Zašto je Tito hteo da ubije Kardelja

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji je još uvek bilo na snazi bratstvo i jedinstvo. O razmimoilaženjima u rukovodstvu jugoslovenske Partije (SKJ) i države nije bilo dozvoljeno javno govoriti. Jedini, kome je to bilo dopušteno, bio je naravno onaj koji se setio tog pravila: šef Partije, države i vrhovni komandant, maršal Josip Broz Tito. Tako je na Drugom plenumu Centralnog komiteta SKJ 18. i 19. novembra 1959. Tito neobično otvoreno na dnevni red stavio pitanje pomaganja razvijenih jugoslovenskih republika manje razvijenima i suprotstavljanje toj politici označio kao lokalizam. Većini u CK odmah je bilo jasno da time ponajviše ukazuje na privredne i nacionalne interese slovenačkog rukovodstva, sa Edvardom Kardeljem na čelu, koji je do tada važio za drugog čoveka režima i Titovog naslednika. Još direktnije je o tome posle plenuma javno progovorio treći jaki čovek tadašnje Jugoslavije, Aleksandar Ranković. U svom govoru 1. decembra 1959. u Kraljevu izneo je novi partijski kurs, po kom treba ubrzati razvoj nerazvijenih područja, ne samo zbog ekonomskih nego zbog političkih razloga. Takav razvoj prvi je uslov za bratstvo i jedinstvo naših naroda, jer samo na takav način moguća je potpuna politička i ekonomska ravnopravnost, rekao je Ranković.

Bilo je to vreme kada su se, zbog neposredne Kardeljeve kritike Titove unutrašnje i spoljne politike, pogoršali njihovi međusobni odnosi. Kada je Tito govorio o nacionalnom šovinizmu, ciljao je slovenačku politiku, koja previše vodi brigu samo o svojim uskim nacionalnim interesima. Takve ideje moguće je naći i u samom CK SKJ, zaoštravao je Tito i gledao u Kardelja. Niko nema tu prava da oktroira svoje shvatanje većini. I ako tu ta većina nešto zaključi, to onda treba i provoditi. Taj koji to ne bi uradio, ne može biti više član Centralnog komiteta. Titu je u tim trenucima bilo preko glave Kardeljevog eksperimentisanja sa demokratizacijom socijalizma. U polarizaciji između partijskih liberala sa Kardeljem na čelu i konzervativaca predvođenih Rankovićem, odlučnije je prešao na stranu konzervativaca.

Uzrok tome bila je privredna reforma krajem pedesetih godina, koja je jugoslovenski bruto nacionalni dohodak uzdigla na visinu 12 odsto stope godišnjeg rasta, ali je paralelno s time sa elementima tržišne privrede ugrožavala do tada bezuslovni partijski monopol vlasti. Kardeljevi liberali zagovarali su političku i privrednu reformu sa decentralizacijom, demokratizacijom partije, jaču autonomiju republika i razvoj dobrih odnosa sa Zapadom. Rankovićevi konzervativci su se protivili reformi i demokratizaciji partije, podržavali centralizovanu ekonomiju i bliske odnose sa Sovjetskim Savezom.



Bitka za Titovo nasleđe nastavila se početkom šezdesetih godina. Februara 1961, na plenumu CK SKJ konzervativci su napali Kardeljeve reforme jer u Jugoslaviju, navodno, uvode kapitalizam. Kardelj se branio da jugoslovensko socijalističko tržište, koje tek nastaje, nije moguće uporediti sa kapitalističkim, koje je u svojoj suštini anarhično i neplansko. Na tom plenumu i poslednjem članu CK postalo je jasno da su dva najbliža Titova saradnika svako na svojoj strani reke: na jednoj se okupljaju pobornici reformi i samoupravljanja, na drugoj protivnici reformi i zagovornici državno-partijske regulative. Te koncepcijske sukobe dopunjavali su lični hirovi. Malo se zna da Kardelj, zbog svoje taštine, nikad nije zaboravljao ako mu je neko uradio nešto nažao. Tako Rankoviću nikad nije oprostio postupke s početka pedesetih godina, kada je Kardelj obavljao funkciju ministra spoljnih poslova. Kardeljeve predloge za nove jugoslovenske ambasadore Ranković je sistematski odbacivao.

