Subvencionisani kuluk

Pedesetogodišnja Vranjanka Gordana Krstić neće se nasmejati dosetki sa sajta njuznet o tome kako je Vlada stranim investitorima obećala subvencije za pelene, iako je ovakva vest i nastala, između ostalog, i na osnovu njenog radnog iskustva u pogonu italijanske obuće Geoks u Vranju. Nije ovom stranom investitoru bilo potrebno mnogo da, nakon spektakularnog otvaranja fabrike, sletanjem tehničkog premijera Aleksandra Vučića u Vranje jedne nedelje, počne da sprovodi svojevrsnu torturu nad radnicima, koji su se nezaštićeni i nemoćni, jedino anonimno mogli požaliti inspekciji za rad ili lokalnoj policiji na mobing kojem su često izloženi.

Jedina koja je za sada smogla snage da javno, najpre poslodavcu, a onda i policiji prijavi svog šefa, Ticijanu Česoni, zbog uvreda kojima gotovo svakodnevno obasipa radnike je upravo Gordana Krstić, doskorašnja šefica kontrole kvaliteta u pogonu Šivaća u Geoksu. Za NIN kaže da je u Geoks došla novembra prošle godine na poziv upravo koleginice Česoni, sa kojom je radila i kod prethodnog poslodavca.

Četiri meseca sam radila bez ugovora o radu, a onda su mi ugovor i stalno radno mesto ponuđeni u istom danu kada sam se obratila policiji zbog Ticijaninog maltretiranja, priča Gordana uz opasku da o torturi kojoj su izloženi radnici ne govori tek pošto je dobila otkaz, nego je na to ukazivala i dok je bila na radnom mestu. Žalila se i poslodavcu i policiji, kojoj je krajem marta ove godine prijavila svoju šeficu. NJen odnos prema radnicima je blago rečeno neprimeren. Stalna dreka i vika, zastrašivanje i upućivanje pogrdnih reči poput onih da smo mi `Srbi Cigani`, da `moramo da radimo kako ona kaže ili ćemo završiti na lokalnom groblju u Bunuševcu` i slično. Zaposlenima je dozvoljeno da dva puta tokom radnog vremena odu do toaleta, a kada sam joj jednom prilikom rekla da jedna radnica mora i treći put, ona joj je zabranila i pred zaposlenima demonstrirala kako da sutra stave pelene ako ne mogu da izdrže bez toaleta, prepričava Gordana.

Bunuševac je, inače, industrijska zona u Vranju, gde je pomenuti Geoks dobio oko 110.000 kvadratnih metara zemljišta na poklon od gradske vlasti, koja ga je prethodno, prema priznanju prvog čoveka Vranja, otkupila od Ministarstva odbrane za oko dva miliona evra. Osim zemljišta, grad je stranom investitoru obezbedio i kompletnu komunalnu i svaku drugu infrastrukturu, a država se pobrinula da ih iz budžeta dodatno časti sa 9.000 evra po svakom zaposlenom.

Ugovorom sa Ministarstvom finansija od 8. oktobra 2012. predviđeno je da Geoks u Vranju u roku od tri godine zaposli 1.250 radnika i to na neodređeno vreme, a ukupna subvencija države je 11,25 miliona evra, uz obavezu investitora da za tri godine izgradi fabriku i investira 15,8 miliona evra. Ni tri i po godine kasnije Geoks nije zaposlio svih 1.250 radnika. Iako to striktno piše u članu 3. Ugovora, koji je NIN-u dostavilo Ministarstvo privrede, u finansijskom izveštaju, koji je Geoks dostavio APR-u, stoji da je 31. decembra 2015. u firmi radilo 635 ljudi. U Ministarstvu privrede, pozivajući se na podatke od 30. juna ove godine, tvrde da je u Geoksu 489 radnika zaposleno na neodređeno i 536 na određeno vreme, što je zajedno manje od 1.250, koliko je moralo da bude zaposlenih za stalno. Sa druge strane, od obećanih 11,2 miliona evra iz budžeta već im je isplaćeno 8,5 miliona, a do kraja godine, kada se projekat završava, biće iskeširan i ostatak.

