17.04.
2024.
Par zvani "Smrt": U njihovoj firmi pronađeno je 180 ljudskih tela i istina je isplivala na videlo
Suđenje Halfordovima zakazano je za 6. jun, a par se takođe suočava sa federalnim optužbama.
Foto Goran Srdanov
Ovo nije priča o projektu Beograd na vodi, ni o monumentalnosti posledica njegove realizacije. Valja se zadržati na konstataciji da bi jedino pogubnije od toga da se ne izgradi, bilo to da uistinu zasija iz mraka Savamale. Nije ni priča o noćnom rušenju objekata u Mostarskoj i Hercegovačkoj, umnogome kradimice, transparentnom koliko to fantomke dozvoljavaju. Jer, po cenu da zdrav razum dosadi i vlasti, i bogu, i narodu (istini za volju, ovi prvi se odveć često poistovećuju s potonja dva), to zaista jeste nešto što bi tužilaštvo pre svih trebalo da raščivija, premda mu možda još nije dojavljeno. Nije ni priča o inicijativi Ne da(vi)mo Beograd, za koju pojedini tvrde da su plaćenička grupa kabadahija rešena da poljulja iz temelja nikada snažniju Srbiju, a na čije proteste, s druge strane, ide na hiljade nekih drugih pojedinih, namerenih da se makar na ulicama izbore za demokratsko društvo.
Ne tematizuje ni one kulturne pregalnike koji su krajem osamdesetih oštrili nacionalističke jezike pre no što su na ratištima oštreni noževi, niti one koji su početkom devedesetih potpisivali peticije protiv prolivanja mozgova, krvi i ljudskosti. Ovo je priča o četrdeset dvoje ljudi veštih s rečima koji su, na inicijativu izdavačke kuće Kontrast, poklonili već objavljene delove svojih rukopisa ili napisali posve nove uratke za potrebe zbirke Čiji grad?! koja služi kao svojevrsni tekstualni predložak revoltu protiv Beograda na vodi, i fantomskog rušenja, pa i blaćenja dobronamernika.
Ne bavimo se politikom, ona nas makar u tradicionalnom smislu čak i ne interesuje. Ali, nasilničko rušenje objekata, kao i izostanak političkih posledica, jesu pojave koje se tiču svih nas. Inicijativi i protestima smo želeli da pomognemo kako najbolje umemo izdavanjem zbirke, a sav prihod od prodaje otići će njima, pošto se finansiraju iz donacija građana. Zbirka je poprimila i oblik peticije književnika čiji stavovi poručuju da ne smemo pristati da se kršenje zakona, vezivanje građana i uzimanje mobilnih telefona završi bez ikakve odgovornosti, jer je u tom slučaju pitanje šta sledeće može da se desi, kaže Vladimir Manigoda, urednik zbirke.
Slično razmišlja i Jelena Lengold kada napominje da će izostanak pravne i političke odgovornosti zbog događaja u Savamali podrazumevati i skliznuće u diktaturu.
Da ne bude posle zašto na vreme niste reagovali. Evo, reagujemo, koliko smo u mogućnosti. Svaka vlast je u opasnosti tek kada prekrši dogovore s malograđaninom. Do tada može da radi šta hoće. Uprkos tome, sigurna sam da ovi protesti strašno nerviraju Vučića, jer takav mu je karakter, teško podnosi kad ga neko ne voli, predočava ona.
Možda premijer ne uviđa razloge izostanka konsenzusa kad je o njegovoj politici reč, ali preduslov svakog opiranja vazda je bilo razumevanje uzroka opiranja. Prema rečima Vladimira Arsenijevića, malo je verovatno da se neko opirao ideji razvoja Beograda, a naročito njegovih centralnih, neretko zapuštenih ulica.
LJudima smeta gotovo vizantinska netransparentnost kojom se građevinski biznis uvlači u naša urbanistička pitanja, pritom u Savamali kao delu grada u kojem se već odvija jedna samonikla renesansa. U sopstvenom gradu smo mogli da vidimo primenu nekih praksi koje se već koriste drugde u svetu, recimo u Berlinu, zahvaljujući kojima smo u inostranim medijima mogli da slušamo i čitamo o Beogradu kao zanimljivom, savremenom mestu u evropskom kontekstu. Nekadašnje ruglo Beograda postalo je novo mesto koje odražava živost njegovog duha. Nije tajna da se visoka politika i veliki biznis odlično slažu u krevetu, ali sada ta veza gazi po onome što je Beograd mogao da bude. Izostanak političke odgovornosti nisu izmislili naprednjaci, ali su ga usavršili, jer od afere helikopter do sada niko ni za šta nije odgovarao, pa ne vidim zašto bi se sad to promenilo, kaže on.
