Tišina, radi se!

Foto Tanjug/Tanja Valič

Nema tu naročitog razloga za čuđenje zbog odugovlačenja sa formiranjem vlade: ako se ima u vidu koliko nas je meseci (tadašnji) premijer Aleksandar Vučić zamajavao tvrdeći da neće biti prevremenih parlamentarnih izbora, da bi ih, kako je obaveštena javnost i očekivala, namontirao za 24. april, vidi se da je i sada reč o istoj matrici ponašanja.

Onoj, u kojoj se odluke donose na osnovu partikularnih interesa, a vreme potrebno za kalkulacije i pripremu terena za sledeći potez popunjava se permanentnim kreiranjem vanredne situacije. I nije tu reč samo o političkoj estradi i opseni prostote, već o nečem mnogo opasnijem: otvorena manipulacija činjenicama i nastavak targetiranja dela populacije sposobnog za kritičko promišljanje intenzivira tenzije u društvu i gura ga ka otvorenom lovu na veštice. Za šta se, znamo iz istorije, cena ne ispostavlja samo onima koje su vlast i tabloidi već zakucali na stub srama, stvorivši uverenje da je čak i korisno da na njemu budu spaljeni, već celoj zajednici, spremnoj da toleriše igranje sa državom i društvom.

Šta smo imali ovog puta? Posle početnih najava brzog formiranja vlade, za šta jasan izborni pobednik ima sve uslove, nakon teatralno održanih konsultacija sa predstavnicima parlamentarnih stranaka i potonjeg niza odlaganja termina, praćenog izveštajima o napretku rukom pisanog premijerskog ekspozea od najmanje 200 strana, došli smo do tačke u kojoj je mandatar Vučić doveo u pitanje čak i svoju premijersku budućnost.

Ne mogu da formiram vladu koju sam ne bih mogao da podržim. Ako ne uspem da je formiram, formiraće je neko drugi koga ću ja predložiti. Biće formirana u kratkom roku i formiraće je neko drugi, rekao je u subotu isti onaj mandatar koji je, pre mesec ili dva, tvrdio da mu nedostaju još samo dva člana budućeg kabineta.

Nije, naravno, bilo nikakvog objašnjenja o tome šta to najmoćnijem čoveku u državi stoji na putu da sam formira vladu, ali je spreman da, iako to nije njegov, nego posao predsednika države, predloži drugog kandidata. Kao što nije jasno ni da li te neidentifikovane mračne sile sprečavaju samo Vučića ili bi sprečavale i potencijalnog drugog kandidata, pa bismo, na kraju, ipak imali vladu koju Vučić ne može da podrži? Ili je, makar u teoriji, moguće da u Srbiji postoji čovek koji može da uradi nešto za šta je Vučić nesposoban, i što bi aktuelni mandatar od srca podržao?!

Uz tajanstveno postoje stvari o kojima ne mogu da govorim, Vučić se ipak potrudio da postavi putokaz za spekulacije. U formiranju vlade želim da se vodim kriterijumima koji su najbolji za Srbiju, a što se drugih tiče Ne znam kome će se svideti, ne znam da li će nekog podržavati Amerikanci ili neće, rekao je neustrašivi lider Srbije, uz već tradicionalni dodatak baš me briga šta ambasadori misle.

Bilo je to, pokazalo se, uspešno bacanje koske gladnoj javnosti. Iako je odavno jasno da ni najbliži Vučićevi saradnici obično nisu obavešteni o njegovim namerama, čuveni dobro obavešteni izvori potrudili su se da nas zabave najrazličitijim verzijama. Tako su, u istom danu, dva konkurentska tabloida, za koje se veruje da imaju najdirektnije veze sa Vučićevim kabinetom, imala oprečne pouzdane verzije dok je jedan promovisao dva potencijalna nova premijerska imena (guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, a možda čak i sam predsednik Tomislav Nikolić), drugi se zaklinjao da će Vučićeva vlada biti formirana u najskorijem roku, najavivši, pritom, objavljivanje definitivnog spiska ministara od četvrtka.

Razvijena je i verzija o mogućim izborima do kraja godine i to sa podvarijantama od samo predsedničkih, do skupa predsedničkih, novih parlamentarnih i beogradskih, a pojavile su se i različite liste potencijalnih članova vlade navodno poželjnih i nepoželjnih političkom Zapadu i Istoku.

Aktuelna faza odugovlačenja obavljanja važnog posla, prema mišljenju Cvijetina Milivojevića, direktora agencije Pragma, ima nekoliko razloga, među kojima je jedan posebno tragikomičan: on, naime, veruje da Vučić namerno drži u neizvesnosti saradnike i koalicione partnere, ali i testira njihovu trpeljivost i odanost. I tako sada imamo situaciju u kojoj hiljade ljudi ne ide na godišnji odmor da se ne bi zamerili mandataru, a lideri stranaka gotovo da ne smeju da kažu ni dobar dan a da ne dodaju neki izraz divljenja Vučiću, bez čijeg vođstva im, naravno, ne bi palo na pamet da uđu u narednu vladu. Posebno žalosno deluju socijalisti, za sadašnje srpske uslove relativno velika stranka, koja uporno glasa za sve naprednjačke predloge, što u Skupštini Srbije, što na lokalu iako, uprkos svim razlozima za procenu o sigurnom mestu makar za Ivicu Dačića, i dalje nema definitivne potvrde učešća SPS u izvršnoj vlasti.