I dok novac dat samo jednom oko 250 investitora koji su dobili subvenciju države svedoči da su poreski obveznici zapravo najveći strani investitor u Srbiji, iskustvo Gordane Krstić i njenih kolega koji iz straha za radno mesto nisu spremni da govore javno, svedoči da ovi radnici, između ostalih, plaćaju stranim investitorima da ih vređaju i maltretiraju.

Anonimnih prijava protiv Ticijane Česoni i teških uslova rada u Geoksu bilo je i mimo Gordanine javne prijave, ali uglavnom za neplaćanje prekovremenog rada, kao i na neadekvatnu temperaturu u proizvodnim pogonima koja utiče na zdravlje radnika. U Inspekciji za rad Ministarstva rada, na pitanja NIN-a odgovaraju da je inspekcija u Vranju primila četiri anonimne prijave, tri zbog prekovremenog rada, a jednu zbog neadekvatnih uslova u radnom prostoru.

Izvršenom kontrolom je ustanovljeno da radnici jesu radili prekovremeno, ali im je poslodavac isplatio prekovremeni rad. Takođe, poslodavac je upozoren da prekovremeni rad ne sme iznositi više od osam sati nedeljno, što se dešavalo. Što se tiče prijave za radne uslove, inspekcija je poslodavcu najavila da će 26. jula obaviti kontrolu, odgovaraju u Inspekciji za rad, objašnjavajući da su po zakonu dužni da obaveste poslodavca da dolaze u kontrolu.

Drugim rečima, taman da bi se on pripremio za kontrolu i rashladio prostorije, pošto se radnici žale da je u njima nemoguće raditi na visokim temperaturama. A i vremenske prilike poslodavcima idu naruku, jer je u danu kontrole došlo do osveženja u Srbiji.

Razmaženi srpski radnici, pogotovo oni na jugu Srbije, gde je plata u proseku najmanja, a stopa nezaposlenosti najveća, odavno su prestali da veruju nadležnim inspekcijama i organima, pogotovo onda kada je potvrđeno da je ista ta inspekcija u Nišu od korejske Jure na poklon dobila dva automobila vredna oko 30.000 evra, a ugovor su aprila 2013. potpisali predstavnici tadašnjeg Ministarstva rada. Spekuliše se i da je nekadašnji načelnik Inspekcije rada Niškog okruga istovremeno obavljao i funkciju savetnika direktora Jure za poslove bezbednosti i zaštite na radu.



U policijskoj upravi Vranje nezvanično se može čuti kako je bilo pritužbi radnika na psihičko maltretiranje, a NIN je iz nekoliko izvora dobio potvrdu da sve institucije i svi Vranjanci znaju šta se u Geoksu dešava. Kada sam došla da podnesem prijavu policiji i kasnije kada sam ispitivana, inspektor mi je postavljao pitanja na osnovu kojih sam shvatila da je on bolje od mene upoznat sa uslovima rada i dešavanjima u Geoksu, kaže Gordana Krstić, navodeći da joj je nakon te prijave poslodavac predložio da ide na bolovanje i odmori se dok oni ne srede situaciju sa Ticijanom što je ona odbila. Nakon toga, oduzeto joj je radno mesto i pravo da radi, pa je na posao dolazila tek onako, dok je njenim kolegama bilo zabranjeno da sa njom komuniciraju tokom radnog vremena. Pošto se bunila zbog takvog statusa, Gordana je upućena na bolovanje, da bi joj 11. jula na kućnu adresu stiglo rešenje o prekidu radnog odnosa, zaključeno inače još 1. maja, ali dostavljeno tek kada je isteklo njeno pravo da se na takvu odluku žali. Kaže da nema novca da tuži poslodavca, a i ne veruje u institucije.

