Srbija mora da raste tri puta brže od EU

Karl Ajginger, direktor Austrijskog instituta za ekonomska istraživanja (WIFO) nada se da će Evropska unija nastaviti da jača, ali priznaje i da može doći do procesa njene razgradnje. EU je uspešan model, ali se u narednom periodu svašta može dogoditi, jer su bregzit, gregzit ili težnja Katalonije da se odvoji od Španije dokazi da je prisutna i mogućnost dezintegracije, upozorava Ajginger, sa kojim smo za NIN razgovarali u njegovoj kancelariji u Beču.

Uz opasku da je bregzitu doprinelo i to što je u EU ekonomski oporavak bio sporiji nego u SAD, što je restrukturiranje banaka trajalo duže, što su svi programi bili isključivo restriktivni, bez proaktivnih, razvojnih komponenti, Ajginger kaže da izlazak Britanije povećava nesigurnost baš u trenutku kada je širom Evrope nezaposlenost počela da pada, a privreda da raste. Ako se Britanija i EU dogovore o načinu izlaska, šteta neće biti prevelika, a Brisel mora pokušati da bolje iskoristi zajednički potencijal, da privredu načini dinamičnijom tako što će smanjiti dažbine i olabaviti regulativu, ali i da ograniči velike razlike u zaradama. Treba utvrditi područja u kojima je neophodna zajednička evropska politika i u kojima ima šanse za uspeh - finansijski sistem, poreska koordinacija, istraživanja i inovacije, ekologija - a u kojima je detaljnije regulisanje u nadležnosti nacionalnih država. Svest da je politika EU bila nadmena i da je premalo vodila računa o interesima građana, trebalo bi da doprinese boljem upravljanju Unijom, poručuje Ajginger.

Nedavno su 34 ekonomska instituta iz Evrope, pod vašom dirigentskom palicom, dobila zadatak da ukažu na nove puteve ekonomskog rasta u EU. Šta su ključne preporuke i da li su one primenljive i za Srbiju?

Tri su cilja pred nama. Prvo, Evropi je neophodan snažniji rast, jer se posle finansijske krize presporo oporavlja. Drugo, mora se smanjiti nezaposlenost i jaz između bogatih i siromašnih. Treće, EU se mora usmeriti na tehnologije koje nisu zasnovane na nafti i uglju, a za to su potrebne stalne tehnološke inovacije i dokvalifikacija zaposlenih. Prošlo je vreme fosilnih goriva! Prema dogovoru iz Pariza od 2050. neće se više upotrebljavati nafta i ugalj. I za Srbiju to znači da se mora okrenuti obnovljivim izvorima energije. Nastavite li da koristite ugalj i naftu, moraćete za 10-15 godina napraviti nagli zaokret, a to će tada biti mnogo teže. Odmah treba početi sa novim tehnologijama, razmišljati o alternativi u građevinarstvu, saobraćaju i drugim oblastima.

Zašto smatrate da su osnovne teze na kojima se bazira ekonomska politika većine zemalja da će privredni rast sniziti nezaposlenost na nivo pre krize; da se javni dug mora obarati bez oklevanja; da je premalo javnog novca i da se zato moraju kresati javni rashodi - samo mitovi?

I ovde je najvažnije imati prave, a ne lažne bogove, ha! Bogatije, industrijski razvijenije države ne mogu očekivati privredni rast od tri odsto godišnje. To je nemoguće, jer ljudi nemaju više želju za većom potrošnjom, već za više slobodnog vremena i kvalitetom života u širem smislu. Rast u Zapadnoj Evropi je, pak, neophodan za Srbiju, jer samo ako rastu Nemačka i Austrija, Srbija može rasti još više i tako smanjivati zaostatak za prosekom EU.

Evropska centralna banka je sa zakašnjenjem počela da primenjuje recept američkih Federalnih rezervi, oborila je kamate na nulu i u sistem ubrizgava 80 milijardi evra mesečno. Je li to pravo rešenje?

