Velika razmeđa

Do trenutka kada se ovaj tekst nađe pred čitaocima NIN-a već će reke novinarskog „mastila“ biti utrošene na opisivanje monstruoznog terorističkog napada u Nici koji je ponovo zavio Francusku u crno. Analitičari širom sveta, a posebno u Francuskoj, „osvetliće“ sve aspekte tragičnog događaja, francusko društvo će vidati rane a francuski političari će, kako stvari stoje u trenutku dok pišem, biti u žestokim međusobnim prepucavanjima, optužbama, odbranama... Jednom rečju u „demokratskom dijalogu“ i to na manje od godinu dana od predsedničkih i parlamentarnih izbora. Vanredno stanje je produženo, rezervisti pozvani da pomognu odbranu Republike, građani da pomognu vojsci i policiji, počela su prva hapšenja; rečju, država je reagovala, pa možemo na miru da se okrenemo borbi u političkoj areni, što najbolje i znamo. Daleko smo, naime, od kraja 19. veka i vremena Belle époque kada su Šetalište Engleza u Nici i hotel „Negresko“ bili mesto okupljanja samo bogatih i povlašćenih. Terorista, Francuz tuniskog porekla Mohamed Lahouai Bulel, verovatno nije čuo za Belle époque, ali su i on i njegovi nalogodavci dobro znali da su Nica i Azurna obala simboli evropskog bogatstva, sjaja, rafinmana, hedonizma... svih onih vrednosti protiv kojih se oni bore – na smrt. Ovoga puta udarili su, dakle, u jedan od simbola Francuske - Nicu, ali i u centar departmana koji je najjače uporište ultradesničarskog Nacionalnog fronta čija liderka Mari le Pen otvoreno zagovara rasističku politiku prema strancima, posebno onim islamske veroispovesti. Islam je, međutim, po broju vernika, druga religija u Francuskoj a po broju onih koji aktivno učestvuju u verskom životu svoje zajednice - ubedljivo prva. Ujedno, to je i najveća imigrantska zajednica u Francuskoj. Masovno doseljavanje je počelo po završetku rata u Alžiru, da bi se nastavilo sedamdesetih godina prošlog veka kada je Francuskoj bila neophodna jeftina radna snaga koja je stizala iz bivših kolonija Severne i Zapadne Afrike. To su dedovi i očevi današnjih Francuza koji nemilosrdno udaraju po svojoj domovini i svojim sugrađanima. Jer, gotovo sve terorističke napade u Francuskoj izveli su njeni građani, najčešće u njoj rođeni, odrasli, školovani... i koji su veoma brzo upoznali naličje sna o „“égalité, fratérnité, unité“, tog sjajnog slogana na koji je Francuska s pravom ponosna. U uslovima kada ogroman procenat nezaposlenih u Francuskoj čine „obojeni“ a oni su u većini muslimani, Islamskoj državi nije teško da radikalizuje frustrirane i bez perspektive francuske građane islamske veroispovesti. Treba samo otići u naselje kao što je ono na jugu Pariza poznato kao La grande borne (u slobodnom prevodu „Velika međa“) gde od oko 11.000 duša radi tek 10 odsto. U ovo, šezdesetih godina prošlog veka utopistički projektovano idealno predgrađe, policija danas zalazi kad mora dok administracija i nevladine organizacije nastoje da resocijalizuju mlade i manje mlade u zavisnosti od toga koliko za takve projekte odvaja lokalna vlast. A para je sve manje. Manje sredstava - više represije – još više otpora i terorizma. I sada kao najgori mogući „odgovor“ većinskog dela Francuske – radikalizacija i onog dela političke javnosti koji je do sada izbegavao opasnu retoriku podela. Da li je potrebna dodatna analiza o razlozima zašto je baš u Francuskoj terorizam našao plodno tle? Mislim da nije. I umesto zaključka, jedna lična opaska: u Srbiji nemamo naselja koja liče na Grande borne, ali imamo čitave regione u kojima se polako stvaraju socioekonomski uslovi koji bi nezadovoljstvo – ne daj bože! -mogli preliti preko neke naše Velike međe. Niko nije imun na radikalizaciju. Mislimo o tome.