Đilasovi advokati

U pismu Štefici od 2. juna 1963. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, Đido piše: Pozdravi Jora, a Veljku i zahvali što ti se našao u bolesti. Kad li ću se ja ljudima dobrim odužiti?
Joro je nadimak advokata Jovana Barovića (tada još advokatskog pripravnika), a Veljko je advokat Veljko Kovačević.

Kada bude izašao iz zatvora, Đido će se odužiti ljudima dobrim tako što će pisati o njima u svojim memoarima i esejima, pomagati njihove porodice kada je trebalo i ako je bio u mogućnosti, a najviše time što će im biti iskren i odan prijatelj.
Ja sam kao dečak upoznao svu petoricu advokata koji su, kako se to tada govorilo, bili Đilasovi advokati. Pored Jora i Veljka, to su bili Vojislav Grol, Nikola Đonović i Slobodan Subotić. Oni su branili i druge političke optuženike a takođe smi imali bogate političke biografije, ali su pedesetih i šezdesetih godina Đilasova suđenja privlačila posebnu pažnju naše i svetske javnosti.

Divio sam se ovim ljudima: njihovoj inteligenciji, širokoj kulturi i lepom ophođenju s ljudima, znanju prava i advokatskoj veštini, iznad svega njihovoj moralnosti i hrabrosti. Sada im se divim još više jer znam kako su takvi ljudi retki.

Najstarijeg od ovih advokata, Nikolu Đonovića, sreo sam samo nekoliko puta. Ostala mi je u sećanju jedna slika: gospodin u godinama sedi za stolom u svojoj advokatskoj kancelariji naspram moje majke i mene i dostojanstveno izlaže nešto veoma pametno i važno. Štefica ga pažljivo sluša. Nikola Đonović je bio iz crnogorske porodice boraca za ujedinjenje Crne Gore i Srbije i za državnu zajednicu Južnih Slovena. Za sebe je govorio, istovremeno u šali i ozbiljno: Ja sam Srbijanac iz Crne Gore. U Kraljevini Jugoslaviji bio je republikanac i branio je političke zatvorenike, uključujući i komuniste. Kada su komunisti pobedili, branio je Dražu Mihailovića. Đonovićevu završnu reč na tom suđenju doživljavam kao mudar napor da se razmakne zavesa političkih mržnji i sagledaju koreni i okolnosti građanskog rata.



Slobodan Subotić je već kao student počeo da se bavi politikom i neće prestati do kraja života. Uvek je bio u opoziciji zatvaraće ga i pod monarhijom i pod Titom, a biće hapšen i za vreme okupacije. Ako je Đonović kod mene izazivao strahopoštovanje, Subotićem sam bio oduševljen. Bio je ležeran i samopouzdan, stalno u pokretu i uvek raspoložen za šalu. Pravi laf i dasa. Sa mnom je razgovarao kao sa drugom, a meni je izgledao kao dečak koji je preko noći porastao ali se nije promenio.

Ubrzo smo oslovljavali jedan drugoga sa kumić pretpostavljam da je Subotić to počeo, mada sećajući se sebe sa devet godina ne bih isključio ni da sam to bio ja. Ova šala brzo je postala ilegalno ime za Subotića u našem od policije ozvučenom stanu u Palmotićevoj 8. Pošto su u to vreme moju majku gde god da je išla otvoreno pratila dva agenta Udbe, ja sam nekoliko puta odnosio Subotiću dokumenta. Bila su mu potrebna da bi pripremio žalbu na Đidovu osudu na trinaest godina zatvora zbog knjige Razgovori sa Staljinom. Štefica bi mi rekla da odem do kumića i ja bih odšetao do Subotićeve kancelarije u Nušićevoj ulici 23.

U svojim uspomenama Đido piše: Subotić je sastavio žalbu višem sudu koju sam upamtio kao majstorstvo sažetosti i razorne logike. Dakako, žalba je bila bez dejstva... Zašto dakako? Đido objašnjava kako presudu i nije doneo sud već Tito i partijski vrh da bi ga trajno ućutkali i da bi udovoljili zahtevu vođa Sovjetskog Saveza sa kojima su tada bili u bliskim odnosima.

