima su ljudi vrlo željni koncerata, sale su uvek pune, radoznalost je izuzetno visoka. Ti su ljudi kao publika, pa i u svakom drugom smislu, zapravo, skrajnuti, niko ih ne uključuje u dešavanja i mnogo se lakše opuste na koncertu. Zato mi i više prija da sviram u manjim mestima nego u većim gradovima.

Prilično si se rano u životu opredelio za džez, što nije čest slučaj. Kako se to desilo?

Zaljubljivanje na prvo slušanje, jednostavno. I dalje nemam bolji odgovor od toga. Kao klinac sam slušao pop i rok, išao sam u klasičnu muzičku školu, a onda sam počeo da samoinicijativno istražujem Biserine ploče i ploče svojih roditelja. Tad sam našao albume koji su za mene i danas remek-dela džeza. Ti su izvođači i dalje klasici Weather Report, Herbi Henkok, Kit DŽaret, Return to Forever Ništa nisam bio razumeo, ali mi se sve svidelo, ako ne odmah, onda kasnije. Pokušao sam da shvatim džez. Mislim da je to danas nepojmljivo, da zapravo istražuješ muziku, da pokušaš da skapiraš one njene delove koji ti možda nisu ranije bili prijemčivi. Danas su sve hitovi, a malo je pesama, spotovi su pojeli numere. Mislim da mi se kroz slušanje i razumevanje najviše bio dopao taj širi princip improvizacije. Komponuješ na licu mesta. U školama se to nije učilo, tamo si svirao notu po notu, i meni petnaestogodišnjem je džez, naravno, bio privlačniji. S vremenom sam skapirao koliko je bitna tehnika, koliko je, recimo, bitno vežbati skale. Ti drilovi, kao i u životu, mnogo ti pomognu u zrelosti. Čak i oni dosadni aspekti učenja muzike, kakav je solfeđo. Baš zbog dobrog poznavanja solfeđa su me na Berkliju oslobodili ceo jedan semestar. Sloboda džeza, opet, kao i u životu, može da bude i opterećujuća, ako ne znaš šta s njom da radiš i kuda da razvijaš misao i emociju. Srž džez muzike su kontrola zvuka i vladanje instrumentom. Kontrola i improvizacija.

Danas se o džezu uglavnom govori u terminima arhaičnosti, intelektualizacije, a zaboravlja se da je bio subverzivna muzika sa snažnom društvenom, demokratičnom komponentom. Može li džez ponovo da postane subverzivan?

Naravno, jer od onoga što se ne razume uvek postoji strah. Danas je to umetnost, a džez naročito. S jedne strane, imaš opštu degradaciju svega što je provokativno i smisleno, s druge upadljivu elitizaciju džeza. Publika i pojedini umetnici su puni prezira, u očima im vidiš i izrazu lica, arogancija i preterana serioznost pršte na sve strane. To odbija širu publiku. Istinski volim stari džez, neprevaziđene majstore, ali upravo se njih treba setiti danas sve što su radili, radili su uz humor, zabavu, uključivanje publike, socijalizaciju, pritom bez dodvoravanja. Oni su poštovali publiku koja je dolazila na koncerte i plaćala karte. Jer, ako hoćeš da sviraš u svoja četiri zida super, tamo budi važan sam sa sobom. Ako sviraš javno, budi svestan ljudi. Taj prezriv stav je vrlo štetan, jer se ljudi na koncertima osećaju kao da su upali na neki sastanak na kojem im nije mesto.

Kao i u drugim društvenim aspektima, džez publika je jezivo podeljena.

