Nema slađe droge od vlasti

U mladosti je, kako to revolucionarni zanos nalaže, bio urednik Studenta i Mladosti, glavni i odgovorni urednik Književne reči i Književnih novina. Radio je potom dve decenije u izdavačkom preduzeću Prosveta kao glavni i odgovorni urednik i kao direktor. Bio je ministar-savetnik u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu, NJujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju, Univerzitetu u Firenci i Univerzitetu u Lođu. U penziju je otišao kao redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Za roman Hleb i strah dobio je 1991. NIN-ovu nagradu.

Na pitanje kada je prvi put osetio da je uspeo, da je dobio priznanje koje je kao mladi pisac priželjkivao, danas odgovara:
Kad mi je Dragoslav Mihailović 1967. dodelio drugu nagradu na nekom studentskom konkursu za priču Prolaze li vozovi Ibarskom dolinom. I kada mi je Brana Petrović, posle tuče s nekim momcima ispred kafane Cvijeta Zuzorić, iz koje sam izašao okrvavljenog nosa, rekao: Mali, biće od tebe nešto!

Poslednja godina je nekako vaša sa romanom La sans pareille bili ste u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, dobili ste sjajne kritike i nagradu Meša Selimović, ove godine ste objavili knjigu Šezdesetosmaš o kojoj se govori. Da li to kod vas uspeh i priznanja dolaze u pravilnim vremenskim razmacima?

Ma kakav uspeh! Dragoslav Mihailović misli a nije jedini da nijednu svoju knjigu nisam valjano izveo do kraja. I u pravu je. Trošio sam se na razne druge stvari. Ko danas zna da sam bio glavni urednik Književne reči, Književnih novina, Prosvete? Tačno je da je za pisanje potreban talenat, ali i veliki rad koji je Bora Stanković poredio s kopanjem. Kiš mi je pričao da je svaku svoju priču čitao naglas pedeset puta pre nego što je objavi. Ja se ne sećam da sam ijednu svoju priču pročitao naglas pre objavljivanja, a u sebi je nisam više čitao od tri-četiri puta. Ništa novo: kako treba pisati odavno je objasnio Horacije. Obećao sam Dragoslavu da ću novi roman, work in progress, uraditi u najmanje deset verzija. I da ću ga deset puta pročitati naglas. Ali, daj bože da nešto ispadne... Jer sve mislim da je u pisanju, kako je tvrdio Platon, važan i božji prst. Jeste Horacije jasan, ali on ne pominje znak za učinak nesvesnog.

Zbog čega ste godinama pre toga prekinuli saradnju sa NIN-om za koji ste uradili jedan od najboljih intervjua sa Mešom Selimovićem?

To je lepa priča o rigidnom šezdesetosmaškom moralu. Ja sam, kao tek svršeni student književnosti, bio potpisan u NIN-ovom impresumu kao stalni saradnik. Ne više od šest brojeva. Sretnu me neki moji drugari, junaši: Kako te nije sramota da sarađuješ u tom državnom nedeljniku? Nema veze što je NIN tada, posle Studenta, bio najslobodniji list. Napišem pismo uredniku Žiki Bogdanoviću u kojem mu otkažem saradnju. I tako ostanem bez lepog honorara, jer sam za kraći intervju sa Selimovićem dobio dve moje plate srednjoškolskog profesora. No, tu šezdesetosmašku torturu prekinuo sam kad su počeli da mi prebacuju što odlazim u Klub književnika. U to pomodno, crveno-buržujsko mesto. E pa vi nastavite da idete u rupe oko železničke stanice i Bajlonka, ja neću. A i gospar Ivo nije bio loš prema mladim piscima. Moglo se kod njega jesti i na kredu. Inače, NIN je podržao šezdeset osmu. Te godine, NIN mi objavljuje priču Hronika sa klozetskih zidova. Već sam naslov je bio problematičan: prava istorija se piše u klozetima, tamo nema cenzure, a ne u komitetima. Priča je govorila o Udbinom teroru u Raški u prvim godinama komunističke vlasti. Raščanska Udba bila je besna. Jedino što je mogla da uradi bilo je da otkupi svih 50 primeraka iz jednog jedinog kioska. Besneo sam što nisam mogao da dođem ni do jednog primerka. Jer je uz tekst bila objavljena moja fotografija u pozi filmskog glumca, remek-delo varoškog Foto-Žike.