Milivojević kaže da ni, medijski izrazito forsirana, priča o stranim pritiscima nije nova. On podseća da ni prva, ni druga vlada naprednjaka i socijalista nije bila po narodnoj volji, nego na osnovu pritisaka spolja. Dačić je, kaže sagovornik NIN-a, 2012. prelomio da ulaskom u koaliciju omogući dolazak SNS na vlast jer mu je tako rečeno iz Vašingtona, kao što je bilo i 2008. godine, ali sa DS. Isto, dodaje on, važi i za Vučićeve odluke o pojedinim ministrima, izabranim po ukusu MMF-a i Svetske banke.

Ono što je novo, prema mišljenju ovog analitičara, jeste približavanje rokova za obavljanje nekih neprijatnih poslova. Ako ostajemo na putu ka EU, kaže Milivojević, dolazi na red usaglašavanje sa spoljnom politikom Unije, odnosno uvođenje sankcija Rusiji, a tu je i nužnost promene Ustava, na koju ukazuje onoliko slavljenje otvaranja pregovaračkih poglavlja 23 i 24. I to ne samo u oblastima koje ne bole mnogo i koje se mogu menjati odlukom skupštinske većine, već i u nekim daleko bolnijim, poput promene ustavne preambule, za šta je potrebna saglasnost građana na referendumu. Milivojević podseća i na pritiske sa Istoka, poput želje Moskve da se reši pitanje baze u Nišu, ali i traženja protivusluga za sprečavanje prijema Kosova u Unesko ili pretnje vetom za prijem Kosova u UN.

Sagovornik NIN-a misli da bi se svi ti rokovi mogli sresti sa redovnim terminom predsedničkih izbora na proleće do kada Vučić mora da se odluči u kom pravcu će da ide, ali ne isključuje ni mogućnost da je odlučio da ide u susret tom vremenu. A upravo bi sastav vlade mogao da nagovesti konačnu Vučićevu odluku o izboru geopolitičkog pravca.

Milivojević ne isključuje ni opciju Vučićeve predsedničke kandidature, uprkos njegovim ponovljenim zaklinjanjima da mu to ne pada na pamet. U poslednjem slučaju, zanimljivo, u nastavku rečenice, saopštio je da su upravo stigli rezultati istraživanja, koji pokazuju da bi on, Vučić, pobedio i Sašu Jankovića i Vuka Jeremića i Vojislava Šešelja u prvom krugu. Nejasno je, međutim, ostalo zašto je takvo istraživanje naručeno - naročito u kontekstu Vučićevog odbijanja da podrži kandidaturu Tomislava Nikolića i procena da sadašnji predsednik Srbije ne bi imao nikakve šanse u odnosu na potencijalnog zajedničkog kandidata opozicije, što Vučića, zapravo, tera na ulazak u predsedničku trku.

A vlada? Cinici bi rekli - čemu vlada, ako se pokazalo da i bez nje Srbija može da se diči uspešnom spoljnom politikom i nebrojenim skandalima na unutrašnjem planu, baš onako kako smo poslednjih godina navikli.
Tako smo, tokom aktuelnih stotinu dana bez vlade, gromoglasno slavili otvaranje pregovaračkih poglavlja sa EU, tumačili izjave Vladimira Putina nakon još jedne Vučićeve posete Moskvi, slušali pohvale Viktorije Nuland, pomoćnice američkog državnog sekretara, spremali se za dolazak zatvorenika iz Gvantanama

Istovremeno smo necenzurisano lagali da je u postizbornoj noći suspendovana država, jer policija nije odgovorila na pozive građana koje su terorisala maskirana lica u Savamali. Gledali smo proširen spektar metoda preuzimanja vlasti na lokalu i solidarisali se sa zaposlenima u RTV Vojvodina na koje se ustremila naprednjačka metla Pratili smo uvrede na račun Dragoljuba Mićunovića izrečene zbog toga što je, pre dva meseca, odložio formiranje vlade odlukom da, kao predsedavajući Skupštine, prekine sednicu u večernjim časovima i zakaže nastavak u radno vreme. Čudili smo se odluci da predsednik skupštinskog odbora za nauku i obrazovanje ne bude neko blizak nauci, već muftija, vlasnik univerziteta bez licence

Možda nam vlada zaista ne treba kad je Vučić našao čak i vremena da prima građane i traži rešenje za njihove muke. Što smetati čoveku dok radi? I pride, nepotrebnim pitanjima, rizikovati počasno mesto na nekoj sledećoj izložbi necenzurisanih laži?