Utoliko se iskazivanje nezadovoljstva čini neophodnijim. Ne samo u Srbiji. Zagrebački pokret Pravo na grad i svemakedonska Šarena revolucija, smatra naš sagovornik, ulivaju nadu da će protesti, iako suštinski manjinski, dalekosežno ubrzati premošćavanje malih razlika koje su nakon raspada SFRJ eksponencijalno i posve veštački dobijale na težini. U okviru festivala Krokodil, čiji je Arsenijević kodirektor, ove godine je otuda bio organizovan razgovor s predstavnicima gorenarečenih inicijativa.
Ko želi da govori o problemima u jednoj bivšoj jugoslovenskoj republici, dakle, mora se dotaći nevolja i u drugima. Slično razmišlja i mostarski pesnik Marko Tomaš.
Ovo što se događa s projektom Beograd na vodi, tim paralegalnim, tipičnim tranzicijskim tragikomičnim vicom, događa se u svim gradovima bivše Jugoslavije, ali i, recimo, u Londonu. Kapitalizam je postao beskrupulozan. Sam novac je postao proizvod. LJudi su postali nebitni. Ovo što radi ekipa mojih prijatelja u Beogradu je sjajna stvar koja pokušava skrenuti pažnju na činjenicu da ljudi još žive u tim gradovima koje oni raskopavaju kako tko izvadi novčanik i poželi sagraditi neki Skadar na Bojani. Malo je poznato da je Mostar u poslijeratnoj obnovi unakažen gotovo jednako kao u ratu, tamo su svi projekti koji se realiziraju pod krinkom progresa. Da prostiš, jebo ih takav progres. Napraviće jedan elitni svinjac. Baš im hvala. Jebu nas vlasnici kamila i naftnih bušotina, carevi koji su za dinar-dva pokupovali društvene firme, krimosi koji sad plaćaju društveni status, pa glume aristokraciju. Problem je što nam vrijeđaju inteligenciju. Kao da nismo svjedočili sličnim svinjarijama nebrojeno puta. Treba ih podsjetiti da smo živi i da nismo imbecili, kaže Tomaš.
Jelena Anđelovska u regionalnim građanskim revoltima vidi kulturni, civilizacijski, rečju ljudski otpor, a zbirku smatra pokazateljem da književna scena i te kako komunicira s traumama kroz koja kao društva prolazimo. Stevan Bradić podseća da su građani bez mnogo buke pristali na mnoštvo tih trauma, da su privatizacija javnih prostora i dobara u Beogradu i Novom Sadu samo poslednje u nizu, ali i da reakcija nikada nije zakasnela. Zbirka proze i poezije koja promišlja konstruisanje grada se, smatra on, opire medijskom diskursu u kojem se dobije do pet minuta prostora za izjavu ili prilog. Onog u kojem će, dodaje Vlada Stojnić, pojedine zgrade, možda čak i biseri arhitekture, zbog oronulosti biti prikazane kao udžerice vredne brisanja.
Uništava se ono što je najlepše u Beogradu činjenica da je u konstantnoj krizi arhitektonskog identiteta, ali da mu baš to daje karakter. Savamalu je trebalo urediti, ali ne nasilno, grubo, protivprirodno, mimo beogradske šizofrenije. Imaćemo jebeni Dubai koji niko ne želi. Niti Beograd može, niti treba da bude Berlin, samo treba da bude ono što jeste, što neka sila onemogućuje. Pritom, super mi je kako advokati mogu da se udruže oko svojih interesa i blokiraju pravosuđe, ali ne i da reaguju kada vlast krši isto to pravosuđe i onemogućuje njegov rad, kaže Sara Radojković.
