Stvaralaštvo postoji gde postoji sloboda

Foto Dalibor Danilović

Davor DŽalto, istoričar umetnosti, umetnik, teoretičar i teolog, jedan je od najistaknutijih pravoslavnih mislilaca u svetu. Doktoriravši u Frajburgu, postao je najmlađi doktor humanističkih nauka u Nemačkoj i bivšoj Jugoslaviji, a 2006. uvršten je u spisak najznačajnijih ličnosti u istoriji ovog Univerziteta , “rame uz rame” sa Erazmom Roterdamskim i Martinom Hajdegerom. Ovo su navodi svima dostupni na Vikipediji, dok intimniji kontakt baca svetlost na DŽalta kao neposrednog mladog čoveka, koga ni jedno pitanje ne može da iznenadi. Odgovori stižu sa raznih lokacija, od NJujorka i Londona, preko Rima i Helsinkija, do Beograda. „Obično me zovu da držim predavanja iz dva razloga“, objasnio je jednom prilikom. „Prvo, ako već znaju otprilike moje stavove o pojedinim pitanjima pa žele više da čuju, a drugo, ako nemaju pojma, pa se onda zna desiti da ta prva gostovanja budu i poslednja” kroz smeh ilustruje svoje atipične stavove. S njim se da razgovarati bukvalno o svemu, ukoliko to dozvole obaveze i putovanja. Ali jedno je tim pričama zajedničko, bilo da se radi o umetnosti ili religiji: sve što kaže je dobro promišljeno i novo, bez zadrške prema autoritetima. Tako se ovo blagoglagoljanje može smatrati kulturnim modelom van svih standarda. Već dugo sagovornik NIN-a, uglavnom pisanim putem, uvek je otvoren za prijateljsko pijuckanje kafe, ako vreme dozvoli. Jedna takva prilika usledila je nakon nedavnog predavanja u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu na temu pravoslavlja i anarhizma. Kada je sala bila prepuna predstavnika, tradicionalnogledano - suprotstavljenih strana, koje je DŽalto izmirio svojom interpretacijom citata mislilaca iz obe „kategorije“. Uz autentične začine iz sopstvene misaone „kuhinje“. Vaša interesovanja su različita, od umetničkih medija do moderne zapadne i istočnjačkih filozofija. Ipak, javnost vas pre svega smatra pravoslavnim filozofom? Sve te kvalifikacije su vrlo uslovne, s obzirom na oblasti kojima se bavim. Istina je da sam u onome što smatram autentičnim hrišćanstvom pronašao stav prema egzistencijalnim pitanjima koji smatram najdubljim, najzahtevnijim i najinspirativnijim. Uvek su me najviše interesovali sloboda i stvaralaštvo. Fokusiranje na ove sposobnosti ljudske ličnosti mi je omogućilo da povežem stvari koje spolja gledano mogu delovati kao veoma udaljene. Takvi su, po vama, i hrišćanstvo i anarhizam. Na čemu zasnivate tezu o njihovoj sličnosti? Sloboda ličnosti i afirmacija te slobode imaju ključnu ulogu i u anarhističkoj filosofiji i u hrišćanstvu, s tim što je hrišćanstvo pre svega zainteresovano za egzistencijalnu slobodu, a afirmisanje slobode u društveno-političkoj sferi dolazi kao posledica osnovne hrišćanske težnje za promenom načina postojanja. Za hrišćane, taj novi (eshatološki) način postojanja, u Carstvu nebeskom, jeste utemeljen upravo na slobodi i ljubavi. Da li Vaša teza nailazi na veće otpore kod hrišćana ili kod anarhista? Ova teza je možda neuobičajena u kontekstu pravoslavlja i pravoslavne političke teologije, ali nije nova u kontekstu hrišćanstva. Naprotiv, “hrišćanski anarhizam” ima već sasvim razrađenu teorijsku osnovu, i dugu istoriju praktičnih pokušaja promene društva u pravcu nečega što bi se moglo nazvati “anarhizacijom” ili istinskom demokratizacijom. A otpora ima na obe strane, jer su ljudi skloni da stvari sagledavaju šablonski, koristeći stereotipe ili veoma pojednostavljene pojmove koje ne preispituju kritički. Zbog toga je mnogima teza o ovom odnosu neobična ili čak apsurdna. Otpor je razumljiv i iz perspektive istorije institucionalnog hrišćanstva i njegovog odnosa prema državi odnosno institucijama moći, kao i iz perspektive devetnaestovekovne istorije anarhističke misli. Ta misao oličena je u devizi anarhista „bez boga i gospodara“? Anarhisti su često kritikovali religiju i institucionalnu crkvu smatrajući ih jednim od načina porobljavanja ljudi. I to jeste najčešće bio slučaj. Ali to nije samo problem religije, već svakog sistema koji postane ideologija, pogotovu ako se toj ideologiji omogući i institucionalna afirmacija. Međutim, hrišćanstvo se ne može poistovetiti sa institucionalnom religijom