Bolesnik na Bosforu

Foto AP

Redžep Tajip Erdogan, nekadašnji višestruki premijer a danas ne samo predsednik Turske nego i, kako se čini, apsolutni gospodar sudbine svojih sunarodnika - naročito onih koji su mu se na jedan ili drugi način javno suprotstavili - dobio je prošle sedmice neočekivani vetar u leđa. Neuspeli pokušaj vojnog udara, trapav i (uprkos trapavosti, ili baš zbog nje) krvav, u zemlji je kreirao atmosferu u kojoj bi lako moglo da se ostvari ono što se posle prošlogodišnjih duplih izbora činilo nedostižnim: da, ovako ili onako, budu progurane izmene ustava kojima će Erdoganu biti data puna izvršna ovlašćenja, čime bi u zemlji i definitivno bio uspostavljen predsednički sistem. Nije da se on već ne ponaša kao da carska ovlašćenja ima, ali sada mu se pruža prilika da, ploveći na talasu žustre podrške dobrog dela javnosti, to i formalizuje.

Taj trenutak Erdoganovog ličnog trijumfa, ako do toga dođe, mnogi će videti kao okončanje procesa postepene transformacije Turske iz demokratske u autokratsku državu, i biće u pravu: ako je ono što se dešava u prvim danima posle propalog puča ikakav indikator - a jeste - ovoj velikoj i važnoj zemlji tek se ne piše dobro.

Ipak, pre nego što se o tome kaže nešto više, prvo treba raščistiti jednu stvar. U mirnodopskim uslovima i okolnostima u kojima su očuvane makar elementarne pretpostavke demokratskog poretka - kakva je svakako postojanje legitimne vlade formirane na osnovu slobodno izražene volje građana - vojsci je mesto u kasarnama, a nipošto na vlasti; i nema tog opravdanja ni izgovora koji bi, ako te pretpostavke makar i na elementarnom nivou još postoje, vojni udar učinili legitimnim. Toliko smo valjda iz istorije 20. veka naučili. Shodno tome, ma koliki stepen antipatije neko imao prema Erdoganu - a bahatost, narcisoidnost i megalomanija koje poslednjih godina pokazuje tu antipatiju snažno podstiču i daleko izvan državnih granica i turskog nacionalnog korpusa - nepobitna je činjenica da on već 13 godina uživa podršku najvećeg dela svojih sunarodnika; kao i da regularnost kontinuiranih izbornih trijumfa njegove Partije pravde i razvoja (AKP) još niko nije doveo u pitanje. I mada je jadna ta demokratija od koje su ostali samo izbori - uz sve jaču državnu represiju protiv neistomišljenika i gušenje nezavisnih medija, uz sve nebrojene slučajeve kršenja ljudskih i građanskih prava i sloboda, Turska se od demokratskih vrednosti udaljava gotovo na dnevnoj bazi - princip je princip: civilna vlada, kakva god da je, uvek je bolja od vojne hunte.

Ovo, međutim, ne znači da dotična vlada ima pravo da se ponaša onako kako se ponašaju Erdogan i aparat koji kontroliše. Jedno je ponovo uspostaviti punu kontrolu nad situacijom u zemlji i preduzeti mere da organizatori puča budu privedeni pravdi, a nešto sasvim drugo krenuti u kampanju neselektivne državne represije - a upravo se ovo dešava u danima posle pokušaja vojnog udara.

Mnogo je toga u vezi s onim što se zbivalo prošlog petka i subote nejasno, pa i sumnjivo. Praktično nepodeljena ocena je da je puč loše planiran i traljavo sproveden, što kod nekih izaziva podozrenje u vezi s tim ko zapravo stoji iza njega; valjda već i zbog toga što su Turci navikli da vojni udari budu efikasni - pre ovog pokušaja, između 1960. i 1997. bilo ih je četiri. Objašnjenje za manjak kompetencije i koordinacije pučista traži se u pretpostavci da je sve inscenirano kako bi se Erdoganu dao izgovor za drastične mere, eliminaciju preostalih oponenata u strukturama vlasti (prvenstveno u vojsci), te posledično još veću koncentraciju moći u njegovim rukama. Mora se reći da ozbiljnih argumenata za takvu pretpostavku apsolutno nema, kao što je i nejasno kakva bi logika iza toga mogla da stoji: sprovođenje čistki u državnom aparatu Erdoganu je išlo sasvim dobro i bez ovakve nepotrebne drame. Ali neka pitanja se svejedno nameću. Kako su to, na primer, vlasti odmah znale da iza puča stoje pristalice imama Fetulaha Gulena, nekadašnjeg Erdoganovog bliskog saradnika a sada velikog protivnika? Kako je moguće da ovolikom brzinom, pod sumnjom da su gajili simpatije za pučiste, u samo nekoliko dana bude suspendovano skoro 3.000 sudija i tužilaca, ili - kako izveštavaju zapadni mediji - skoro 1.500 zaposlenih u ministarstvu finansija (!), ako spiskovi s njihovim imenima nisu bili spremni ko zna koliko vremena unapred?