Književnost je, za razliku od politikantstva i sile kapitala, humanizujuća, otvorena forma kroz koju je moguće reći i što ne stane u novinske stupce. Slično rezonuje i Ana Marija Grbić kada tvrdi da nedostatak političko-pamfletske intonacije u zbirci dozvoljava da se o gradu piše kao o mestu koje možeš da voliš i iz najintimnijih razloga. Jednako su ubojiti kao ma kakva eksplicitna kritika. Jer, pitanje življenja u gradu nije samo stvar politike ili arhitekture, već iskustva. Celokupna se civilizacija i kultura tako dovode pod bager, ne samo pojedina zdanja. Zato Marjan Čakarević zbirku tumači ne kao puki kulturni gest, već kao građanski gest kulture, afirmacije nečega što će možda nestati.
Tu se nameće model života, ekonomije, tempa svakodnevice po kojem ćemo svi morati da živimo. Rušenje u dvema centralnim ulicama je samo pojavni oblik tog nametanja. Ovaj grad neće biti grad svojih građana, oni će u njemu biti stranci bez prava glasa, smatra Siniša Tucić. Zato je ova književna pobuna i odjeknula izvan spolja gledano učmale, ali istinski uzavrele književne scene spojila je umetničku i građansku dužnost. `Beograd na vodi` je bezgranična bahatost, ruganje zdravom razumu i svim principima demokratije. Ne mislim da umetnik može da utiče na političke događaje, ali u ovome učestvujem kao građanin, ne kao pisac, dodaje Marko Stojkić.
Upravo je ta sinhronost poriva za pravednošću i književnoumetničkim tvorenjem ono zbog čega, kako kaže Čarna Popović, ta nekolicina hiljada ljudi i korača, čekajući pobedu nadaleko čuvene demokratije. Najveća pobeda do tada će biti osvajanje slobode protiv osione države, jer bi tonjenje u čeličnu izmaglicu letargije bilo opasnije od kraha protestnog pokreta. Maša Seničić bi izostanak smene gradske vrhuške volela da tumači kao paralisanost usled dešavanja kritične mase, ali ostavlja mogućnost da se naprosto radi o nedostatku odgovornosti. S treće strane, smatra Dejan Tiago Stanković, država možda uopšte nema smisla za dogovor sa svojim građanima. I to ne od skoro.
U jednom pismu koje je pisao neki naš davnašnji advokat nekome u Londonu piše: Problem naših političara nije zla namera, nego potpuno nerazumevanje međunarodnih prilika i veličanstveno neznanje. Dakle, samo nemaju pojma. A koji god posao da radiš, bolje bi bilo da ga znaš no da ga ne znaš. Ako vodiš državu, moraš da poštuješ demokratske procese, što podrazumeva da ne rušiš bez pravosnažne sudske odluke, zaključuje on.
Ovakvi nas potezi vlasti vraćaju u srednjovekovlje, po svoj prilici, gde se lokalni tabadžija ponajpre pitao za i najsitnije detalje. Petar Matović u noćnom, fantomskom rušenju prepoznaje ne samo bahatost aktuelne vlasti, već i proces feudalizacije Srbije, gde reakcije institucija izostaju upravo jer su deo feuda, pa su i vrednosti koje bi trebalo da brane krajnje privatizovane. Stoga, ko želi da priča o propasti države, neka ne ćuti o političko-preduzetničkim udrugama krupnog kapitala. Prema rečima Slobodana Ivanovića, upravo takve družine otimaju javne prostore, daju ga bogatašima, gde se štogod para opere, malko namire poslovne i političke žudnje i interesi, a građani dobiju jedno oveće ništa. Ovo je prevlast vladavine kapitala u kojoj može da dođe bilo ko s velikim parama i da grad oblikuje po svom nahođenju, a mi da pristanemo, s rukama u džepovima. Kako ovog gradonačelnika nismo ni mogli da biramo u demokratskom procesu, demokratiju smo lepo izneli na ulice. Tu je izbor makar jasan ili si za, ili si protiv, smatra on.