Vojislav Grol je pre Drugog svetskog rata, kao student prava, bio u Demokratskoj stranci. Rekao bih da se priključio iz poštovanja prema ocu Milanu koji je tu stranku vodio. Jer Voja nije želeo da se bavi politikom već samo naučnim radom. Doktorirao je kod Slobodana Jovanovića i da to nije sprečio lično knez Pavle, bio bi izabran za docenta na Pravnom fakultetu. Uspeo je da objavi svega nekoliko radova ali oni ne ostavljaju mesta sumnji da bi postao vrstan teoretičar države i prava.
Voja se onda okrenuo advokaturi i ubrzo bio na glasu kao temeljan poznavalac zakona i veoma savestan u radu. To se posebno dobro videlo kada je branio Đida.

Ubrzo su on i njegova supruga Jelena, koja je bila književni prevodilac, postali Đidovi i Šteficini prijatelji. Čak smo i letovali zajedno, na Hvaru, u Rovinju. Ja sam Jelenu redovno posećivao i u njenoj dubokoj starosti umrla je pre dve godine, približivši se stotoj i vodio s njom razgovore kako o prošlosti tako i o savremenoj politici koju je pažljivo pratila.



Dok je Đido bio u zatvoru, redovno sam s majkom odlazio u njihovu kuću u Smiljanićevoj ulici. Voja je bio ozbiljan i dostojanstven, ali je imao dečji osmeh koji je očaravao. Sa mnom je bio veoma pažljiv i strpljiv. Jer mada sam ja donosio Jeleni cveće i zamišljao kako sam mali džentlmen Štefica se oko mene mnogo trudila! deo posete se često sastojao od mog penjanja na drvo koje je raslo u dvorištu, pa čak i od prelaženja sa krošnje na krov kuće.

Kako su godine prolazile, tako su i moji razgovori sa Vojom i Jelenom postajali ozbiljniji. Sećam se njihove posete Beču gde sam studirao filozofiju i kako smo razgovarali o budućnosti socijalizma kao ekonomskog sistema. Ipak, od Voje i Jelene sam najviše naučio kao dečak, provodeći vreme s njima i upijajući njihovu čovečnost, tolerantnost, duboku civilizovanost.

Advokat Jovan Barović nikada nije branio pred sudom Đida, ali je imao srodne demokratske političke stavove, često ih podupirao pravnim argumentima i bio je Đidov saradnik i naš blizak prijatelj. Pre rata je izbacivan iz gimnazije zbog svojih komunističkih uverenja, a u ratu je bio u stroju Prve proleterske brigade kada je formirana u Rudom decembra 1941. Ranjen je u bici na Sutjesci i učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda. U partizanskim redovima poginula su dva njegova brata, od kojih je jedan proglašen za narodnog heroja. Posle rata, Jovan Barović je radio u vojsci, ali je demobilisan 1954. u činu potpukovnika zbog podrške demokratskim idejama koje je Đido izlagao u svojim člancima.

Završio je Pravni fakultet 1960, bio pripravnik u kancelariji kod Veljka Kovačevića i postao advokat 1964. Smatran je za jednog od najsmelijih advokata kada se radilo o političkim slučajevima. Branio je optužene širom Jugoslavije i nikoga nije odbijao čak ni one čije je političke stavove u potpunosti odbacivao.

Jovana Barovića su svi zvali Joro, ali sam ga ja kao mali dečak nazvao Joki. Od početka smo bili na ti i nikada za mene nije bio čika. Mene je majka zvala Leki, a Joro je to prilagodio crnogorskom izgovoru i zvao me Leko. Jednom smo Joki i ja prolazili pored parkiranih crnih mercedesa visokih rukovodilaca i kada je čuo ovaj moj nadimak, čoveku iz obezbeđenja se omaklo: Leka Ranković! Joro nikada nije mogao da ne odgovori, pa tako ni tom prilikom: Ne, ne, imamo mi svog Leku.
U pismu Štefici od 1. juna 1960. iz zatvora u Sremskoj Mitrovici, Đido kaže: Pozdravi mnogo Jora video sam ga kroz prozor (zahvaljujući Aleksi) i silno mu se obradovao.

Ja sam bio sm u poseti jer je Štefici bila zabranjena zbog obaveštavanja stranih novinara o Đidovom zdravlju i uslovima u zatvoru. Imao sam tada sedam godina i Štefica je iz Beograda išla sa mnom u Sremsku Mitrovicu. Sa nama je kao odan prijatelj išao Joro. Ja sam zauzvrat doveo Đida do prozora i on je Joru i Štefici mahnuo a oni mu oduševljeno uzvratili.

