Baš čelični zagrljaj Brisela

Foto Oliver Bunić

Srbija nije izvozila čelik po cenama nižim od tržišnih, ni prošle ni u godinama pre toga, tvrdi za NIN ekonomista Dragovan Milićević, koji je do ovog zaključka došao poredeći cene izvoza iz različitih zemalja, dok Slobodan Zečević, iz Instituta za evropske studije upozorava da bi, ukoliko istraga Evropske komisije pokaže da je čelik prodavan po damping cenama, Srbiji mogla biti uvedena carina na izvoz čelika. To bi praktično onemogućilo kineski Hestil da uspešno posluje u Smederevu, jer bi srpski čelik značajno poskupeo i bio bi potpuno nekonkuretan na evropskom tržištu.

Naime, izbezumljena Evropa, koju je preplavio jeftini kineski čelik, dodatno se uplašila onoga koji bi ubuduće mogao da stiže i iz Železare u Smederevu, pa predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker bez uvijanja poručuje da će Evropa braniti sopstvenu industriju čelika, i da će u toj odbrani koristiti sva raspoloživa sredstva.

Kakvi god da budu pregovori Srbije sa Evropskom unijom, našoj zemlji se ne može osporiti da ne primenjuje Briselske standarde. Na primer, u slučaju smederevske Železare. Raskid ugovora sa Peterom Kamarašom i njegovim timom samo nekoliko dana pre nego što je kineski Hestil preuzeo Železaru, uz ozbiljne optužbe o kršenju ugovora za koje je Vlada morala da zna mnogo pre toga, baš liči na odluku Evrofera (Evropska asocijacija proizvođača čelika) da se u isto to vreme požali Evropskoj komisiji da su neke zemlje, među kojima i Srbija, od polovine prošle do polovine ove godine na tržište plasirale čelik po cenama nižim od tržišnih. Niti je, dakle, Srbiji pre dolaska Kineza bilo važno što Kamaraš krši ugovor i proizvodi nove gubitke za Železaru, ako se dokaže da je tako, niti je evropskim proizvođačima pre dolaska Kineza bilo bitno što Srbija izvozi čelik po damping cenama, ako je izvozila. A i jedni i drugi morali su još prošle godine znati da se tako nešto dešava.

Kao što Vlada Srbije sada tvrdi da ima čvrste dokaze da nije prodavala čelik proizveden u predgrađu Smedereva ispod cena koje su važile na tržištu, te je ekspresno formiran tim koji će Evropskoj komisiji predočiti neoborive dokaze, tako je isto bila dužna da zna da je Kamaraš u istom tom periodu kupovao sirovine za proizvodnju od svoje firme u Slovačkoj, i toj istoj firmi prodavao čelik iz Smedereva, za šta ga sada optužuje Bojan Bojković, a upravo je on bio dužan da nadzire poslovanje Kamaraša.

Dragovan Milićević kaže da je analizom poslovnih rezultata Železare lako utvrditi da je cena sirovina, pre svega rude i koksa, koje je Železara uvozila, bila daleko veća od one koju su plaćale neke konkurentske čeličane. NJegova računica pokazuje da je udeo sirovina u prodajnoj ceni čelika bio čak 84 odsto, dok poređenja radi, u železari Tata stil u Rumuniji sirovine u prodajnoj ceni učestvuju sa 41 odsto.

Dakle, Kamaraš je sirovine plaćao po cenama višim od onih po kojima su kupovale konkurentske čeličane, što je generisalo gubitke u Železari, tvrdi Milićević, ali sa druge strane, nema dokaza da je istovremeno čelik prodavan po ceni koja je ispod tržišne.

Na pitanje NIN-a da li je moguće da je iz Smedereva izlazio jeftiniji čelik, a da je onda taj isti čelik Kamarašova firma prodavala skuplje na tržištu, Milićević odgovara da su u pitanju cene koje izlaze iz Srbije. Nije tako nešto isključeno, ali cene po kojima se čelik prodavao iz Srbije nisu niže od drugih, što govori da Srbija nije imala damping cene čelika. Tako se barem može zaključiti poredeći izvozne cene preuzete iz podataka UN Comtrade Statistics, ali nikada ne treba isključiti ni mogućnost da postoji nešto što u ovom trenutku mi ne znamo ili ne možemo da vidimo, kaže za NIN Milićević.

I Vlada Srbije tvrdi da dampinga nije bilo, ali da li je baš tako i hoće li Srbija to moći da dokaže tokom petnaestomesečne istrage koju sprovodi Evropska komisija, između ostalog, i protiv naše zemlje, tek će se videti. Ako stigne presuda da cene ipak nije formiralo tržište, Slobodan Zečević objašnjava da bi u tom slučaju Železara mogla da plati novčanu kaznu, ali je verovatnije da sankcija za damping i kršenje konkurencije na evropskom tržištu bude uvođenje carina na izvoz čelika, što bi značilo više cene čelika iz Smedereva i praktično gubitak konkurentske bitke na evropskom tržištu.

Ako se posle istrage, ipak, pokaže da se čelik iz Smedereva prodavao ispod tržišnih cena u prethodnih godinu dana, to bi osim očigledne štete i za Srbiju i za Hestil, bio i dokaz da je Peter Kamaraš, koga su srpske vlasti dovele kao velikog spasioca Železare, ne samo kupovao sirovine od svoje firme po višim cenama već i smederevski čelik svojoj firmi prodavao ispod tržišnih cena. To bi bilo i jedno od objašnjenja zašto je Železara prošlu godinu završila sa neto gubitkom od 145 miliona evra, dok su Kamarašove firme ostvarivale profit, posredujući između smederevske Železare i proizvođača rude, koksa i drugih sirovina, sa jedne, i kupaca čelika sa druge strane. I sve to uz blagoslov nadležnih u Srbiji koji su ga angažovali i bili dužni da ga kao vlasnici kontrolišu.