Kao šezdesetosmaš, mislili ste da angažovana umetnost može da menja svet. Šta je ostalo od te ideje danas?

Ostao je lep san. Koji još traje. Jer malo je pisaca koji su imuni na ideju da književnost treba da služi i boginji poniženih, obespravljenih, gladnih.

Šta je danas ostalo od provincijalca iz Raške koji je predavao u Evropi i Americi, koji radnju poslednjeg romana smešta u Firencu?

Pa nešto je ostalo, nije se lako otarasiti zavičajnog prtljaga. Mnogi kritičari sa čuđenjem ističu da sam jedan od retkih koji je od zavičajnog, regionalnog pisca postao postmodernista. Šta ima tu neobično? Pa valjda sam kao predavač srpskohrvatskog jezika u Engleskoj, Americi, Italiji i Poljskoj i nešto naučio! Pitaju me kako si od seljačeta koji je igrao klis prešao na tenis? Jednostavno: klis se ne igra u Americi.

Do kada ste bili zavičajni pisac?

Tu negde do 1972. godine. I ja sam od svoje Raške želeo da napravim Borino Vranje. Greška: jer Borino Vranje je neponovljivo. Te godine, 1972, počinju strašni politički napadi na crni talas u umetnosti, pa i na crnu prozu, uz podršku nekih značajnih pisaca. Političari tvrde da ta proza zlonamerno i iskrivljeno slika našu lepu stvarnost, a pisci da je to povratak u regionalni realizam, u lokalizam s nacionalnim obeležjem. S današnjeg stanovišta, političari su bili u pravu, jer ta stvarnost bila je mnogo lepša od ove današnje. Ako ništa drugo, bila je nabijena do eksplozije životnim dinamizmom. A i pisci su bili u mnogo čemu u pravu. Pita me Kiš, inače veliki protivnik crne proze: Misliš li zaista ozbiljno da će tu tvoju prozu čitati beskućnici i besposličari o kojima pišeš? I odgovara: Neće, čitaću je samo ja i još poneko sličan meni. Teza da smo mi promoteri nacionalizma bila je vrlo opasna optužba, nacionalizam je bio jedan od grehova za koji komunizam nije imao milosti. Iako je ta teza bila besmislena: nacionalisti nikad nisu voleli našu prozu, jer je ona predstavljala prljavu, primitivnu, pijanu Srbiju.

Sa gušenjem studentskog pokreta, jenjava i politička podrška našoj prozi. Mnogi kritičari koji su o nama vrlo pohvalno pisali polako nas se odriču. Sem nekoliko knjiga Dragoslava Mihailovića i Aleksandra Tišme, crna proza nema pristupa sve do danas ni u školama pa ni na univerzitetima. Kako objašnjavate da niko u Srbiji, bar koliko je meni poznato, nije odbranio doktorat o prozi Dragoslava Mihailovića? U vreme kad se doktorati štancuju o piscima koji su bili u pelenama kad su objavljene Tikve. I onda sam rekao: Milisave Saviću, zaboravi svoju Rašku, zaboravi crnu, antiprozu i okreni se lepoj književnosti. Profesorskoj. I bio sam u pravu: ovo je vreme profesorske književnosti.

Šta je profesorska književnost?

Književnost koju pišu profesori, kao Pavić, Eko... Književnost koja se hrani književnošću. Književnost igre, konstrukcije. Izrodila je, nema sumnje, nekoliko kapitalnih knjiga. Danas je pišu ne samo profesori nego svi oni koji imaju neko pristojno zaposlenje. Pa u slobodno vreme, umesto da se bave sportom ili pijanče i bistre politiku po kafanama, sednu za kompjuter i pišu li, pišu. Svake godine po jedan roman. Recite mi danas ime ijednog pisca koji živi samo od pisanja: kao što je to radio Pekić, Bećković, Bulatović... Postoji velika razlika kad neko piše zato što drugo ništa ne ume da radi, zato što mu je to ljubav, bolest, opsesija, rečju - nasušna potreba i onih koji ubijaju dokolicu.

Zbog čega ste voleli Crnjanskog?

Nije bio profesor, a znao je više od mnogih profesora. Skijaš, planinar, fudbaler. Veliki blefer. Mali a kočoperan. Snob. Koga prati tragična sudbina. Pa ko da ga ne voli!?