To je u osnovi ispravno rešenje, ali nije dovoljno. Mora se stimulisati i rast tražnje, potrošnje, investicija i izvoza. Svoj doprinos moraju dati i fiskalna i strukturne politike. U EU su kamate padale sporije nego u SAD. Uz to, u većini država EU veliki državni sektor zapošljava mnogo ljudi, a malo investira i ukupni nivo investicija stagnira. Zato je pre dve godine osnovan Evropski fond za strateške investicije, ali još veoma sporo deluje. On bi morao biti usklađen sa dugoročnim strateškim ciljevima EU: poboljšavanjem obrazovanja, smanjivanjem nezaposlenosti, omogućavanjem socijalnih inovacija, forsiranjem obnovljivih izvora energije, izgradnjom boljih stanova i usmeravanjem na saobraćaj koji nije zasnovan na naftnim derivatima. Najvažnije je da se ne investira u stare pravce, nego u one kuda želimo ići. Zato je neophodno da imamo novu strategiju, da znamo gde želimo biti 2050.

Šta će biti sa evropskom i američkom ekonomijom kada se zavrne česma iz koje curi jeftini novac, kada se povećaju kamatne stope? I kakve to posledice može imati po zemlje Zapadnog Balkana?

EU će onda rasti još sporije, pa će državama-kandidatima za članstvo biti još teže da smanje zaostatak za evropskim prosekom. Samo dinamičan rast EU pomaže bržem rastu u zemljama-kandidatima. I zato je za Srbiju izuzetno važno da ima dobru investicionu klimu, da preduzetnici iz EU veruju da će stanje biti mirno, a ne da svake dve godine izbijaju politički konflikti. Evropa mora biti kontinent mira, a ne podgrejavanja stalnih konflikata. Kosovo ne sme više da bude na dnevnom redu, ime Makedonije ne sme da bude razlog za konflikte To mora biti zona mira, sa stopom rasta od pet odsto ako je ona u EU jedan do dva procenta. EU treba snažnije partnere, u kojima raste tražnja, a njima treba EU da bi modernizovali zastarelu infrastrukturu.

Šta su bile ključne greške novih članica EU, koje bi mogle da se izbegnu?

Zemlje kandidati ne smeju graditi ono šta je EU gradila pre 20 godina, već se usmeravati prema onome gde se želi biti u budućnosti: ka alternativnim izvorima energije, saobraćajnom sistemu u kojem se ne mora voziti privatnim automobilom, izgradnji metroa.... Energija iz obnovljivih izvora već je dostupna, ali mnoge zemlje, verovatno i Srbija, još uvek greše, odobravajući implicitne subvencije za energiju iz fosilnih izvora.

Ali, Srbija ima relativno mnogo lako dostupnog uglja...

...I onda to još subvencioniše, jer se socijalna politika vodi i preko niskih cena energije. To je apsolutno pogrešno! Socijalna politika se mora sprovoditi boljim obrazovanjem, od dečijeg vrtića! Decu u školi treba učiti kako se rešavaju problemi, a ne da napamet uče pesme i zastarele tehnike. Danas znanje možete dobiti na ekranu u deliću sekunde, ali morate znati kako da se snađete u novoj situaciji. To se može vežbati od vrtića: šta radimo ako nam dođe klovn, a šta kad dođe policajac? To košta, ali nove tehnike omogućavaju rešenja.

Ima li evro budućnost?

Evro je, uveren sam, kroz svoju najtežu krizu prošao pre dve godine i njegova zona će se širiti. U NJujorku sam izjavio da će 30 evropskih država do 2030. koristiti evro, bilo direktno ili će svoju valutu vezati za evro. I biće stabilna valuta.

Može li evrozona opstati kao monetarna, ako ne postane i fiskalna unija?

Naučili smo lekciju da mora doći do poreskog ujednačavanja. Sad je mnogo lakše nadzirati državne budžete.

Ali, čak se i javni dug Austrije popeo na 80 odsto BDP-a

Da, tokom krize dug je porastao za 20 procentnih poena, jer bi u suprotnom posledice krize bile mnogo teže. Sad taj dug mora da se smanjuje za bar jedan procenat BDP-a godišnje, da ga 2030. svedemo ispod 60 odsto BDP-a.

I u EU postoje sve snažniji sukobi između pristalica politike štednje Angele Merkel i onih koji misle da se moramo fokusirati na brži oporavak i povećanje zaposlenosti.

Neke države, konkretno južnoevropske, previše su slobodne, a druge previše restriktivne. Nemačka nesumnjivo spada u drugu grupu, ima izuzetno visok suficit u trgovinskom bilansu, koji nije neophodan, a uz to i ne povećava blagostanje građana Nemačke. Vlada Angele Merkel je poslednjih godina donekle korigovala ovaj kurs, pa sada rastu najniže plate i više se investira, a i priliv izbeglica je rezultirao nekom vrstom kvazi-kejnezijanskog programa dodatnih državnih izdataka. Takva labavija politika je pozitivna i za EU i za stanovništvo Nemačke.