Postoji ekipa koja smatra da je sve vredno u džezu odsvirano do 1953, a postoje i oni koji priznaju samo neslušljivu avangardu. Prvi moj bend kritikuju jer svira rok, drugi jer navodno svira pop. Neretko maliciozno i nimalo konstruktivno. A premalo nas ima da bismo se toliko gložili. Sa bendom se jednostavno trudim da sviram muziku, jer volimo sve, slušamo sve. Sviramo i fank i rok i latino i balkanski melos, volimo i gruv, rečju, sviramo fjužn. To je najveća snaga džeza, činjenica da može da poveže sve ono što ljudi po prirodi razgraniče po žanrovskim fiokama. Na koncertima ne nastupamo ekskatedra, već pričamo s publikom, objašnjavamo, prepričavamo anegdote, bez glupiranja i sa što više angažovanja.



Može li džez danas da ponovo postane bitan u širem, kulturnom i društvenom smislu s obzirom na to da se u javnosti skoro ni ne čuje?

Osim ako imaš kablovsku, tu ima na nekoliko kanala. Ponekad je na trećem kanalu RTS-a, a na radiju imaš jednu emisiju, jednom nedeljno. DŽez za medije ni ne postoji. Ali kako onda objasniti fenomen džez kluba Čekaonica, koji je isprva bio u BIGZ-u, pa Bitefu? Više, nažalost, ne postoji. Ali to je mesto uvek bilo puno, ljudi su dolazili baš zbog dobrog provoda i druženja uz muziku. Nastao je u jednom spletu okolnosti većem od života, savršenom, radio je samo na osnovu entuzijazma. Verovatno je zato i propao. Ali je njegovo postojanje pokazalo da interesovanje za džez postoji i da bi mogao da ima veću publiku nego što je ima. Ta alternativa ne može da se ugasi, ne može da nestane, može samo da uvek nađe neki novi način da se iskaže. Kao kad neka biljčica grune iz betona. Evo, sad je aktuelna Savamala.

Početak kraja Čekaonice bilo je prvo zatvaranje od strane gradskih vlasti, što je zabijanje klipa u točak, a Savamala je predviđena za rušenje.

Gradske vlasti uopšte ne prepoznaju ni kulturni, ni turistički potencijal mesta kakva su BIGZ i Savamala. Ako su se već formirala sama od sebe, bez ikakve pomoći spolja, skoro isključivo na osnovu ljubavi i entuzijazma, gradske starešine bi mogle da ulete s nekim parama, malo uljude te prostore i doslovce se okite tuđim perjem. Da podrže tu renesansu koja se desila sama po sebi. Lepo nazoveš te prostore alternativni kulturni centar ili distrikt, kako ti volja, i svima bude super. Neverovatno mi je koliko se i kako se sistematski gaze zanos i volja omladine, čak i kad je uspešna, kad se ostvari. Poenta tih prostora su spontanost i vitalnost bez agresije i bahatosti, a upravo se to ubija. Bez takvih stecišta, alternativa će postojati u nekoliko klubova, po garažama i podrumima, onda će u najboljem slučaju izaći na internet i utopiti se u moru informacija.

Često se tvrdi da mediji samo prate tržište i interesovanja publike, smatraš li da je to tačno?

Ne, klasična zamena teza. Interesovanje će uvek postojati, ali kao da se radi da se ne zadovolji. Evo, nesrećni RTV se raspada, a upravo smo na njemu godinu dana snimali serijal M lab klinika gde smo okupili Koju, Zafira, Borisa Kovača, Caneta sa Škrticama, još mnogo ljudi. Red koncerta, red masterklas priče, otvorenog netematskog predavanja o životnim pričama, tajnama i istinama bavljenja muzikom. Publika su bili klinci koji će u nedostatku takvih sadržaja razmišljati samo kako da zapale. Neprirodno je i nemoguće da svi mislimo isto, da slušamo isto, da volimo isto, a ka tome se ide. Ka jednoj istoj emociji, naboju negativne energije, što je za mene turbo-folk, koji isto mora da postoji, ali mora da postoji i neka alternativa. Ubija se individualnost, svaki pokušaj da neko kaže: Čekaj bre, znam da treba da se socijalizujem, ali neću tako, već pod svojim uslovima.