Život u Srbiji

Nije lako živeti u provinciji. Zdravije jeste, ali samo ako se ćuti. Lokalni moćnici osetljiviji su na kritiku u Vladičinom Hanu, ili Beloj Crkvi, od onih u Beogradu. Sem toga, veliki grad je sigurna kuća u poređenju sa vetrometinama varošica gde je vlast istovremeno i šerif, i odmetnik. I sudija. Već pola godine obilazim Srbiju, promovišem svoj roman Islednik. Verujem da sam upoznao reprezentativniji uzorak građanstva od onih koji se koriste kao predlošci za ispitivanje javnog mnjenja sa naručenim rezultatima. Nisu moja publika samo čitaoci. Ima i onih koji na književne večeri dolaze jer prosto ne žele da propuste jedno od tako retkih dešavanja u svom gradu. Podebelu knjigu bih mogao da napišem o tim susretima. Normalnih u Srbiji je neuporedivo više nego što to pokazuju izborni rezultati. Nakon smrti Kim DŽong Ila kolone građana Severne Koreje morale su da izraze tugu zbog smrti lidera. Od njih se očekivalo da plaču. Dve ili tri suze nisu bile dovoljne. Čupanje kose, ridanje, padanje po ulici od tuge, bili su preduslovi da im policija ne pokuca na vrata. Dobro se sećamo nadrealnih scena iz TV priloga. Hiljade ljudi poslato je u radne logore, a Kim DŽong Un je tražio da se kazne i oni koji su plakali, ali se nisu baš uneli u to. Čini mi se da je u Srbiji danas sve više onih koji se ne unose. To kažem iz ličnog iskustva putujući po Srbiji. Često organizator književne večeri angažuje vozača iz neke opštinske službe, ili državnog preduzeća. Tokom višečasovnog putovanja svašta čujem. Nisu to pijačni tračevi već suvisle dijagnoze, bilo da se radi o političaru demokratske ere, koji je svojevremeno privatizovao livnicu pa ne sme na oči svojim bivšim sugrađanima, ili nekom iz sadašnje vladajuće nomenklature u čijoj biografiji kupljena diploma je najmanji greh. Nedavno sam saznao podatak koji upotpunjuje sliku o Srbiji kao zabranu nadrealizma, i slikovito pokazuje razmere lažne politike štednje kojom se zamajavaju građani. Naime, dnevnica opštinskog vozača iznosi svega 150 dinara, dakle, dovoljna je za flašicu kisele vode i dve kifle. To su te mere štednje na račun najsiromašnijih, dok se u tri smene zapošljavaju stranački poslušnici na izmišljena radna mesta u državnoj administraciji. One koje taj mučenik vozi u Beograd, ili već gde, imaju obezbeđen ručak, za razliku od njega kojem je često zabranjeno da ulazi u institucije, već kao pseto džumi napolju. Međutim, vrhunac apsurda je podatak da je dnevnica za inostranstvo svega 15 evra. Još je apsurdnije da se dnevnice za inostranstvo podižu isključivo u Narodnoj banci Srbije. Od vozača iz jednog grada na jugu saznajem da je nedavno išao u Beograd da bi predsedniku opštine podigao trodnevnu dnevnicu, ukupno 45 evra, dok troškovi tog puta iznose 60 evra. Izvrstan primer ludila u kojem danas živi Srbija. Slutim da je to maslo parlamentaraca koje na službenom putu u inostranstvo već na aerodromu čeka vozilo ambasade, i imaju obezbeđen krkanluk tokom čitavog boravka. Obilazeći Srbiju gledam gradove, varošice, sela, čamotinju i bedu, izlokane puteve, zagađene reke, neožbukane kuće, šizofrene vile lokalnih tajkuna, kockarnice i kasina, vozne parkove siromašnih opština, i nije mi jasno kako i dalje postoji kritičan procenat građana kojima je sve jasno, koji nisu pod hipnozom, ali ćute. Ili je deo srpske tradicije veština sa kojom se narod drži na leru? Naravno, nije sve crno niti uništeno. Dovoljno je otići, recimo, u Valjevo, i na delu videti pametnu urbanu politiku. Ili Zrenjanin, Senta, Arilje... U vreme socijalizma, po Sloveniji i Hrvatskoj, itekako se vodilo računa da se sačuvaju gradska jezgra. Za to vreme po gradovima i varošima širom Srbije uništavani su čitavi trgovi i ulice, zarad besmislenih nebodera u centru, rugoba od stakla i betona namenjenih za hotele i robne kuće. Sve je to obavljala domaća, srpska pamet. Ona i danas odlučuje. Od lokala pa do vrha države na delu je strategija kako građanima što ubedljivije privatne interese političara i tajkuna prikazati kao da su opšti. I zato, neće nas sa dna na kojem već četvrt veka obitavamo izvući ni Rusija, ni Evropska unija, već svest koja će prozreti manipulacije domaćih razbojnika. Dok se to ne dogodi, i dalje će da važi: Zašto kad kažeš Srbija misliš na rijaliti a ne na državu u Evropi?