Za Jasminu Topić, projekat Beograd na vodi samo je ogolio ono što se odavno znalo. Reč je, veli, o nečemu nalik antibajci, ogledalu koje reflektuje laž, odražava manipulaciju, javašluk i nesistematičnost kada je javno dobro u pitanju. Kako sve pojave u državi reflektuju državu, nastavlja ona, a ako je refleksija lažna, jasno nam je i kakva je država. Lažna, što je pogubnije no da je nepostojeća, jer poprima funkciju servisa za tuđe interese. Kako je od njih zavisna, za domaće prilike mora da se oslanja na volju vladajuće partijske strukture. Zato je i moglo da se desi da, kako veli Srđan V. Tešin, vlast zaključi da je samodovoljna i da nikome ne mora da se pravda, a ponajmanje biračkom telu. Trenutno se oseća toliko nadmoćno da je počela i zakone da tumači prema sopstvenim potrebama. Ali, nije ovde izostala samo politička dimenzija vlasti, već i ljudska. Kako god slovo zakona glasilo, nakon svega što se izdogađalo i revolta koji je proistekao, u civilizovanom svetu ostavka svakog odgovornog bi bila moralni čin, posledica kućnog vaspitanja, smatra on.
Ali, lepo vaspitani državnici i gradski čelnici ne bi ni bili kadri da društvo u čije ime treba da donose odluke, a posledično i sebe, dovedu u ovakav čabar. Protesti su u tom smislu pokazali latentnu angažovanost građana koji su, izgleda, politikom prestali da se bave samo na nivou zaokruživanja na glasačkom listiću i koji su, uopšte uzev, prvi put od 2000. godine uveli u proces prevrednovanja čitav spektar istorijskih, ideoloških i ekonomskih stremljenja.
Dug je spisak tema o kojima izbegavamo da razgovaramo. Primera radi, godinama unazad debatujemo o Prvom i Drugom svetskom ratu, a još nismo kadri da se pogledamo u oči i otvoreno razgovaramo o ratu devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Šutnja koja je nastupila poslednjih godina, a odnosi se na bedu i siromaštvo, bahate komunalne policajce, rad na crno ili u sivoj zoni, obespravljenost radnika, partijsko zapošljavanje neobrazovanih kadrovika... rezultat je straha. Ćuti se jer je nestalo solidarnosti i duha kolektivizma. Svako je sam i, shodno tome, slab, smatra Dragana Mladenović.
Naše nezgodne navike netalasanja, po cenu da ukotvljeni i beznadežni stojimo nasred okeana, okruženi ajkulama, svestan je i Gojko Božović.
Mi imamo i, još gore, negujemo tradiciju ćutanja, uz još dve, jednako opasne tradiciju nemešanja i verovanja da će neko drugi rešiti probleme koji nas se kao društva tiču. Te su sve loše navike sada prekršene, jer se radilo o ogoljenom aktu državnog nasilja, korišćenju sile nad ljudskim pravima, i to organizovanom, predočava on. Deluje da su odsudne večeri neorganizovani bili jedino drugovi u plavom.
Kad pozoveš policiju, ona mora da dođe. Ako to ne uradi, ja to razumem kao vrstu puča. Vlast to prebacuje na teren politike, u pokušaju da nekako prikrije ozbiljnu zloupotrebu položaja u privatne svrhe. Pritom, mislim da mi nikada nismo ćutali. Samo što to nećutanje, kao i sve drugo, ne radimo kao zajednica, već po grupama, u kafanama. U tom smislu, ovi mladi ljudi koji su organizovano ustali protiv kršenja zakona čine veliku uslugu svima nama. Ja bih, da sam političar, bio ponosan na to kome treba da služim, smatra Slavoljub Stanković.
Problem je, međutim, u tome što ponos nekako nikada ne ide sam. Za ruku mora da uhvati ili svest o vlastitoj sposobnosti, ili nedostatak svesti o vlastitoj nesposobnosti. U prvom slučaju, blagotvoran je, potencijalno progresivan i pun uvažavanja za svoje i tuđe potrebe. U potonjem slučaju, destruktivan je, bandoglav i netrpeljiv. Već makete projekta Beograd na vodi prilično otvoreno sugerišu za koju je vrstu ponosa vlast sposobna. Urbanisti, arhitekte, ekonomisti i drugi stručnjaci su, uostalom, već zube istupili objašnjavajući koliko je sve i kako štetan. A vlast kojoj je razlog za slavlje uništavanje centra grada, pod fantomkama ili ne, dok društvenu svest naroda prokazuje prljavom, providnom kampanjom, nije vlast koja je spremna na dogovor i uvažavanje.
Ova zbirka ostaće važan dokaz da je u ovom sukobu makar jedna strana bila zainteresovana za društveni dogovor.