Da li ste ikada imali misao da biste voleli da pišete kao neki veliki svetski pisac? Koji?

Delim pisce na bandite i profesore. Prvi su pisci života, zanimljive biografije: kao Vijan, Bodler, Dostojevski, Babelj, Hemingvej. Kao naš Rade Drainac, tvorac izreke da su pravi pesnici banditi. Drugi su fini, gospoda, profesori, akademici, grofovi: kao Man, Hese, Tolstoj, Borhes, Eko. Kao naš Jovan Dučić, recimo. Žika Pavlović je rekao da jednu Babeljevu priču ne bi dao za celokupni Borhesov opus. Verovatno su mu Borhesovi obožavaoci uzvratili slično. A meni se podjednako dopadaju i Babelj i Borhes. Sviđaju mi se oni pisci koji su noću bančili a danju krivili kičmu u biblioteci. Ne može se život odvojiti od literature, i obrnuto. Jedan od mojih junaka iz Raške davno mi je rekao da nije pročitao nijednu moju priču zato što nisam bio u zatvoru. Opaska nije bezazlena: taj dasa sa ulice mi je stavio do znanja da je i moralna strana književnosti ili pisca i te kako važna. Mada mi je mogao reći da nije pročitao nijednu moju priču zato što nisam završio studije u Oksfordu. Istine radi, dasa nije čitao ni pisce koje su bili u zatvoru ni one sa Oksforda. Još jedna lekcija: knjige se malo čitaju.

Kada je književnost prestala da bude opasna?

Platon je predlagao da se izbaci ono mesto iz Odiseje u kojem Ahil, kao kralj mrtvih u Hadu, kaže da bi gore, u živom svetu, pristao da bude konjušar, sluga. Po Platonu, to slabi moral onih koji treba u svakom trenutku da hrabro poginu za patriju. Platonu je bilo na kraj pameti da državu mogu da brane i vode i konjušari i sluge. A poznato je da ovi ne čitaju Homera već gledaju, recimo, rijaliti programe. I kako onda u takvom sistemu vrednosti književnost može da bude opasna.

Zbog čega je umetnost nekada u Jugoslaviji bila opasna po vlast?

Zato što je to bila država uređena po Platonovom modelu, doduše malo karikaturalnom. Državu su vodili komunistički mudraci (filozofi), a njene branitelje, vojsku i tajnu policiju, pogotovo mlade, nije smela da kvari nikakva umetnost koja je i malčice dovodila u pitanje taj sistem.

Može li literatura danas u Srbiji da bude opasna po vlast?

Ma kakvi! Toliko je kofa splačina izručeno na ovu vlast, pa i na bivše vlasti, pa opet ništa. Gotovo da više i ne čitam komentare, dosadne do zla boga, u kojima se kritikuje vlast. Sve imam utisak kao da su naručeni od vlasti, tek da se pokaže da živimo u sistemu sa velikom slobodom kritičke misli. I sam sam, priznajem, učestvovao u tom cirkusu, a možda još učestvujem. Kao vlast baš mnogo tangira i interesuje nekakav Milisav Savić, sa čitaocima koji se mogu izbrojiti na prste, i za koga nisu verovatno ni čuli. A ako bih nekom i stao na žulj, usledila bi u njihovim ideološkim biltenima, tabloidima, odmazda. Mogu da zamislim kakvu bi mi biografiju nakitili. Pošto su ljudi razočarani u institucije sistema, ne bi me čudilo ako bi većina sa radošću dočekala nekog čvrstorukaša. U ovakvim vremenima niču kao pečurke posle kiše - diktatori.

No, treba biti iskren i reći da vlast ima nešto privlačno, lepo, magično. I sve se mislim da napišem roman o svim slastima i mastima vlasti, o tome kako vlast privlači ljude, ne samo budale već i pametne, kao med muve. O čarima vlasti najbolje je pisao Meša Selimović. Ako njima nije mogao da odoli jedan intelektualac i religiozan čovek, patrijarhalno vaspitan, kao Nurudin, onda je jasno koju zavodljivu moć ima za obične ljude. Nema bolje i slađe droge od vlasti.

Može li bilo koja umetnost da ugrozi bilo koga na vlasti u Srbiji?

Ma šalite se! Mada još ima budala, da ne kažem idiota, koji misle da jedan Magični Ćira može da ugrozi nečiju fotelju.