Da li se evropska i svetska ekonomija za proteklih 11 godina, koliko ste na čelu WIFO, suočavala sa većim izazovima od ovih danas?

Ovo je vreme velikih napetosti, ali smo ih u EU imali i ranije. Pad Istočnog bloka je, takođe, bio veoma veliki izazov, posle čega je usledio veoma uspešan period. Svetska banka ocenjuje EU kao integracionu mašinu, jer je u kratkom roku uspela da transformiše jedan potpuno drugačiji sistem i sada Istočna Evropa raste brže od Zapadne tako da se nastavlja proces njihovog približavanja. I kako je Zapadna Evropa profitirala od rasta Istočne, tako će i čitava Evropa profitirati ako joj brže ekonomski budu rasli susedi, sever Afrike, zemlje oko Crnog mora To trenutno, zbog političkih prilika u Ukrajini i arapskim zemljama, nije izvesno. Ipak, smatram da je EU uspešna priča. Broj članica povećan je sa šest na 28, a još 10 država, među njima i Srbija, žele članstvo u EU. I prvi put u istoriji je veliki ekonomski prostor nastao dobrovoljnim članstvom, a ne osvajanjem. Jasno je, pritom, da je teže donositi odluke u EU nego u SAD. U EU se mnoge odluke moraju donositi jednoglasno ili sa velikom većinom, dok u SAD predsednik Obama vlada dekretima, jer već godinama nema parlamentarnu većinu iza sebe. To mi se ne čini privlačnim modelom, kao ni činjenica da u SAD prosečna plata stagnira već 50 godina. Ne smatram privlačnim ni oslanjanje na gas iz škriljaca, jer se uništava životna sredina.

Tvrdite da je Evropa u krizi srednjih godina. Može li se ona izvući ili je ovo njena poslednja etapa?

Verujem da je Evropa prevazišla tu krizu. Velik sam pobornik da EU investira u susedstvo, kao što je Amerika učinila posle rata u Evropi. Zalažem se ne samo za privrednu, nego i blisku kulturnu saradnju sa susednim regijama. U globalizovanom svetu imamo šansu samo ako zajedno delujemo. Nemačka, sa svojom moćnom privredom, stvara samo nekoliko procenata svetskog BDP-a. EU je još uvek, ukupno gledajući, ekonomska sila broj jedan u svetu, ali zbog sporijeg rasta će nas uskoro preteći Kina i SAD. Ako budemo imali malo veći rast i ako u EU uđu Srbija i njeni susedi, pa i Turska, bićemo ponovo ekonomski najveći. Biće to veoma heterogena zajednica, ali ne nužno i sa nesavladivim unutrašnjim napetostima. Pogledajte Švajcarsku! Tamo takvih napetosti nema, a veoma su heterogeni.

Švajcarci na tome rade 725 godina?

Tačno, ali pogledajte i EU. Gde su sada napetosti između Slovenije i Austrije, ili Italije i Austrije? Tokom 60-ih i 70-ih u italijanskom Južnom Tirolu i austrijskoj Koruškoj eksplodirale su bombe, rušile se dvojezične table. Danas nema granica, niko u Austriji ne razmišlja da li je neki ministar gradišćanski Hrvat ili koruški Slovenac.

Mogu li niske cene nafte pomoći EU da prebrodi krizu?

Niska cena nafte pomaže, jer smanjuje troškove proizvodnje, ali navodi i na pogrešne investicije. Ko sad kupi auto sa moćnim motorom rizikuje da za pet godina kupuje skuplje gorivo, koje će još biti opterećeno i ekološkim porezom. Sad bi za evropske države bilo najbolje da ukinu subvencije za fosilna goriva. Ako to učine sada, neće kasnije biti socijalnih problema.

Je li sve što se desilo od 2008. dokaz levičarske ideje da se kapitalizam hrani krizom i da nakon svake krize postaje sve jači?