Posle ponovnog uspostavljanja odnosa između Beograda i Moskve, 1955 godine, Kardelj je na svoj način pročitao Titovu želju i interpretirao je kao nagoveštaj da Jugoslavija ponovo uđe u sovjetski lager. Kardelj je sa Kočom Popovićem bio odlučan da odnose sa Sovjetskim Savezom zadrži na nivou međudržavnih odnosa. Kada je juna 1956. jugoslovenska delegacija Hruščovu uzvraćala posetu, Kardelj se u Moskvi ozbiljno posvađao sa Titom koji je planirao da bliske odnose uspostavi i između jugoslovenske i sovjetske partije. Odnosi sa Sovjetskim Savezom za Tita su bili od sudbonosnog značaja, pa oko toga nije dopuštao nikakve prigovore. Suštinska razmimoilaženja između Tita i Kardelja bila su tako velika, da je Tito telefonom nazvao Rankovića i kao šefu Udbe predložio mu Kardeljevu fizičku likvidaciju.



Po povratku iz Moskve Tito je pozvao Rankovića na Oplenac gde mu je rekao da sa Kardeljem nije moguća više nikakva saradnja. U svakom koraku on me dezavuira. Sa mnom se ništa ne dogovara. Napada Ruse. Vodi svoju politiku. Pepca (Kardeljeva supruga) insinuira protiv mene i Jovanke. Sazovimo plenum CK. Iz Partije van on ili ja, rekao je Tito, a Ranković ga je svesrdno podržao. Ipak, savetovao je Tita da odustane od ideje o fizičkoj likvidaciji Kardelja, jer bi to bilo preterano i štetno po ugled Partije i Titov autoritet. Jugoslovenska javnost u to vreme još nije progutala ni smenjivanje Đilasa, pa bi nova afera sa Kardeljem mogla uzrokovati raskol u Partiji. Tito je uporno tvrdio da je Kardelj nepopravljivi nacionalista, ali je na kraju ipak prihvatio Rankovićev predlog da, umesto da ga likvidira, Kardelja pod svoje uzme Udba i da ga strogo nadzire. Do kraja života Kardelj nije saznao da mu je Ranković spasao život. A Ranković, koji tad postaje drugi čovek režima i potpredsednik Jugoslavije, nije slutio da njegova drama tek počinje.

Za sukobe u jugoslovenskom političkom vrhu saznale su američke tajne službe. U Vašington su 1956. stizali izveštaji u kojima Kardelj istupa kao kritičar Tita. Tako Kardelj nastupa kao favorit Zapada: sa podrškom slovenačkog i hrvatskog CK suprotstavlja se sve jačoj vezi sa Moskvom i tvrdi da razvijene republike u Jugoslaviji ne mogu slediti takvu politiku. Favorit ruskih obaveštajaca naravno bio je Ranković, koji u punoj meri vodi (Titovu) politiku jakog oslonca na Sovjetski Savez. Za buktanje sukoba zaslužni su Rankovićevi agenti Udbe, koji su ga stalno izveštavali šta o njemu govore glavni jugoslovenski rukovodioci. Naročito je bio na meti Kardelj, koga je Udba prisluškivala još od 1947. Ti izveštaji su dodatno pogoršali odnose između Tita i Kardelja, pa početkom šezdesetih godina njih dvojica nisu razgovarali više od osam meseci.

U aprilu 1957. Kardelj je pripremio prerađenu verziju svoje studije Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja, koju je prvi put objavio 1938. pod pseudonimom Sperans. U svom novom uvodu u knjigu zapravo odgovara Titu i Rankoviću, tvrdeći da svaka nacija, pa i sve jugoslovenske, imaju pravo na samoopredeljenje. Kardelj indirektno Titovu i Rankovićevu politiku formiranja jugoslovenske nacije naziva apsurdnom. Baš na temelju takvih birokratskih centralističkih tendencija tu i tamo pojavljuju se pokušaji ponovne afirmacije starog šovinističkog integralnog jugoslovenstva kao tendencije negacije postojećih jugoslovenskih naroda sa ciljem afirmisanja neke nove jugoslovenske nacije. Kao ilustraciju birokratskog despotskog hegemonizma Kardelj pominje Staljina, ali retkima je bilo poznato da zapravo misli na Tita i Rankovića. Tito na Kardeljevu provokaciju javno nije odgovorio. U prvom trenutku razmišljao je o zabrani Kardeljeve knjige, ali je na nagovor Rankovića od toga odustao, pa je veliki sukob odložen za nekoliko godina.