i hijerarhijskom strukturom raspodele vlasti, koja po svom načinu funkcionisanja najčešće nema puno toga zajedničkog sa autentičnim hrišćanstvom. Otuda je odbacivanje hrišćanstva zbog hijerarhijski ustrojenih institucija koje se nazivaju hrišćanskim, podjednako apsurdno kao i, recimo, odbacivanje levičarskih ideja zbog staljinizma, ili odbacivanje demokratije zbog zločina koji se u njeno ime vrše! Dakle, dominanto i tradicionalno hrišćansko shvatanje društava nema zapravo puno toga zajedničkog sa autentičnim hrišćanstvom? Upravo tako, i stoga je sasvim razumljivo zašto je onima koji su navikli na tezu da je jedina “autentična” pravoslavna politička teologija ona koja govori o navodnoj “simfoniji” države i crkve po vizantijskom modelu teško da prihvate ideju o povezanosti filozofije anarhizma sa pravoslavnom političkom teologijom. Isto važi i za mnoge anarhiste. Da li vidite sličnosti između pravoslavlja i komunizma? Sve zavisi kako shvatimo pojam komunizma. Ako ga poistovetimo sa boljševizmom, staljinizmom, ili severnokorejskim totalitarizmom, onda naravno da tu nema sličnosti. Naprotiv, reč je o suprotstavljenim pojmovima i pogledima na svet. Ako pak komunizam shvatite kao život u komunama (zajednicama), onda neki oblik „komunizma“ već imate u hrišćanstvu, i to praktično od samog početka. Tu ne mislim samo na mnoge monaške zajednice, već i na samu hrišćansku crkvu, koja podrazumeva zajednicu ljudi koji u nju slobodno ulaze i u kojoj postoji odnos međusobne ljubavi i solidarnosti. Da li se slična paralela može povući između komunizma i anarhizma? Anarhizam jeste dosledna demokratija i dosledno sprovođenje nekih osnovnih levičarskih načela. Međutim, upravo je anarhizam odbacivan od, formalno, “komunističkih” režima, kao i od državno-kapitalističkih sistema, budući da on dovodi u pitanje autoritarnost, vlast, potčinjavanje jednih drugima. Mogu li opstati zajednice zasnovane na principima anarhizma? Sve zavisi od konteksta i od ljudi koji čine te zajednice. Ne verujem u postojanje jednog recepta organizacije anarhističkih zajednica za svaki istorijski period i za sva društva. Možda je zaista “idealna” anarhistička zajednica samo Carstvo nebesko. Ali to ne znači da ne treba menjati svaki dati društveni kontekst u pravcu veće transparetnosti državne uprave, što većeg učešća građana u političkom životu, što većeg stepena sloboda... Međutim, treba uvek imati u vidu da anarhističke zajednice, kao i prava demokratija, nisu nužno efikasne, stabilne, niti su otporne na mnoge spoljne uticaje, od imperijalnih aspiracija do interesa krupnog kapitala. Šta nam je, onda, činiti? Menjati društvo u skladu sa ovim načelima, da bi u nekom trenutku i na lokalnom i na globalnom nivou sazrela svest o mogućnosti stvaranja pravednijeg i humanijeg društva. To što se neki ideali anarhizma danas mogu učiniti utopističkim, ne znači da ih treba odbaciti – i društvo bez robova je vekovima bila čista utopija, pa smo ipak ostvarili tu ideju, bar u nekim delovima sveta. Ono gde se ja ne slažem sa mnogim anarhistima jeste i pitanje države. Ne mislim da je demontaža države nužan preduslov kretanja u ovom smeru, niti da je njena razgradnja uvek nužno pozitivna. Vi, recimo, možete demontirati državu, ili je potpuno marginalizovati, ali da umesto nje dobijete nešto još gore, diktaturu krupnog kapitala na primer, ili pak, u sasvim haotičnim društvima, teror lokalnih bandi. Važno je društvo i državu menjati kako bi bili demokratičniji i kako bi sve što radi administracija imalo legitimitet i bilo podložno kritici i demontaži svaki put kada taj legitimitet ne postoji. Zašto se anarhija češće tumači kao haos nego kao zajednica slobodnih? Jedan od problema je što mnogi koji se nazivaju anarhistima pod tim podrazumevaju akcije koje su po svom karakteru bliske, ako ne i istovetne sa terorističkim aktima. Sa druge strane to je i način da se sam koncept denuncira, da se stvore predrasude i onemogući bilo kakva smislena diskusija u tako stvorenom ideološkom diskursu. Anarhizam ne znači haos, naprotiv, znači poredak bez represije. Kažete da je problem i to što se ljudi suštinski plaše slobode i odgovornosti koju ona nosi? Nemam iluzije o navodno dobrom i neiskvarenom karakteru ljudi, i