Od 1986. radim u industriji obuće, najpre u Koštani, a zatim kod jednog privatnika. Od njega sam i prešla u Geoks verujući da je to poznata i dobra kompanija. Sada sam nezaposlena, priča ona dodajući da zbog pritiska i odluke da obelodani istinu iz Geoksa trenutno ne može da se zaposli ni na drugom mestu. Bila sam na nekoliko razgovora, dogovorila se sve, a onda mi za nekoliko sati jave da ipak ne mogu da me prime na posao.

NIN je u kompaniji Geoks pokušao da proveri navode Gordane Krstić i drugih radnika, ali nam je Svetlana Rajačić, direktor ljudskih resursa i platnog prometa, kratko odgovorila da će se pres služba Geoksa obratiti medijima kada se za to steknu uslovi.

Javnost u Srbiji za pelene i druge vrste ponižavanja i izrabljivanja radnika saznala je kada su dvojica radnika korejske Jure, njenog ogranka u Nišu, pošto Jura ima pogone i u Rači i Leskovcu, odlučili da sa televizijskom ekipom uđu u prostorije fabrike i od poslodavca saznaju zašto ne dozvoljava osnivanje sindikata. U tom poduhvatu nisu uspeli, jer su odmah nakon tog incidenta dobili otkaz. Ali do javnosti je, barem i na kašičicu, došla informacija kako u fabrikama koje su služile kao simbol uspešne politike države i Mlađana Dinkića za privlačenje investicija, osnivanje sindikata ne dolazi u obzir, pred radnike se postavljaju nedostižne norme, ograničava im se odlazak u toalet, savetuje nošenje pelena i poslodavac ih za platu koja uglavnom ne prelazi 25.000 dinara mesečno praktično izrabljuje.

Nemanja Vasiljević, bivši radnik Jure u Nišu, formalni predsednik sindikata u toj firmi i jedan od učesnika u famoznom pokušaju da se u pratnji TV kamere uđe u zabranjeni grad, kako novinari vole da zovu pogone Jure, priča za NIN da je tokom rada za ovu korejsku firmu video različite oblike torture i robovlasničkog ophođenja. Od najboljih i nagrađivanih radnika preko noći su on i njegov kolega postali omraženi neradnici, koji su zbog pokušaja da osnuju sindikat i zaštite radnike, optuženi da iznose neistine i izbačeni sa posla. Odlazak u toalet se beleži u svesku, a radnicima se daje nedostižna norma, pa ukoliko neko pogreši ili je ne ispuni, za kaznu nosi žuti prsluk, kao Jevreji tokom rata. Da bi svi znali da je on taj, kaže Vasiljević.

I Željko Veselinović, predsednik Sindikata Sloga potvrđuje za NIN da je od radnika Jure, Geoksa, ali i još nekih subvencionisanih firmi, poput Golden lejdi ili Kalcedonije dobijao pisma u kojima se žale na izrabljivanje ili maltretiranje. Sve te pritužbe odnose se ili na neplaćanje prekovremenog rada ili na mobing i maltretiranje. Radnici se ponižavaju, nekada i tuku, preti im se, ne dozvoljava da piju vodu ili idu u toalet, zdravstveni karton im se okači na oglasnu tablu kada su na bolovanju... Tvrdi da su i sa državnim organima i sa poslodavcima pokušavali da razgovaraju o preprekama za osnivanje sindikata, ali da nisu uspeli. Svako ko se osmelio da pokuša da osnuje sindikat dobijao je otkaz, što je bila poruka drugim radnicima da ćute i trpe.

Sindikati sa kojima smo razgovarali tvrde da su od pregovarača saznali da je predstavnicima Jure tokom pregovora obećano da neće biti osnivanja sindikata u fabrici, pa im je čak iz tadašnje vlasti i poručeno da ne strahuju, jer su sindikati ionako pod kontrolom države.

