Sa verom – u Brejvika

Javno mnjenje hrišćanskog sveta složno je zagrmelo protiv islamskog terorizma, pa ni sveži britanski ministar spoljnih poslova Boris DŽonson nije odoleo prilici da odmah skupi politički poen osuđujući, a ne znajući. Ne znajući, jer se ubrzo pojavio amaterski video-zapis koji bi bilo lakše pripisati bizarnom humoru „montipajtonovaca“ nego stvarnosti, dok se ne setimo da je i najcrnji humor samo umetnička obrada stvarnosti: Posmatrač 1: Sr…e! J….i Turci! Posmatrač 2: Sr…e! J….i stranci! Ubica: Ja sam Nemac! Osamnaestogodišnji ubica je, usred konačnog obračuna sa svetom, našao vremena da dvojicu posmatrača ubeđuje da je Nemac – „Rođen sam ovde! Odrastao sam ovde!“ – a ne „stranac“ ili „Turčin“ kao metonimija muslimana (a Sonboli nije bio turskog, već iranskog porekla). Inspirisao se Brejvikom, hrišćanskim teroristom, predstavljao se njegovom slikom na društvenim mrežama i masakr izveo na petu godišnjicu njegovog zločina. Bio je maltretiran i usamljen u školi, u kojoj verovatno takođe nije bio Nemac („Zbog takvih kao što si ti maltretiran sam sedam godina!“). Lečen je od depresije. Američki psiholog Piter Lengman, čiju je knjigu „Zašto deca ubijaju?“ Sonboli čitao, ovako odgovara na pitanje iz svog naslova: „Ne postoji samo jedan razlog, a ljudi traže odgovor u jednoj reči. Nekada se svete. Nekada su puna besa i nasrću na svet. Nekada žele da se proslave. Pomisle da im je svetska ubilačka slava jedini način da postanu neko i nešto.“ U svetu u kome ogromna većina ostaje niko i ništa, sve može da bude deficitarno, ali ne i Ali Sonboli u identitetskoj krizi ili godinu mlađi Avganistanac sa hipertrofiranim religijskim identitetom, koji je četiri dana pre Alija sekirom i nožem napadao putnike voza nedaleko od Minhena u slavu nekih velikih reči.