Očajnički pokušaj

Zahvaljujući seriji montiranih sudskih procesa čija su meta bili sekularno orijentisani oficiri, Erdoganu je već pošlo za rukom da vojnu hijerarhiju preuredi po sopstvenoj želji i na čelna mesta postavi svoje ljude. Ali broj Gulenovih pristalica u vojsci i dalje je toliki da se ona može smatrati poslednjim uporištem njegovog pokreta u samoj Turskoj, budući da je Erdogan policiju, pravosuđe i medije u dobroj meri već očistio od njegovih simpatizera. Kada se u obzir uzme i tajming puča - očekuje se, naime, da će avgustovsko zasedanje Vrhovnog vojnog saveta pratiti velika čistka Gulenovih pristalica među oficirima - ima osnova da se zaključi kako su oni u najmanju ruku imali motiv za pokušaj vojnog udara, navodi Rodrik. „Bila bi to ogromna ironija ako bi se ispostavilo da je puč koga se Erdogan dugo bojao, očekujući da će ga pokušati sekularisti unutar armije, zapravo pokušali njegovi nekadašnji saveznici - isti oni koji su svojevremeno fabrikovali optužbe na račun pripadnika armije, sumnjičeći ih za tobožnje pučističke namere“, konstatuje on, podsećajući na ulogu koju su gulenisti odigrali u vreme dok su njihov lider i Erdogan još bili saborci. S druge strane, međutim, „krvavi vojni udar veoma je daleko od uobičajenog modela delovanja Gulenovog pokreta, koji obično preferira mahinacije iza scene, a ne oružane akcije ili otvoreno nasilje. Puč je možda bio očajnički poslednji pokušaj, s obzirom na to da su gulenisti bili na putu da izgube i svoje poslednje uporište u Turskoj. S obzirom na tolika pitanja bez odgovora o tome šta se zapravo dogodilo, neće biti nikakvo iznenađenje ako i u narednim sedmicama uslede novi čudni obrti“, piše Rodrik.