Есеј пун страсти
Занимљив и смео пројекат Војислава Арсића поставља питања на која смо одавно требало да имамо одговор – зашто нам је свет Сумњивог лица и након 130 година још увек тако препознатљив и близак, такорећи савремен, и (што је много важније), зашто нам је све то још увек тако неодољиво смешно.
Представа која је своју премијеру имала у Миксер хаусу тешко би се могла назвати чак и адаптацијом. Реч је пре свега о страсном театарском есеју који реконтекстуализује сам комад враћајући му ону бриткост и оштрину коју је имао и у својој праизведби.
Представа се може сагледати као да је састављена из два дела. Први се бави феноменом самог текста и његове популарности, те какве се све импликације из тога могу извести. Други део у центар ставља сам комад, зароњен у нашу болну свакодневицу. Аутори пројекта (Арсић и драматуршкиња Милена Богавац) најпре су се дакле позабавили самом судбином текста који је чекао 36 година на своју премијеру. У крајње сведеној поставци, где једину сценографију чине телевизори (на једном се „врти“ Утисак недеље са Александром Вучићем) глумци-извођачи најпре нас „упознају“ са историјским и друштвеним контекстом настанка Сумњивог лица, повезујући га моментално са нашом савременошћу.
Основно питање које се у овом делу представе поставља јесте зашто нам је однос према власти остао непромењен, због чега нас то тако мало забрињава, и најзад, да ли је хумор у ствари начин прихватања овакве ситуације, израз њене непроменљивости.
Питања су јасно и прецизно формулисана, извођачи се обраћају директно публици, а њихови покрети су кореографски усклађени на начин да њихове „поруке“ остваре максималан ефекат. Други сегмент представе чини неколико сцена из самог комада, изабраних (и преобликованих) зато што вероватно најсажетије описују тему пројекта, али фокус је донекле измештен на међуоднос властодржаца, на патологију и механизме власти, као и на стратегије опстанка. Добро познате сцене смо навикли да видимо у сасвим другом кључу те нас овде шокирају разоткривањем колико иза лаког Нушићевог хумора у ствари стоји једна мрачна визија овдашњег друштва коме је насиље једноставно иманентно.
Неколико визуелно упечатљивих а значењски прецизних редитељских решења дају нов подстицај и овако изузетно надахнутом ансамблу који страсно, жестоко и потпуно уверено „брани“ концепт пројекта. Реакција публике је још један сегмент који не треба изоставити, енергија представе која наликује енергији рок концерта преноси се у таласима и на гледалиште, те публика, очигледно жељна овакве врсте „вентила“ узвраћа извођачима громогласном подршком.
На крају треба још једном подвући, за то што је Нушић наш најсавременији писац његова генијалност је само делимично одговорна, остатак кривице је на нама. А кроз ову представу неки млади људи са пуним правом питају зашто је то тако и мора ли тако да буде.
Бобан Јевтић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар |
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Ивица Дачић, министар спољних послова
Европа, пре свих, не зна шта ће са собом.
Прочитајте све мисли  |
|
|