da bi samo uklanjanjem barijera koje vladajuća klasa nameće spontano došlo do slobodnog društva. LJudi se boje slobode i zato pribegavaju najrazličitijim stereotipima, ideologijama i vođama, očekujući od njih da preuzmu na sebe odgovornost. Strah od slobode i odgovornosti je razlog zašto mnogi slobodu shvataju kao haos, a poredak vide samo u nekom obliku porobljavanja. Od ovog straha žive sve autoritarne institucije. Vaša teza je i da slobodu može da stvori samo sloboda. Kako doći do te slobode, ako smo robovi, ako ničeg drugog, ono svoje podsvesti? Ta formulacija, slobodu stvara sloboda, zapravo je preuzeta od Bakunjina, mada se u drugom značenju i kontekstu ista misao može naći i kod Berđajeva. Sloboda je, mislim, osnovna, suštinska, i centralna za hrišćanstvo, hrišćansku ontologiju i antropologiju. Tačno je da je čovek, koju god dimenziju ljudskog postojanja da posmatrate, veoma ograničeno biće, i samim tim se suočava i sa nizom iskušenja kada je sloboda u pitanju. Ograničeni smo biološki, psihološki, na to još i društveno i politički. Hrišćanstvo upravo tu interveniše sa idejom da iako su ta ograničenja prisutna i realna, ona nisu nešto što u potpunosti definiše čoveka, ona se mogu nadići. Hrišćanstvo u centar stavlja pitanje postojanja i mogućnost čoveka da zadobije tu novu egzistenciju koja neće biti bazirana na nužnosti, kao što su sve ove prethodno navedene, već na slobodi i ljubavi. Utemeljenje te egzistencije zahteva veru, ljubav, nadu, ali i stvaralašto, što ja uvek naglašavam. Mislim da nije moguće odvojiti pojmove slobode i stvaralaštva, jer je stvaralaštvo upravo projava slobode, i stvaralaštvo može postojati samo tamo gde postoji sloboda. Izvor i smisao i jednog i drugog je ljubav, kao supstanca te nove egzistencije. Pisali ste i o “kultu mladosti” u savremenom svetu? Šta je problem u načinu na koji se pristupa mladosti u savremenoj kulturi? Problem je, kao i u mnogim drugim aspektima kulture, komercijalizacija i instrumentalizacija jedne dimenzije čovekovog postojanja, pri čemu se samo to čovekovo postojanje suštinski dehumanizuje. Biološka starost jeste sastavni deo naše ličnosti, i tačno je da je ona jako važna za pojedine aktivnosti (kao što je i dugogodišnje sticanje iskustva važno za neke druge). Ali uzeti bilo koju pojedinačnu odliku čoveka (uzrast, pol, klasu, inteligenciju, boju očiju…) i to apsolutizovati, proglasiti vrednošću po sebi, odvojenu od konkretne ličnosti, od toga ko je i kakav je zapravo taj konkretan čovek, znači slediti jednu veoma opasnu logiku, koja je u osnovi fašizma i raznih oblika socijalnog darvinizma. Sve totalitarne ideologije imaju ovu tendenciju, da izdvajaju jedan aspekt čoveka, ili jednu ideju, koju onda proglašavaju apsolutnom vrednošću. Drugi je problem u tome što su i sami pojmovi “mlad”, “star” ili ”zreo” kulturno, kontekstualno i istorijski uslovljeni. Kao što se ”mladost” može ideologizovati, to isto važi i u obrnutom smeru, što je naročito prisutno u tradicionalnijim društvima. Konstrukcije poput “mlad si ti za...” (kao i konstrukcije “mator si ti za...”) često služe diskvalifikaciji ljudi samo na osnovu neke pretpostavljene relevantnosti životne dobi, a ne na osnovu njihovog kvaliteta, kvalifikacija, sposobnosti, iskustva i sl, što sve nužno ne mora imati veze sa biološkim uzrastom. Druga strana medalje je ona komercijalna – na promociji “kulture mladosti” opstaju čitave industrije, mnogobrojne korporacije zgrću enormne profite. Ako to imamo u vidu, onda se ovaj medijski plasiran kult mladosti ispostavlja kao jedna ideološka konstrukcija, koja postoji zato što je profitabilna i zato što ima sposobnost da pasivizira pojedince i čitava društva, da ih fragmentiše, plasirajući krajnje nebitne teme i sadržaje kao jako važne. Apsurdnosti ovih sadržaja će postati svestan svako ko nije verni poštovalac raznih ”zabavnih” televizijskih sadržaja, a ko slučajno, šetajući tv kanalima, upadne u neku od tih popularnih serija, reality programa, i sl, namenjenih “mladima” ili “starijima”. Što se mene tiče poenta je jednostavna: svako konkretno ljudsko biće je jedinstveno – besmisleno je i nemoguće svoditi bilo koga na samo jedan aspekt postojanja, ili taj aspekt proglašavati apstraktnom vrednošću.