Proza kao pismeni zadatak

Da li se proza može pisati po porudžbini, na zadatu temu? Književnica Judita Šalgo najbolje je poznavala takvu igru: srela bi na ulici prijatelja, telefonom pozvala prijateljicu, i rekla: Daj mi neki naslov! Odgovor bi ponekad došao brzo, ali bi se onaj kome se obraća najčešće branio od takvog besmislenog zahteva, smišljajući naslov koji bi bio jednako besmislen ili bar izazovan. Na primer, Priča o čoveku koji je prodavao kiseli kupus i imao kći lavicu.

Danas, kada u knjižarama listamo čitav niz zbornika kratkih storija u kojima dvadesetak autora piše na istu temu, recimo, o starosti, gradu, Kosovu, odrastanju, apokalipsi, Crnjanskom, poslastičarnicama mogli bismo da se setimo postupka Judite Šalgo i njene odlične zbirke Da li postoji život. Pitanje iz naslova, po rečima svedoka, izgovorio je V. R. Tucić, uoči svog venčanja 1969. godine, na stepeništu Matičnog ureda u Novom Sadu. Kako nam saopštava pripovedač, Tucić je zastao, uhvatio se za gelender i upitao: Nado, da li postoji život? Izabranica se zagonetno osmehnula. Kročivši pred matičara, odgovorila je s priličnom sigurnošću. Da.

Nova zbirka priča Nenada Jovanovića pod naslovom Niz gelender (izdavač: Fabrika knjiga) nastala je na neobičan način. Pisac je pozvao Davida Albaharija i zamolio ga da mu smisli petnaest naslova po kojima će kasnije napisati pripovetke.
Moć nesvesnog ostavila je traga. Na primer, prvi naslov, Golubiji izmet, zapisan je kao direktan odgovor na zbirku priča DŽona Apdajka Golubije perje, koja je svojevremeno izvršila veliki uticaj na mene, piše Albahari u uvodu. Strast dovodi ove priče u vezu sa pričama Isaka Baševisa Singera iz zbirke Strast. Gotovo sam siguran da neko ima priču o ostareloj kobili, možda Čehov ili Šolem Alejhem.

Sam Albahari postavio je pitanje koliko je u prozi prisutna svest o tome da se ona ispisuje kao zadatak, kao neka vrsta oblika nekadašnjih pismenih zadataka iz srpskohrvatskog jezika u kojima smo za relativno kratko vreme morali da napišemo smislen tekst na neku najčešće nezanimljivu temu: Proleće je stiglo u naš grad, Zlatna jesen, Svet magle u prozi Mihaila Lalića. Zaista, da li su se pripovedači, pozvani da za zbornik završe storiju o poslastičarnici ili televiziji, osećali kao đaci koji vape za slobodnom temom...

Nenad Jovanović kaže za NIN da umetnička dela, kako se zna, nastaju iz međuodnosa različitih formalnih sloboda i ograničenja, koje umetnik obično nastoji da odabere sam. Dok je radio na jednom neumetničkom delu svojoj doktorskoj disertaciji ustanovio je da i ograničenja nametnuta odozdo, poput strukture i stila standardnog za navedenu vrstu teksta, kao i brojni i raznorodni zahtevi komisije za procenu disertacije, mogu da budu kreativno podsticajni. Stoga sam odlučio da i svoj tadašnji projekat knjige priča podvrgnem kontroli jednog osvedočenog stručnjaka. Iz te odluke je proizašla ideja o pisanju na zadate naslove, to jest o prilagođavanju sopstvenog senzibiliteta tuđem, što ovaj metod rada nužno iziskuje.

Pišući Da li postoji život, Judita Šalgo suočila se s prilično teškim naslovima. Pored onih kratkih, tipa Preobražaj, Biću Trojanski konj, Faraon, bilo je i prijatelja, ili prijateljica čiji su odgovori bili duži. Tako je, na primer, nastala storija Oto Tolnai i Laslo Vegel gledaju Miting solidarnosti, 25. septembra 1988. u Novom Sadu, ili Kako se grof od Poitiersa preodijevao u razne haljine kako bi nepoznat kušao život u različitim staležima i zvanjima.

Albahari je bio sažetiji. Pored naslova po kome je knjiga dobila ime, zbirku Nenada Jovanovića pokrenuo je rečima: Zašto sam postao pisac, i kako?, Čokolada sa mlevenim lešnicima, Ko kuca, ući će, Niko kao ja i i ti, Ledene kocke...
Za naslove sam pažljivo zamolio upravo Davida Albaharija, čija su mi dela poetički taman dovoljno bliska i taman dovoljno daleka, objašnjava pisac za naš nedeljnik. O iskustvu rada na knjizi Niz gelender mogao bi da napiše knjigu Napominje da je bilo daleko lakše odgovoriti na one reči koji se odnose na opipljiv svet (recimo, Kobila), nego na onaj neopipljivi (recimo, Strast), iako su ta dva sveta samo uslovno različita. Ja, na primer, nikad nisam dodirnuo neku kobilu. A pitanje je da li ću ikada.

