Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   06.08.2020. 02:56
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Друштво
Живот у Србији

Обилазећи Србију гледам чамотињу и беду, излокане путеве, загађене реке, шизофрене виле локалних тајкуна, возне паркове сиромашних општина, и није ми јасно како и даље постоји критичан проценат грађана којима је све јасно, који нису под хипнозом, али ћуте

Није лако живети у провинцији. Здравије јесте, али само ако се ћути. Локални моћници осетљивији су на критику у Владичином Хану, или Белој Цркви, од оних у Београду. Сем тога, велики град је сигурна кућа у поређењу са ветрометинама варошица где је власт истовремено и шериф, и одметник. И судија.

Већ пола године обилазим Србију, промовишем свој роман Иследник. Верујем да сам упознао репрезентативнији узорак грађанства од оних који се користе као предлошци за испитивање јавног мњења са нарученим резултатима. Нису моја публика само читаоци. Има и оних који на књижевне вечери долазе јер просто не желе да пропусте једно од тако ретких дешавања у свом граду. Подебелу књигу бих могао да напишем о тим сусретима. Нормалних у Србији је неупоредиво више него што то показују изборни резултати.

Након смрти Ким Џонг Ила колоне грађана Северне Кореје морале су да изразе тугу због смрти лидера. Од њих се очекивало да плачу. Две или три сузе нису биле довољне. Чупање косе, ридање, падање по улици од туге, били су предуслови да им полиција не покуца на врата. Добро се сећамо надреалних сцена из ТВ прилога. Хиљаде људи послато је у радне логоре, а Ким Џонг Ун је тражио да се казне и они који су плакали, али се нису баш унели у то.
Чини ми се да је у Србији данас све више оних који се не уносе.

То кажем из личног искуства путујући по Србији. Често организатор књижевне вечери ангажује возача из неке општинске службе, или државног предузећа. Током вишечасовног путовања свашта чујем. Нису то пијачни трачеви већ сувисле дијагнозе, било да се ради о политичару демократске ере, који је својевремено приватизовао ливницу па не сме на очи својим бившим суграђанима, или неком из садашње владајуће номенклатуре у чијој биографији купљена диплома је најмањи грех. Недавно сам сазнао податак који употпуњује слику о Србији као забрану надреализма, и сликовито показује размере лажне политике штедње којом се замајавају грађани.

Наиме, дневница општинског возача износи свега 150 динара, дакле, довољна је за флашицу киселе воде и две кифле. То су те мере штедње на рачун најсиромашнијих, док се у три смене запошљавају страначки послушници на измишљена радна места у државној администрацији. Оне које тај мученик вози у Београд, или већ где, имају обезбеђен ручак, за разлику од њега којем је често забрањено да улази у институције, већ као псето џуми напољу.

Међутим, врхунац апсурда је податак да је дневница за иностранство свега 15 евра. Још је апсурдније да се дневнице за иностранство подижу искључиво у Народној банци Србије. Од возача из једног града на југу сазнајем да је недавно ишао у Београд да би председнику општине подигао тродневну дневницу, укупно 45 евра, док трошкови тог пута износе 60 евра. Изврстан пример лудила у којем данас живи Србија. Слутим да је то масло парламентараца које на службеном путу у иностранство већ на аеродрому чека возило амбасаде, и имају обезбеђен крканлук током читавог боравка.

Обилазећи Србију гледам градове, варошице, села, чамотињу и беду, излокане путеве, загађене реке, неожбукане куће, шизофрене виле локалних тајкуна, коцкарнице и касина, возне паркове сиромашних општина, и није ми јасно како и даље постоји критичан проценат грађана којима је све јасно, који нису под хипнозом, али ћуте. Или је део српске традиције вештина са којом се народ држи на леру?

Наравно, није све црно нити уништено. Довољно је отићи, рецимо, у Ваљево, и на делу видети паметну урбану политику. Или Зрењанин, Сента, Ариље... У време социјализма, по Словенији и Хрватској, итекако се водило рачуна да се сачувају градска језгра. За то време по градовима и варошима широм Србије уништавани су читави тргови и улице, зарад бесмислених небодера у центру, ругоба од стакла и бетона намењених за хотеле и робне куће. Све је то обављала домаћа, српска памет. Она и данас одлучује. Од локала па до врха државе на делу је стратегија како грађанима што убедљивије приватне интересе политичара и тајкуна приказати као да су општи.

И зато, неће нас са дна на којем већ четврт века обитавамо извући ни Русија, ни Европска унија, већ свест која ће прозрети манипулације домаћих разбојника. Док се то не догоди, и даље ће да важи: Зашто кад кажеш Србија мислиш на ријалити а не на државу у Европи?



Драган Великић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Александар Вулин, министар рада

Било је неправилности у Јури, оне су исправљене, за то су чак и кажњени.

Прочитајте све мисли
bg