Veselinović podseća da Juru od takvog ponašanja nije odvratila ni sudska presuda koju je nekoliko radnika iz pogona u Rači dobilo tužeći kompaniju za otkaz kao odmazdu zbog sindikalnog organizovanja, ali ni sve učestaliji inspekcijski nadzori ovog preduzeća. U odgovorima Ministarstva rada NIN-u piše da je inspekcija od početka rada Jura korporacije u Srbiji izvršila 24 inspekcijska nadzora, a samo u poslednje dve godine 17.

Nedostaci koji su utvrđivani su: ugovori o radu ne sadrže iznos zarade, nije utvrđen raspored radnog vremena, nisu donete odluke o korišćenju pauze tokom rada, nisu obračunavane naknade za porodiljsko odsustvo, ne vodi se evidencija o zaradama, nije izvršeno ispitivanje uslova radne okoline..., odgovaraju u Ministarstvu i dodaju da je poslodavac nepravilnosti otklonio, a zbog utvrđenih prekršaja podnete su i prekršajne prijave. Važno je istaći da svi privredni subjekti u Srbiji, pa i Jura, moraju poštovati i primenjivati važeće propise Srbije u oblasti rada, kažu u nadležnom Ministarstvu.

Ali da li to i rade, ako je sve veći broj radnika u Srbiji koji se žale na težak i neuslovan rad, uz mobing i maltretiranje, a u Inspektoratu za rad potvrđuju da je čak 96 odsto prijava radnika opravdano.

U Ministarstvu rada kažu i da je jedan sindikat u Jurinom pogonu u Nišu početkom ovog meseca upisan u registar sindikata, ali NIN nije uspeo da proveri tu informaciju, kao ni tačnost drugih optužbi radnika ovog preduzeća, pošto se u Juri nisu javljali na pozive.

Inače, simptomatično je i to što većina uglednih stranih investitora, poput Jure, Benetona, Geoksa i još nekih, koje je država obilato častila novcem, nema ni najosnovniji sajt, a kamoli broj fiksnog telefona na internetu, kako bi mediji, ali i svi drugi mogli da dobiju informacije o njihovom poslovanju u Srbiji.

Subvencija im, sa druge strane, nije manjkalo pa je Jura, za svoje fabrike u Nišu, Rači i Leskovcu dobila od države 25,5 miliona evra i sve do dinara već joj je isplaćeno. Za tako predan rad i više nego human odnos prema zaposlenima, koji su se kolektivno pobunili tek ovog aprila, pošto im nije bilo dozvoljeno da praznuju drugi dan Uskrsa, iako su zakonom na to imali pravo, država je ovoj firmi početnu subvenciju od 4.000 evra po radnom mestu, kasnije povećala na čak 7.000.



Radnici su, izgleda, lekcije savladali, što zbog kolega koje su bunom izdejstvovale samo otkaz, što zbog činjenice da država uglavnom ne reaguje na pritužbe radnika iz subvencionisanih kompanija. A šta bi drugo i mogli, ako im je budući premijer Vučić usred izborne kampanje praktično poručio da moraju da ćute, jer koliko god da mu je stalo do radnika, on siroma` mora da vuče za rukav korejskog ambasadora u Beogradu da Samsung dovede baš u Srbiju, a žalbe radnika na teške uslove rada njegovoj muci nikako ne idu u prilog. A sadašnji gradonačelnik Leskovca je optužio novinare da su, pisanjem o izrabljivanju u Juri, jednog nemačkog investitora oterali iz Leskovca u Kruševac, gde je odlučio da pokrene proizvodnju.

Politika subvencija se uporno nastavlja, mada stručnjaci upozoravaju da ne donosi željene rezultate i da postoji opasnost da će investitori otići čim potroše pare od subvencija i na račun poreskih obveznika i slabo plaćenih radnika iznesu stečeni profit.
Uostalom, kako piše njuznet, tehnička vlada saopštila je ljudima koji su hteli da budu radnici da su znali u šta se upuštaju. I uvek imaju mogućnost izbora: da rade i ne bune se ili da daju otkaz i umru od gladi, i oni i njihove porodice.