Joro je bio čvrste građe i lice mu je zračilo odlučnošću mene je podsećao na američkog glumca DŽejmsa Kegnija. Bio je hrabar u najelementarnijem, najneposrednijem smislu. Čak i kada je ušao u godine i bio ugledni advokat i dalje je ostao onaj neustrašivi mladić koji baca bombe na nemačke bunkere. Đido je krajem decembra 1954. dao izjavu NJujork tajmsu u kojoj je veoma kritički govorio o političkom poretku u Jugoslaviji i založio se za stvaranje opozicione partije. Ubrzo je protiv njega podignuta optužnica. Biće to prvo od njegova četiri suđenja.

U svojim uspomenama Đido piše kako nije mogao da nađe dobrog advokata i zatim nastavlja: A onda sam se sreo s Desankom Maksimović možda sam svratio kod nje, i ona mi je napomenula da se obratim advokatu Veljku Kovačeviću, socijalisti kojega sam poznavao pre rata. On se vrlo rado primio odbrane. I solidno se pripremio napisao odbrambeni govor... Otada su između Kovačevića i mene nastali prijateljski, nepomućivani odnosi sve do njegove smrti 1981. godine. On me branio, odvažno i inteligentno i na dva kasnija suđenja 1956. godine, povodom mojih izjava o mađarskom ustanku, i 1957. g., povodom objavljivanja Nove klase.



Veljko Kovačević će se sprijateljiti ne samo sa Đidom već i sa Šteficom i Đidovom majkom Vasilijom. A postaće čika Veljko i moj drugar.Veljko Kovačević je diplomirao 1936. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao student učlanjuje se u Socijal-demokratsku partiju Jugoslavije i učestvuje u političkim protestima. Sa Đidom se upoznao u Glavnjači (predratnom zatvoru za političke krivce u centru Beograda). Za vreme okupacije odbio je da radi kao advokat i advokatsku kancelariju je otvorio tek posle oslobođenja. Advokatskim pozivom će se baviti duže od tri decenije i steći ogroman ugled i među kolegama i u javnosti. Biće zapaženi i njegovo poznavanje nacionalne istorije i književnosti, lepo pisanje i govornički dar.

Veljko Kovačević je bio branilac u nekoliko političkih suđenja koja će privući pažnju svetske javnosti. Na primer, zajedno sa Jorom Barovićem, braniće pisca Mihajla Mihajlova, koji će postati jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata. A braniće i kolegu advokata Vitomira Đilasa, našeg rođaka, kome je policija zaplenila još neposlato pismo Politici u kome se zalaže za slobodu govora. Kada Pravoslavna crkva bude pokušala da spreči rušenje NJegoševe kapele na Lovćenu i građenje mauzoleja, Veljko će je zastupati. Veljko je bio, za svoju generaciju, višeg rasta. Nije, međutim, bio snažne građe i čak je u njegovim kretnjama bilo nečeg krhkog. Crte lice bile su mu pravilne i čini mi se da su i oni koji ga nisu poznavali, kada bi ga pogledali, morali da pomisle: Ovo je lice jednog veoma inteligentnog čoveka!

Bio je doista divan prijatelj. Slao je Đidu preko Štefice knjige u zatvor, hvalio ga i hrabrio u pismima koja je Štefica pisala i za koja je znao da ih Udba čita, nekoliko puta nas pratio na posete u Sremsku Mitrovicu, pomagao mojoj majci i meni kada je ona bila u bolnici.
Čika Veljko i ja smo išli u duge šetnje po brežuljcima oko Rogaške Slatine, plivali u bazenu, danima igrali jadac. Veljko je s porodicom živeo u kući na Voždovcu, u dvorištu je bila bašta, u njemu kajsija i višnja. I sa brižnim strpljenjem Veljko je posmatrao moje pentranje. A svakog Božića ja ću biti položajnik u domu Kovačevića.

Sva petorica naših advokata proživeli su živote u kojima je bilo mnogo teškoća i opasnosti, a ono za šta su se borili uglavnom nije bilo ostvareno. U tom smislu su bili tragične ličnosti. Ali, ja ih pamtim kao ljude bez imalo mržnje, gneva i gorčine, i nikada utonule u pesimizam i melanholiju, malaksale duhom. Čak bih rekao da li smem da upotrebim tu veliku reč? da su bili srećni.