Kardeljeve izjave da je za Sloveniju Jugoslavija prihvatljiva samo kao politički koncept a ne kao jugoslovenska integracija, povremeno su uzburkale partijske redove na vrhu jugoslovenske vlasti. Ranković se nije u svemu protivio Kardelju, ali se zadovoljavao kozmetičkim popravkama sistema. U suštini je kreator takve politike bio Tito, ali za obranu statusa kvo na front slao je svoje proverene drugove - Rankovića iz Udbe i generala Ivana Gošnjaka iz JNA.

Nova ekonomska politika, koja je počela potkopavati apsolutnu vlast Partije, bila je početkom šezdesetih godina povod za novi obračun sa Kardeljem. Pored toga jugoslovenska privreda je ušla u recesiju koja je među političkom elitom prouzrokovala pravi šok, jer je bila potpuno u suprotnosti sa proklamovanom ideologijom da socijalistička privreda, za razliku od kapitalističke, ne može doživeti krizu. Sada, kad se to odjednom desilo, trebalo je naći krivca. Taj je bio uvek pri ruci: sve jugoslovenske ustavne, političke i privredne reforme je u socijalističkoj Jugoslaviji sprovodio Kardelj sa svojim ljudima. Ovoga puta izgledalo je da je njegov politički život završen: ideološki je bio diskreditovan, a radna grupa, koja je radila na sistemskim promenama, raspuštena. Pored toga njegovu glavu su tražili i Rusi zahtevajući od Tita da ga makne sa svih političkih dužnosti.

Kardelj je bio tada lično uveren da je izgubio istorijsku bitku i da je sada na redu da izgubi i život. Naime, krajem januara 1961. Kardelj je tokom lova u Morovićkim šumama u Sremu ozbiljno ranjen. Uzrok incidenta verovatno nećemo nikad znati, ali zvanično Kardelja je zbog neiskustva slučajno upucao tadašnji srpski političar Jovan Veselinov Žarko. Kardelj je tvrdio nešto sasvim drugo: taj dan lovili su zečeve i fazane, za koje su upotrebljavali šibrovke. Ali njega je u stražnji deo glave, u kost koja štiti mali mozak, pogodila kugla većeg kalibra, takva kakva se koristi za lov na divlje svinje. Zbog toga se postavilo pitanje da li je posredi atentat. Sam Kardelj je u svom zatvorenom krugu političkih saradnika više puta naglasio da je Ranković hteo da ga ubije. NJegova supruga Pepca dopunila ga je rečima: Sve će nas pobiti. Odnosi između njega i Kardelja u 1961. bili su tako napeti, da Kardelj čak nije Titu ni telegramom ritualno čestitao rođendan 25. maja.

Posle lečenja u bolnici, Kardelj je sa suprugom i decom otišao na letovanje u London, da uči engleski. Ni Titu nije rekao kuda ide, a Ranković je izveštavao da je Kardelj otišao u emigraciju za sva vremena. Bio je jedini kojeg Kardeljevo bekstvo nije uznemiravalo. Očito je Rankovićev cilj bio da ga potpuno izoluje. Kad se vratio, nije mu dozvolio da dođe u Užice na proslavu 20-godišnjice socijalističke revolucije, poručivši mu neka se odmara. Istovremeno Titu je slao izveštaje da su Kardelj i njegova supruga verovatno agenti u službi CIA. Priče koje su na Zapadu prouzrokovale incident, Tita su do te mere živcirale da je inscenirao prvoklasni medijski spektakl. Krajem avgusta 1961. Kardelj je morao zajedno sa Rankovićem i Veselinovim na lov na alpske game u dolinu Trente. Narednog dana ljubljansko Delo objavljuje veliku fotografiju trojice drugova.



Ali nije sve završilo samo na tome. U međuvremenu nestao je veliki deo Kardeljevog ličnog arhiva, koji su suradnici Udbe sa četiri kamiona odvezli u nepoznatom pravcu. Kardelj se osećao ugroženim i slovenačkim političarima je naredio da u njegovu čast na Trgu revolucije u centru LJubljane organizuju narodni miting. Na prepunom trgu Slovenija je Beogradu poručila da stoji uz Kardelja, glavnog borca za samoupravljanje i protiv birokratskog centralizma. Kardelj je do svojih poslednjih dana u glavi nosio Rankovićevu kuglu. Engleski specijalisti rekli su mu da odustane od planirane operacije, jer se kugla nalazi samo milimetar od malog mozga. Najmanje što mu se moglo desiti je paraliza obraza. Kada su sedamnaest godina kasnije prilikom obdukcije došli do te kugle u njegovoj glavi, ustanovili su da se radilo o pucnju iz vojničke puške.
(U sledećem broju: Broz nudi ostavku)