Početkom ove sedmice broj uhapšenih ili suspendovanih pripadnika vojske, policije i državne administracije je, prema različitim izvorima, dostigao između 18.000 i 20.000; i kad se iz tog broja izuzme preko 6.000 pripadnika vojske koji su, po prirodi stvari, uhvaćeni na delu, u kojoj to zemlji na svetu postoji takav nivo efikasnosti državnog aparata?

Drugi, nešto manje podozrivi, ne veruju u mogućnost da iza komplota stoji režim, smatrajući da se takvim spekulacijama duboko zalazi na teren teorija zavere. Oni ukazuju da je puč očigledno imao slabu podršku u samom vrhu armije, i da već i zbog toga u startu nije imao izgleda na uspeh. Posebno ne u savremenom tehnološkom okruženju, u kome su građani u stanju da se u kratkom roku organizuju i deluju - kao što su to u ovom slučaju učinile Erdoganove pristalice, odazivajući se njegovom pozivu da u što većem broju izađu na ulice i pučistima se ispreče na putu: konvencionalno organizovani vojni udari, prema ovom tumačenju, danas ne mogu da budu efikasni kao što su to nekad bili. Kao posebno važna okolnost ističe se trenutak u kome je puč pokušan, budući da je odranije za avgust najavljena masovna čistka vojske od pristalica Gulenovog pokreta: ima smisla pretpostaviti da su, očekujući taj napad, oficiri odlučili da vlasti iznenade protivudarom.



Dok ne budu ponuđeni iole kredibilni dokazi ko tačno stoji iza puča o tome se, ipak, može samo nagađati. Zbivanja u prvim danima posle kraha pobune, međutim, jasno nagoveštavaju šta sledi; posebno kad Erdogan i drugi zvaničnici, podilazeći najnižim strastima svojih osvetnički raspoloženih pristalica, učestalo najavljuju mogućnost ponovnog uvođenja smrtne kazne. Pokušaj puča će povećati silinu kojom će se Erdogan okomiti na protivnike i dati zamah lovu na veštice čija će meta biti gulenisti. Na hiljade njih biće otpušteno s položaja u vojsci i drugim službama, uhapšeno i izvedeno pred sud, bez mnogo obaziranja na vladavinu prava ili presumpciju nevinosti. (...) Prizori nasilja rulje nad zarobljenim vojnicima mračan su nagoveštaj jakobinskog ponašanja koje bi moglo da ugrozi i ono što je preostalo od tekovina vladavine prava u Turskoj, piše u tekstu za Project Syndicate Deni Rodrik, profesor na Školi za državnu upravu DŽon F. Kenedi pri Harvard univerzitetu. (vidi tekst u tekstu)

Već i sam pomen smrtne kazne u ovako uzavreloj atmosferi i u toliko podeljenoj zemlji izazvao je dodatnu zabrinutost i u zemlji i van nje. Kad u tom kontekstu najmoćniji čovek u zemlji izjavi kako se glas naroda - u ovom slučaju, onih koji su na sahranama poginulih u okršajima s pučistima tražili glavu za glavu - ne može ignorisati, sve deluje još zloslutnije. To što bi vraćanje ove mere između ostalog značilo i prekid pristupnih pregovora s Evropskom unijom Erdoganu je poslednja briga: i on i evropski partneri znaju da Turska nikad neće biti primljena u EU i da je ceo taj pregovarački proces farsa. Više bi o takvoj mogućnosti morala da razmišlja EU kojoj se, posle tolikih trulih kompromisa sklopljenih s Ankarom, možda smeši još jedno poniženje: jer, kakvim god nepočinstvima Erdoganova Turska pribegavala, osuđena je na to da se s njom pogađa oko čitavog niza kapitalnih pitanja - rata u Siriji, izbeglica, Kurda...

Predsednik i njegova vlada narušavaju osnovna prava i slobode, a sekularna i demokratska pravna država utemeljena na principu podele vlasti faktički je eliminisana. Naša država je ostala bez prestiža u međunarodnoj areni, univerzalna ljudska prava se ne poštuju, a naša zemlja je postala na strahu utemeljena autokratija, stoji u jednom od dva proglasa koji su pučisti stigli da objave pre kraha njihove pobune. Tačna dijagnoza, pogrešan lek. Vreme je da stara sintagma o bolesniku na Bosforu bude reaktivirana: bolest je na pragu da postane terminalna.