Podaci sa tržišta, bez svake sumnje, govore da je svetska pijaca preplavljena jeftinijim kineskim čelikom, a Kina u njegovoj ukupnoj proizvodnji učestvuje sa 50 odsto, jer se od ukupno 1,6 milijardi tona godišnje samo u Kini proizvede oko 800 miliona tona čelika.
Ni SAD, ni Evropa još nisu pronašli adekvatno oružje za borbu u ovom trgovinskom ratu, a posledice njihove nemoći najbolje osećaju na hiljade radnika koji su prethodnih godina ostali bez posla zbog smanjenja proizvodnje ili gašenja pojedinih čeličana.
Evropska unija se zapravo uplašila da Hestil kineski čelik ne izvozi u Evropu kao da je srpski. Oni će kontrolisati taj proces, jer je činjenica da Kina pomaže svoju industriju i da je ona zbog toga konkurentna na svetskom tržištu, objašnjava Slobodan Zečević.

Zato ekonomisti i komentarišu da se Evropa nije plašila srpskog čelika, a njenim proizvođačima nije smetalo što se taj čelik prodaje po nižim cenama, ako je toga i bilo, ali im zato mnogo smeta kineski. Dvostruki aršini bi se najbolje videli u slučaju da kineski Hestil ili neki drugi proizvođač čelika odluči da kupi neku evropsku čeličanu i spasi je sigurne propasti. Da li bi se i tada vodila istraga o dampingu i subvencijama države industriji čelika ili bi svi zažmurili na jedno oko zarad odbrane sopstvene industrije, što, istini za volju, i ne bi bio prvi put? Britanci su svojevremeno priznali da je u slučaju indijskog Tata stila, koji je u Britaniji vlasnik jedne čeličane, bilo indirektne državne pomoći.

Zašto tek nakon preuzimanja Železare birokrate iz Evrope obaveštavaju javnost da je bilo prodaje po damping cenama? Zašto takva tvrdnja nije izneta ranije, odnosno zbog čega se evropski proizvođači ranije nisu žalili da se iz Srbije izvozi jeftin čelik?, pita Dragovan Milićević, uz upozorenje da je damping strogo zabranjen, a sprovođenje antidamping mera podrazumeva ili povećanje carinskih stopa za izvoz robe iz zemlje koja je primenjivala cene niže od tržišnih, ili pak potpunu zabranu uvoza robe iz te iste zemlje. I jedno i drugo, moglo bi Srbiju i novog vlasnika Železare Smederevo skupo da košta.

Zato i ne treba da čudi što mediji spekulišu kako je prijateljski odnos Kine i Srbije, tačnije predstavnika Vlade Srbije i kineskog Hestila narušen, te da ljutiti Kinezi već sada poručuju vlastima u Beogradu da će svaku eventualnu kaznu usled utvrđivanja dampinških cena morati da snose sami. Jer su prekršaj i napravili pre no što je Hestil došao u Smederevo.

Sa druge strane, prostrujala je još uvek neprotvrđena informacija da je Hestil kao specijalnog savetnika angažovao baš ozloglašenog Petra Kamaraša, koga je Vlada zbog mahinacija i kršenja ugovora oterala iz Smedereva, pa je i to kamen spoticanja među najnovijim partnerima.

Ipak, novi menadžment smederevske Železare zasad odgovara jedino na optužbe koje stižu iz centra evropske industrije čelika, tačnije od prvog čoveka Eurofera Aksela Egera. Kritikujući Hestilovo preuzimanje Železare Smederevo, on je ustvrdio da je srpska čeličana, za razliku od evropskih, na najnižem tehničkom nivou i da može poslovati uspešno jedino uz veliku novčanu pomoć koju Kina inače daje svojim čeličanama, te da će tako kineski čelik preko Smedereva izvoziti u Evropu.

Sa druge strane, Song Sihai, direktor Hestila kaže da njegova kompanija nikada nije ni planirala da uvozi čelik iz Kine da bi ga onda preprodavala kao srpski na evropskom tržištu. To je u suprotnosti sa našim ciljem da zaposlenima omogućimo očuvanje radnih mesta, tvrdi Sihai. On najavljuje skore investicije Hestila radi unapređenja proizvodnje u Smederevu i pita zbog čega evropske čeličane nisu želele da učestvuju u trci za kupovinu Železare u Smederevu nego se sada bune i sumnjaju da će se čelik prodavati po nižoj ceni, jer je Hestil preuzeo fabriku.
Da Železara u Smederevu neće biti trojanski konj za kineske poslove u EU, tvrdi i još uvek nadležni ministar privrede Željko Sertić.

Železara možda i neće, ali da li bi Srbija mogla postati trojanski konj u najnovijem ratu Kine i Evrope na tržištu čelika, sada kada je i Smederevo ucrtano na tu ratnu mapu, iako i dalje proizvodi 0,05 odsto svetske proizvodnje čelika? I iako niko ne može da pretpostavi kako će se taj rat tačno završiti, poznato je kako u ratu velikih prođu oni mali i naizgled beznačajni.