U napomeni na kraju, podvlači kako redosled neznatno odstupa od onog kojim su njihovi naslovi navedeni u imejlu Davida Albaharija, poslatom novembra 2008: Od onda je svet produvao izvestan broj vetrova. Oni se spominju u štampi, u kineskim kolačićima sudbine, pa čak i u uputstvima za upotrebu mašina za pranje veša. Ja ih, međutim, ne čujem. N. J.

No, šta posle naslova? Ukoliko pisac piše po porudžbini, u okvirima žanra, recimo krimića, pretpostavlja se da u prozu mora uneti leš ili napunjen pištolj. Poziv da se naručiocu preda storija koja će se događati u poslastičarnici, ili na određenu temu, mogao bi da bude okidač.
Još u knjizi Da li postoji život, Judita Šalgo, tačnije njena naratorka, opisuje koliko je rada, vremena i truda bilo potrebno da se oko tog stranog tela uhvati moja priča, da jedna spoljašnja slučajnost postane unutrašnja nužnost. Misleći na predlog prijatelja, zadati predložak ili zaplet, znala je kako je od ničeg potrebno načiniti nešto. Od puke slučajnosti stvoriti nešto obavezujuće i nužno.

Čitav proces pisanja na zadatu temu, rada po porudžbini, detaljno opisuje u kratkom eseju Poziv na igru/ Prijateljske igre. Kako to ide? Prvo počinje da misli na slučajnu reč, rečenicu, koju su joj zadali prijatelji. Da to provlačim kroz sebe, obrađujem, da prilagođavam i da mu se prilagođavam. Posle određenog vremena, iz svega nataloženog počnu da izranjaju slike, likovi, da se komponuje, uobličava priča. U takvoj prozi, ništa ne sme da deluje kao strano telo ili kao slučajnost. Ona mora da funkcioniše kao svaka normalna priča. Zaključuje kako je smisao čitave ove drugarske igre da se izvestan broj slučajnosti nekom vrstom stvaralačkog posredovanja prevede u sferu nužnosti odnosno života.

Tako je i u novoj zbirci Nenada Jovanovića. Polazi od zadatog naslova, ali ide svojim putem, kreće se po svom precizno izgrađenom i prepoznatljivom literarnom svetu, na tragu prethodne, odlične kolekcije pripovedaka Plombe. Niz gelender, bez obzira na naslove za kojima Albahari sad tiho žali (Ponavljao bih pedeset hiljada puta ili, možda sto hiljada, da je trebalo da te naslove sačuvam za sebe) celina je u kojoj se često ponavljaju snažne teme i motivi.

Rastanci, odlasci, dolasci, i u gotovo svakoj priči, materija koja se rastvara do čestice. Od rasparenih cipela do kataloškog reda među knjigama u stanu, uz obilje praha, sedativa, pilula, prah-šećera, instant kafe, crvenog čaja, čađi, zrna stiropora, energetskih napitaka, kapljica ćilibarne tečnosti i mentol-cigareta ugašenih u spečenoj saksijskoj zemlji. Destilovane vode, kesica žutog šećera, pepela cigarilosa kolt sa aromom trešnje, salate u rastvoru sirćeta koja poprima konzistenciju algi.

Emigracija prolazi kroz prste kao prah; kroz prozu se ponekad provuku reči kapitalizam i dno tržnog centra. Najbolji kada ostane u krugu porodice, među rafiniranim melodramskim zapletima i predmetima razbacanim po stanu, u čijem je slikanju i rastvaranju nenadmašan, Nenad Jovanović pušta junake da se kreću od prozračnosti do omamljenosti.

Jedan lik kaže: Mojim opisima je suđena prozračnost kakva često odlikuje prozu otišlih, dok drugi posmatra svet onako kako se stvari vide kroz vejavicu. Nije čudo što se u takvom pogledu dva puta pojavljuju junaci koji izgledaju kao u sočivu dvogleda okrenutog naopako, ili otac s glasom koji ga je činio nalik predmetu viđenom kroz obrnuti durbin.

Jednom ili dvaput, izroni i ime onoga koji je postavio zadatak. Razmišljajući o Albahariju (o nepouzdanosti sećanja piše sa punim samopouzdanjem) i onim njegovim magnetofonskim trakama, računa na tezu o relativno skromnom broju molekula koji su prošli kroz pluća ljudi koji su ikada živeli. Tako zaključuje kako je sasvim moguće da su se čestice koje sam upravo udahnuo jednom nalazile u telu Albaharijeve majke.

Esej o priči sa zadatim naslovom Judita Šalgo završava konstatacijom da pisac čitavog života pokušava da odgovori na pitanje koje mu je postavljeno kad je progovorio. Ko si i kako se zoveš?
Bez obzira na poziv da se prošunja kroz krimić ili uđe u poslastičarnicu, čini se da autor zapravo tada počinje da razbija složenu šifru sefa u kom je sakriven njegov svet. U slučaju Nenada Jovanovića, taj svet bio bi prepoznatljiv i da je napisao samo jednu reč. Uštap. Kada more pod uštapom zasvetluca kao sintetika.