Kriza jeste šansa. Nažalost, na nju se nije odgovorilo novim rešenjima. Prevladala je business as usual politika, sa jeftinim novcem i investicijama stare vrste. Nije se ušlo u socijalne investicije, smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, veće investiranje u manje razvijene regije, niti u restrukturu besmislenog subvencionisanja velikih poljoprivrednih preduzeća i u posledično preusmeravanje subvencija u socijalne investicije i dekarbonizaciju. EU zato sporije raste od SAD. Tamo takođe vrludaju, ali su mnogo brutalniji na mnogim pravcima: zatvorili su neuspešne banke, prisilili Švajcarsku da otvori bankovne račune poreskih neplatiša itd. EU je, kao i obično, sporija, ali je na dobrom putu. NJu, međutim, čekaju još neki veliki izazovi, a jedan od njih je izbeglička kriza. Ona, međutim, može pomoći i u rešavanju jednog velikog evropskog problema, koji se ogleda u starenju i smanjivanju broja stanovnika.

Može li se sprečiti da se bogatstvo sve više koncentriše u rukama sve manjeg broja ljudi?

Kapitalizam je nadmoćan u odnosu na planski privredni sistem, ali bez državnog uticaja i kapitalizam dovodi do problema. I da se razumemo, nama ne treba više države, nego drugačija država. Penzije državnih službenika su daleko najviše u Austriji, ona subvencioniše fosilna goriva, ukratko imamo državu koja je neefikasna kao u bajci. Želimo veću zaposlenost, a oporezujemo rad! Želimo strukturne promene, a maksimalno subvencionišemo poljoprivredu! Želimo više naučnih istraživanja, a od 2000. stagniraju ulaganja u njih, iako smo obećali 50 odsto više novca za te namene. Bilo je i mnogo katastrofalnih državnih investicija. Eto, evropska kompjuterska industrija nije priča o uspehu. Opasnost je da SAD preuzmu primat u novim saobraćajnim tehnologijama, a Kina u novim izvorima energije. Pogledajte Teslu, američki auto! EU sebi postavlja dobre ciljeve, ali im onda ne stremi kako bi trebalo. Evo, emisija ugnjen-dioksida nekih evropskih dizel automobila ispunjavala je standarde samo ako se testiraju u laboratorijskim uslovima, a usput su proizvođači još i varali. U SAD to nije moglo proći.

U Srbiji je sve više onih koji misle da smo zakasnili i da je sada bolje i da se ne ulazi u EU?

Velika mi je želja da Srbija i njeni susedi uđu u EU. Pogledajte kartu i videćete da je to područje koje nam nedostaje. Najvažnije je da se privredni problemi postave ispred političkih.

Ali, nije ih lako zanemariti...

Tačno, ali ako je cilj biti u EU, onda je jasno šta treba raditi. EU je najbolji model na svetu. Bogate zemlje moraju naći balans između čisto monetarnih, privrednih interesa s jedne strane i socijalnih i ekoloških sa druge. EU je tu sigurno bliže ispravnom modelu nego SAD ili Kina, o Rusiji, Turskoj i Iranu da i ne govorim.

Da li je za neku zemlju i bolje da nije u EU sve dok njena privreda nije do kraja reformisana?

To nije situacija ili-ili. Mora se početi pre ulaska i onda konsekventno raditi. U reformama ima dobitnika i gubitnika. Važno je utvrditi ko su gubitnici, pa pokušati napraviti koncept za ublažavanje njihovog problema, za prekvalifikaciju i nov posao. Restrukturisanje nije proces u kojem svakog dana imamo samo nove pobednike. Neophodno je zato imati vezane reforme. Ako zatvaramo besperspektivnu industriju, moramo omogućiti ljudima da jednostavno mogu osnovati preduzeće. Pritom je veoma važno da se ne igra protiv EU, da se kod kuće za sve dobro hvali srpska vlada, a za sve negativno napada EU. Na taj način se ne mogu rešiti unutrašnji problemi.

Kad članica EU treba uvesti evro?

Ako joj je državni deficit nizak, ako ima konkurentnu industriju i dobar upravni aparat, upoznat sa pravilima EU i mogućnostima koje se nude. Mnogo je primera propuštenih sredstava EU, jer zahtevi za njima nisu pravovremeno dostavljeni i slično.

Šta biste savetovali Srbiji ako bude pritisaka da raskine sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom?

Ako se to desi, zalagao bih se za veoma dug prelazni period. EU zapravo teži sporazumima o slobodnoj trgovini sa svima. Možda će ga za 15 godina imati i sa Rusijom, kao što sada pregovara sa SAD i Kanadom.